Čitalac - novinar #9 - Matilda Veljković

Intervju Matilda Veljković, autorka romana Zmaj i Milena i Vidarka

* Da li si prilikom pisanja koristila samo maštu i usmena predanja ili si se oslanjala na pisane izvore? Ako jesi, koje bi knjige mogla da preporučiš? - Irena Ilić-Vasiljević

- Kao nekom ko želi da kroz svoje romane i neku moderniju formu približi mladima i sačuva od zaborava srpsko narodno verovanje, trediciju i običaje – jednom rečju, zavet – jasno je da je usmeno predanje najviše uzidano u temelj mojih knjiga. Ono je njihov najveći i najteži deo. Mašta se igrala i dopunjavala sa usmenim predanjem i lektirom koju rado preporučujem. To su one nikad do kraja pročitane knjige, u mom slučaju, pored narodnih pripovedaka i pesama, bez kojih ne mogu ni da pomislim da pišem, tu su i Slovenska motologija Luja Ležea, Ševalijer-Gibrantov Rečnik simbola, zatim Srpski mitološki rečnik Kulišića, Petroviča i Pantelića, Bulat-Čajkanovićev Mitološki rečnik i Srpski narodni kalendar Dragomira Antonića, pa Vampiri i druga bića u našem narodnom verovanju Tihomira Đorđevića, Čuda vlaške magije Jasmina Jojić Pavlovski, Srpska čudesa...

* Koliko si zadovoljna povratnom reakcijom onih koji su pročitali tvoja dela? - Irena Ilić-Vasiljević

- Moj prvi roman Zmaj i Milena, iako je autorsko izdanje i uprkos nikakvom oglašavanju, lako je dolazio do čitaoca, zahvaljujući jednoj jedinoj rečenici ispod naslova koja glasi: „Roman o drevnoj srpskoj magiji“. Danas, godinu i po dana od prvog izdanja, radim na drugom proširenom izdanju. Pored toga što će se otelotvoriti u novom ruhu, roman Zmaj i Milena otvorio je put mom drugom romanu koji nosi naziv Vidarka. Čitaoci su me posle te dve knjige postavili među autore folklorne fantastike, što mi se dopada, i kao eksperta za magiju, što mi se ne dopada. Za razliku od odeljenja epske fantastike, gde je prilična gužva, sa nestrpljenjem čekam Mladena Milosavljevića da mi se pridruži sa svojim romanom. Vidarka je objavljena početkom leta, i rano je za merenje njenog uspeha. Zadovoljna sam kuda sve to ide i kako ljudi reaguju. Za nekog ko na scenu stupa sam, bez moćne izdavačke kuće, sa proizvodima iz male kućne radionice, reakcije me čine veoma srećnom. Kao i rezultati prodaje.

* Koju poruku želiš da pošalješ svojim pisanjem i zašto? - Irena Ilić-Vasiljević

- Pripovedanje, ono oko vatre, je magijski obred, koji je služio okupljanju porodice oko zajedničkog zaveta. Današnja priča, ako jeste priča, daleki je potomak tog drevnog pripovedanja, koje je sabiralo porodicu. A ona nam isto treba, kao što nam je trebala i onda, i taj nesavršeni otac, koji je kriv za sve, i uvek zabrinuta majka i bolesna baba... I ljubav za svoje poreklo, narodnu muziku i sve što može da nam pomogne da shvatimo kao je u sopstvenoj koži ipak najlepše, mnogo lepše nego stremiti tome da se bude neko drugi, neko tuđ.

* Na koja pitanja tražiš odgovore, ako ih tražiš? - Irena Ilić-Vasiljević

- Često ne znam šta tražim, ali sam u neprestanoj potrazi. Šta sam tražila, setim se kad nađem. I tek mi ta nalaženja i odgovori formulišu moja pitanja. Jednostavno je: pisac i onaj koji to pokušava da bude uvek je onaj ko u šumu uđe tražeći zeca, a izađe sa medvedom. I to zagrljen.

* Kog pisca domaće fantastike bi preporučila za čitanje i zašto? - Irena Ilić Vasiljević

- Uvek i svuda: Vuka Karadžića i Srpske narodne pripovetke. Ne može se pisati ništa – ni recept za domaći hleb, a kamolli fantastika – a da se ne zna pripovetka Devojka brža od konja.

* Kako bi opisala magiju, kao takvu, u jednoj rečenici? - Mladen Đorđević

- Svako je od nas, jedinstven i neponovljiv, proizvod magije. Tako da smo magija mi sami.

* Odakle, prema tvom mišljenu, magija dolazi/nastaje? - Mladen Đorđević

- Iz nas. Svako od nas u sebi ima tu prelepu tajanstvenu pećinu u kojoj se prelamaju divni svetlosni oblici, samo što svako od nas ne siđe do te svoje odaje.

* Da li postoje “konsekvence” za korišćenje magije, odnosno, šta se to “oduzme” u prirodi, s obzirom da uvek postoji balans? - Mladen Đorđević

- Magija nije mimo prirode, naprotiv. Još niko nije poleteo na ajfonu 7, dok se za dobru staru brezovu metlu ne bih kladila.

* Kako gledaš na to da Hrišćanstvo, kao vera, ima svašta da kaže protiv magije i onih koji je praktikuju, a pritom zaboravlja da su sva čuda tokom biblijskih stvaranja, čak i božanska čuda, neki vid magije? - Mladen Đorđević

- Hrišćanstvo i liturgija u osnovi i sami počivaju na magijskim ritualima. Hrišćanstvo nije neprijatelj magije, nego onih njenih oblika koji su oružje „princa od ovoga sveta“. Uostalom, moj pristup magiji isključivo je književan. Kako kaže jedan od junaka filma Sjećaš li se Doli Bel: „Žena je kao so – može i bez, ali je bljutavo“. Slično je i sa magijom.

* Koliko ti je važno da imaš dobrog urednika i lektora sa kvalitetnom povratnom informacijom? - Kristijan Kiko Šarac

- Nemerljivo. Izuzeti bilo koga od onih koji, pored pisca, čine knjigu – urednika, lektora, prelamača, grafičkog dizajnera, ilustratora, fotografa, te štampara i knjigovesca – uvek se vidi ka knjizi. A, kad se vidi, ružno se vidi. Ima, međutim, jedna vrsta lektora koji izlaze iz okvira sopstvenog posla i koji su zapravo naši prvi čitaoci. Njihove primedbbe i sugestije često znaju biti neprocenjivije od lektorskog umeća. Hvala, Jelena!

* Koliko se opireš izmenama u svom delu? - Kristijan Kiko Šarac

- Ne opirem se. Na preporuku kolege Zorana Petrovića, ostvarila sam saradnju sa već pomenutom Jelenom Ilić, koja je, iako potpisana kao lektor, u Vidarki obavila i dobar deo uredničkog posla. Rezultat je da je Vidarka stilski daleko bolja od Zmaja i Milene.

* Da se možeš obresti u jednoj od svojih knjiga da li bi to bio Zmaj i Milena ili pak Vidarka i zašto? - Ma Ya

- Ne bih delila sudbinu likova iz mojih romana. Ni mrvicu energije više od onoga koliko je bilo potrebno da ih stvorim. Svoje sam romane živela, preživela i to mi je sasvim dovoljno. Sada je na vas red.

* Koliko vremena ti je trebalo da realizuješ ideju romana Zmaj i Milena? Srđna Tešić

- Sedam godina. Možda ne bi trajalo toliko da na početku knjiga nije bila zamišljena kao zbirka pripovedaka. Da bih posle lekture, gotovo u samom finišu, odlučila da knjiga ipak bude objavljena kao roman. Što se na kraju pokazalo kao dobro.

* Da li si ikada koristila magiju svog zavičaja i okoline i u koje svrhe? Ovde ne mislim na prirodnu lepotu i pamet koje koristiš svaki dan, već na pravu izvornu magiju :) - Zoran Petrović

- Hvala na lepim rečima. Nadam se da neću nikog razočarati, ali ništa više od bajalica protiv uroka koje sam naučila od prabake i pevajući ih uspavljuvala sina kada bi bio razdražljiv. Ista ta prabaka me naučula i molitvu za mirne snove. Nju češće koristim. Horoskop ne čitam, a moj čovek je još uvek uveren da je na njegovom pripitomljavanju s moja strane radila neka žešća magija.

* Koji deo, ako tako mogu da ga nazovem, oceniš kao najbliži sebi, tj. koji si deo Vidarke najlakše pisala ili najviše uživala? Da li je to onaj čisto folklorno fantastični deo ili možda onaj s početka 20-og veka, ako se dobro sećam godina, ili ono skorije, nama najbliže vreme? - Zoran Petrović

- Treći savremeni deo. Mandalina iz 2011. i ja imamo štošta zajedničkog, ali se i razlikujemo. Za početak, zajedno smo živele u Sarajevskoj ulici. Ona sa jednom cimerkom na mansardi, ja sa dve u divnom trosobnom stanu. Bolujemo od istih bolesti i pijemo kafu u istom kafiću.

* Piše li se ili smišlja treća knjiga i koja će tematika biti? - Zoran Petrović

- Treća knjiga je uveliko u nastajanju. Vraćam se suvom folkloru. Radni naziv je Sedam kćeri – Majkica. Ali rešila sam da je pišem natenane, pa kad bude završena. Zainteresovani mogu pročitati odlomak na mojoj Fejsbuk stranici među beleškama. Dok ne stigne novi roman, čitaoci mogu da uživaju u jednoj priči koja će se pod nazivom Seoba naći u zbirci U vrzinom kolu, koju potpisuje izdavačka kuća Strahor i priči Lanci, koja će se naći u novoj zbirci Kulturnog centra Kučevo.

* U knjizi Vidarka, barem po mom mišljenju ima i horor motiva koji su me, kao što sam u blogu napisala, pošteno “iscimali” i naježili. Da li ćeš se možda sa nekim novim romanom oprobati u čisto horor vodoma? Ili možda napraviti neki miks horora i folklora? - BookWitch

- Ideja da napišem horor mi se baš dopala. I nije isključena, ali si mi je tek usadila u glavu i mora da odleži i poraste. Treći roman će, kao i predhodni, nositi tu senovitu atmosferu i dozirati horor na tacni sa folklornim motivima, uz slatko od belih trešanja.

* Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li pratiš određene, tebi bitne korake ili jednostavno sedneš, “uzmeš papir i olovku u ruke” i pustiš da te priča vodi? - BookWitch

- Retki su ti dragoceni trenuci kada uzmeš papir i olovku u ruke i prepustiš se. Ne mogu uvek da pišem, ne zato što ne naviru reči, već što mi ne bude uvek dobro fizički i mentalno. Ljudi beže u maštu od svakodnevnog horora, a ja imam jedan lep, miran porodičan život, iz koga se ponekad isključujem da bih napisala par stranica nečeg tragičnog. Suludo!

* Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko si ti natprirodna i nedodirljiva i koliko tebi kao piscu znači druženje sa čitaocima i njihovo mišljenje o tvojim knjigama? - BookWitch

- Nikad sebe ne bih nazvala piscem. Ta mi je reč prevelika, pa Ivo Andrić je bio pisac. Za jednog pisca koji to nije sam obična u svemu, osim u tome što u toj običnosti zaista uživam. Mnogo ljudi koje svakodnevno srećem ne zna da imam napisana dva romana, a ne moraju ni znati. Lepo nam je i bez toga.

* Kada ne piše, šta Matilda voli da èita? Omiljena knjiga, žanr, pisac? - BookWitch

- Nemam omiljenog pisca ni žanr, ali imam omiljene knjige: Hazarski rečnik, Prokleta avlija, Foliranti, Sto godina samoće, Majstor i Margarita, Kao voda za čokoladu, Demijan, Idiot, Braća Karamazovi...

* Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivala sa nekim blogerom? - Isidora Kovač

- Pratim BookWitch, kao i neke stranice na Fejsu, ima ih više, ali pomenuću dve: Bibliotekarka i Knjiga za dušu. A od portala ili onlajnmagazina tu su Omaja, Od knjige do duše, Knjige, Autostoperski vodič kroz fantastiku i sa njima imam neki vid saradnje, ako to tako možemo da nazovemo.

* Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade bolju promociju i reklamu? - Isidora Kovač

- Verujem da izdavači imaju širu sliku od mene. Lagunin, Portalibrisov ili sajt Otvorene knjige ima veću posećenost od najposećenijeg bloga. Možda u nekoj budućnosti. Svedočiće najuporniji i najvredniji. Do tada, komunikacija će ostati na relaciji bloger – autor lično, eventualno između blogera i manje izdavačke kuće, koja je u vlasnišvu autora, koji opet preko nje plasira svoje knjige. Znači bloger – autor.

* Kada bi imala priliku da odeš na večeru sa tri lika iz neke knjige, tvoje ili tuđe, koja bi to tri lika bila? Gde biste večerali i šta bi bilo glavno jelo? - BookWitch

- To bi bila večera sa Karamazovima – Dimitrijem, Ivanom i Aljošom. Tu nema mesta dosadi. A, ako bih ja bila zadužena za večeru, odvela bih ih u Ždrelo, selo na Homolju, jeli bismo homoljski sir i žmare (tredicionalno vlaško jelo).

* Kada bi mogla da budeš superheroj i imaš neku supur moć, koja bi to moć bila i u koje svrhe bi je koristila? - BookWitch

- Volela bih da budem odagnavačica zlih misli, koja ume da ih prepozna i rastera. Bezbolno. Neko u čijem prisustvu možeš jedino da misliš i činiš dobro.

* Pošto sam videla da pojedini autori burno reaguju kad ih oceniš dvojkom, trojkom, četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo... Uostalom, ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? - Isidora Kovač

- Moje knjige nisu pisane da bi se svima svidele. Stvarane su iz potrebe za pisanjem, ne za sviđanjem. Prvu knjigu sam pisala sebi. Onakvu kakvu sam želela da pročitam u nekim godinama kad su sve babske priče bile ispričane. I kakvu sam tražila, ali je nije bilo. Hazarski rečnik je bio nešto najbliže što sam našla i još pamtim tu radost u sebi. Roman Zmaj i Milena nema ništa zajedničko sa Hazarskim rečnikom osim možda tu magiju koja me uveseljava.

* Da li smatraš da je teško biti žena pisac u Srbiji? Kojih to prednosti/mana ima? - BookWitch

- Mislim da je teško. Negde razumem bes nekih koji pokušavaju od toga da žive prema onima kojima je to uspuna stvar, još na nivou ljubavi. Ja sam usamljeni jahač, koji nije željan aplauza, hvalospeva i tapšanja po leđima. Jedna mi knjiga isplaćuje narednu i, dok bude tako, biće dobro. Od pisanja ne živim. Niti mogu da zamislim da je to moguće u nekoj budućnosti, bližoj – daljoj, svejedno. A bilo bi divno da jeste, makar bila u nekim baš poznim godinama.

* Reci nam nešto Matildi, nešto što misliš da bi tvoji čitaoci voleli da znaju, a što nije vojna tajna :) - BookWitch

- Volim što su nam se životi ukrstili. sve drugo je manje važno.

* U toku pisanja, da li se isključivo oslanjaš na svoje instinkte i maštu, ili prihvataš sugestije ljudi sa strane (urednika, prijatelja, “fanova”…)? - BookWitch

- U toku pisanja nema drugih očiju. Kada procenim da će se priča, ako predugo ostane kod mene, prekuvati, tad je spremna da je još neko pročita. Šaljem je svom suprugu i lektoru. Na kraju odlučim ja. Valjda tako i treba.

* Kad ne piše, čime se zanimljivim, ili ne zanimljivim :), Matilda bavi u životu? - BookWitch

- Ne mešam profesionalni život sa ovim. Pored posla, bavim se porodicom, naslikam nešto na platnu ili napravim pesmu. Ako bude dobra, ja je snimim. Češće napravim pesmu nego tortu, eto. A i moj sin više voli da peva nego da jede slatko... Tako to ide.

Vidarka

Znaš ti ko sam ja? - Jovana Ristić

Odmor od fantastike (u bilo kom njenom obliku), misterije, trilera... ovoga putam sam pronašla u knjizi Znaš ti ko sam ja?, mlade beogradske autorke Jovane Ristić.

Devedesete su im obeležile detinjstvo. Obećali su im normalan život i oni su se borili za njega. Svako na svoj način. Mare i Drakče, dva druga iz detinjstva, jedan štreber a drugi faca iz kraja, i jedna devojka, zanosna Sandra, sazrevaju zajedno prolazeći kroz prva uzbuđenja, dečje čarke, prve cigarete, bežanje sa časova, tinejdžerska zaljubljivanja, žurke, „skidanje” riba, ljubomoru, studentski život... Onda na red dolaze ozbiljne odluke i svet odraslih. Kada se povuče crta – shvataju šta su postali. Ko je propatio, ko je koga izdao, a ko uspeo da postane „neko”. 

Znaš ti ko sam ja? je knjiga koja se čita u jednom dahu. Iako nikako ne spada u žanr koji volim i najčešće čitam, "progutala" sam je dok si rekao keks. Svako novo pročitano slovo, svaka reč, rečenica, stranica, vukli su me da nastavim dalje. Da nije ovih mojih malih, zahtevnih terorista ne bih je ispuštala iz ruku.

Jovana je uzela priču koju smo svi mi koji smo rasli i sazrevali devedesetih, na neki svoj način, neko više, neko manje, preživeli i prezentovala nam je na svoj način. Sa troje glavnih likova koji su totalni stereotipi devedesetih, Jovana pravi magiju, i tera vas da ih sve zavolite kao rod rođeni, radujete se ili plačete sa njima. :) . 

Mare - mangup iz kraja. Od osnovne škole glavna faca u društvu, momak kome sve ide od ruke. Kao što obično u životu biva, završava trogodišnju srednju školu i bavi se sitnim prevarama i raznoraznim poslovima na ivici zakona. Drakče - štreber, večiti prilepak, neko ko želi da se druži sa cool ekipom, jer misli da će tako i sam postati cool, i spreman je da uradi sve ne bi li dospeo u taj začarani krug. Za njega su učenje i znanje sve, pa tako upisuje ETF i odlazi za Ameruku, gde postaje veliki "baja" smislivši igricu koja je "zarazila" ceo svet. I obojica, svako na svoj način, zaljubljeni u Sandru, devojku za kojom uzdiše ceo kraj, a i šire. Sandra je lepa i zgodna devojka i veoma svesna toga koristi svoje atribute kako bi dobila sve u životu. Udaja za starijeg muškarca, traumatičan i kratak brak, biće prekretnica u njenom životu, nešto što će je naterati da razmisli šta stvarno želi od života. Ovo troje mladih, život spaja, pa razdvaja, samo da bi ih opet spojio na žurci i odveo ka sasvim neočekivanom kraju.

Svi smo mi "nekada davno" poznavali nekog Mareta, nekog Drakčeta i neku Sandru. Možda i živeli njihove živote. Ovo je knjiga o surovom odrastanju, o tome kako dečiji snovi mogu lako da se ostvare ili da se rasprše kao balon od sapunice. Posebno su me iznenadile psovke i sleng koji Jovana u knjizi koristi, jer to mi je tako nekarakteristično za nju, jer ona deluje tako milo i slatko i prosto me je prijatno iznenadila koliko ustvari nam dlake na jeziku. Stvari zove pravim imenom, klinci psuju, klinci su loši i to je ono što ovoj knjizi daje posebnu čar.

Knjiga je 2014. izašla u izdanju izdavačke kuće PortaLibris

Vladar iz senke - Donato Karizi

Ovog avgusta sam se po drugi put družila sa Karizijem, pozajmljene knjige pa žurila da vratim. :) Nisam se ni malo pokajala. Legao mi kao pravo malo osveženje. Za divno čudo, nisam imala problem sa prevodom... Možda zato što ne znam Italijanski hehehehehehe...
Elem, u knjizi Vladar iz senke se ponovo družimo sa detektivkom Milom Vaskez. Ovoga puta bez traga nestaju odrasli ljudi, samo da bi se nakon nekog vremena vratili da ubijaju. Na nestancima i ubistvima radi cela policija, a Mila se na savet svog šefa, kaptena Stefanopulosa, udružuje sa Simonom Berišem, autsajderom, kog mrzi svaki policajac jer misle da je korumpiran. Njih dvoje vode nezavisnu istragu, često zapadaju u nimalo prijatne i veoma opasne situacije. Uspevaju da povežu sveže slučajeve sa nestancima insomničara od pre 20 godina, za koje je osumnjičen Kairus, za većinu fiktivna i izmišljena ličnost, ali za Beriša veoma stvaran košmar sa kojim se i dan danas bori. Što više saznaju o ovom slučaju, to se više "rana" iz njihovih prošlosti otvara, na njima je da se izbore sa tim demonima.

Meni je Vladar iz senke više legao od Šaptača. Možda zato što deca nisu žrtve, jer sam na njih specijalno osetljiva. Milin lik je razrađeniji i kompleksniji, a kada se u jednačinu ubaci i ćerka, postaje pravo malo remek delo. Pored Mile, kao jedan od glavnih likova se pojavljuje specijalni agent Simon Beriš u paketu sa svojim repovima i demonima iz prošlosti sa kojima pokušava de se izbori u sadašnjosti. Njih dvoje predstavljaju savršen sklop dvoje nesavršenih ljudi koji savršeno funkcionišu i kao pojedinci, ali i u toj maloj nesavršenoj simbiozi.
Kao i u Šaptaču, Karizi je odličan u opisima mesta zločina, istrage i svih tih pravno-policijskih stvari o kojima ja znam samo iz serija i filmova. :) Na kraju je ostavljen divan cliffhanger, zbog kog sam poželela, bukvalno da skočim sa litice. Mislim da ću neku novu priču o Mili i njenim "avanturama" iščekivati skoro pa kao Winds of Winter :D

"...Po nekim tvrdnjama, knjige su bile spona sa zivotom upravo zato sto su sve imale svoj kraj. Nije bilo vazno da li je kraj srecan ili tuzan, no to je bila privileging koja u njenom svakodnevnom poslu cesto nije postojala. Knjige su bile lek protiv tisine, jer su punile njen um recima i popunjavale prazninu koju su za sobom ostavljale zrtve zlocina. No, one su, pre svega bile njen nacin da pobegne od sveta. Da nestane. Kada bi uronila u svet knjizevnosti, sve ostalo, ukljucujuci i nju samu, nestajalo bi sa scene. U knjigama je mogla biti bilo ko. Sto je znacilo i da moze biti niko."

Četrdeset dana - Uroš Timić

Prva knjiga, nakon Groblja kućnih ljubimaca od Kinga i Hari Potera maestralne Džone Rouling, koja mi je naterala suze na oči. Ma šta i ja tu fina, plakala sam kao najgora plačipi*ka i to na samom početku knjige.
Taj početak udara kao čekićem, posred čela, a onda sve ide nekim laganijim, mirnijim i manje potresnim tokom.
Stefan od sestre dobija telefonski poziv i dve reči "Umro je"... Stefanov svet se deli na pre i posle poziva, a meni se suze nakupljaju u uglovima očiju. Stefan odlazi u "Nesvakidašnje selo" na sahranu malog Anđela i shvata da ima nesvakidašnje sposobnosti da vidi senke, duhove i demone prošlosti, a ja od silnih suza prekidam čitanje.

Nakon što sam došla sebi, autoru knjige poslala jednu "preteću" poruku :) i sama sa sobom se dogovorila da je to samo knjiga i da ću uživati u njoj, nastavljam čitanje pribrana i hladne glave.
Stefan sa najbližom porodicom, sestrom Vanjom, zetom Borisom i malom Anđelom, prolazi najteže trenutke pripreme i same sahrane. Nakon sahrane od baba Sofije, lokalne "gatare" i majke sve dece u selu, saznaje za masakr koji se u tu dogodio pre više od 60 godina, o duhovima koji se pojavljuju nakon njega, čudnim smrtima koje su zadesile selo. Da li zbog priče ili usled dejstva roze pilulica koje uzima kako bi smanjio bol zbog gubitka, Stefan počinje da vidi duhove i noćima sanja o masakru. U njemu se javljaju pitanja o životu, na koja odgovore traži istražujući davnašnji masakr, priču o Vaski, preispitujući sebe i svoja osećanja, a sve u razgovoru sa starim sveštenikom u beloj mantiji.
Paralelno sa pričom o Stefanu, pratimo putovanje pokojnog Todora i Anđela kroz Raj i Pakao u trajanju od 40 dana. Tokom tog puta Todor spoznaje sebe i sve svoje grehe. U Paklu, putuju kroz mitarstva (Mitarstva su neka vrsta carinarnica na koje duša nakon smrti nailazi na svom uzdizanju ka Bogu. Na svakom mitarstvu stoje zli duhovi koji od duše traže otkup za određenu vrstu greha, da bi ta duša mogla dalje da nastavi put. Ovo verovanje je karakteristično za Pravoslavnu Crkvu, među nekim pravoslavnim svetiteljima i vernicima. Doživljaj prolaska kroz mitarstva podseća na vantelesna iskustva^[2], fenomen zajednički za razne tradicije i epohe. - kopirano sa Vikipedije, ipak nisam baš toliko pametna :) ) gde se Todor priseća svega lošeg što je u životu uradio.
Tu je i priča o Pavlu, čija se majka ubila, nakon čega je on ubeđen da vidi njen duh. Svi lekari, moderna medicina i lekovi ne mogu da mu pomognu, do momenta kada baba Doska dođe da ga pričuva i "u dve reči" mu objasni pojam života, smrti i duhova.

Unapred se izvinjavam svima, koji se možda nađu uvređenim ili prozvanim pisanijem koje sledi. Čitate na sopstvenu odgovornost :)
Za mene, kao agnostika, nevernika, ateistu, jeretika, nazovite me kako vam drago, Četrdeset dana je fenomenalna priča o duhovima i misterijama jednog sela. Baš ono u čemu sam od najranijih čitalačkih dana uživala, a da se razmemo i dalje uživam. Pored duhova i misterija, imamo i gomilu običaja, narodnih verovanja vezanih za određene događaje ili dane, praznoverje, a bogami i elemente mitologije, a sve to je temeljno istraženo i lepo upakovano.
Možda sam zbog tih mojih religijskih stavova, propustila da shvatim pravu poentu knjige, nadam se da mi Uroš na tome neće zameriti, ali sve to ne umanjuje činjenicu da sam uživala u svakom slovu, reči, rečenici ove na momente bolne, ali u isto vreme zabavne i uzbudljive knjige.

Knjiga Četrdeset dana izašla je 2016. godine u izdanju Galaksijanis-a iz Niša. A može se kupiti u Delfi knjižarama ili naručiti od autora.

Šaptač - Donato Karizi

"Otkiven je stravičan zločin: šest odsečenih ruku poređano je u misteriozan krug i zakopano na proplanku u šumi. Pet pripada devojkama koje se vode kao nestale. Šesta ruka tek treba da bude identifikovana. Najstrašnije od svega jeste to što tela devojaka, bilo da su žive ili mrtve, nigde nisu pronađena. Iskusna istražiteljka Mila Vaskez i Goran Gavila, uznemirujuće intuitivni kriminolog, pokušavaju da proniknu u zagonetku: veruju da su uspeli da pronađu pravog osumnjičenog, sve dok se ne pokaže da zapravo ne postoji održiva veza između njega i svih nestalih devojaka, osim prve. Drugi slučaj kidnapovanja upućuje u potpuno drugačijem smeru, stvarajući više pitanja nego odgovora. Mila i Goran počinju da sumnjaju da je slučaj dodeljen baš njima kako bi preuzeli odgovornost kada se istraga pokaže kao beznadežna. Da li je sve samo slučajnost? Ili neko kopira prethodno ubistvo? Opsednuti slučajem, koji postaje sve napetiji i komplikovaniji, dvoje istražitelja shvataju da ne smeju verovati nikome – osim jedno drugom."

Zaboravite sve što piše u sinopsisu, jer vam ne otkriva ni jedan delić strahota i napetosti koje vas očekuju unutar korica.
Donato Karizi, kao neko ko je studirao pravo i kriminalistiku i ko se i te kako se razume u istražni proces i metode dolaženja do odgovora i pronalaženja ubice, nas vešto vodi svim stazama i stazicama, prečicama i zaobilaznicama u ovoj uzbudljivoj knjizi. 
Devojčice, ne devojke, najstarija ima samo 13 godina, su nestale. Pronađene su samo njihove ruke, ali 6 komada. Tim za istraživanje brutalnih zločina na osnovu analiza pronađenih ruku, kapira da je šesta devojčica još uvek živa. Tu na scenu stupa Mila Vaskez, iskusna detektivka za pronalaženje nestale dece i kreće trka sa vremenom.
Međutim, ni ubica, kog tim naziva Albert, ne sedi skrštenih ruku. Smišljeno im plasira jedan po jedan leš, navodeći ih na trag nekih drugih pedofila, ubica, silovatelja, sociopata... Metode kojima tim dolazi do rešenja Albertovih zagonetki, izolacija kojoj se sami prepuštaju zarad napretka u slučaju i ostale istražne zapetljancije su odlično opisani i fenomenalno uvlače u priču.
Jak utisak na mene su ostavili opisi mesta zločina, mesta na kojima je Albert ostavljao ubijene devojčice, psihološki profil svakog od zločinaca na koje je Albert skretao pažnju, pa i njegov. Vidi se da je Karizi u pisanju tih delova i te kako uživao jer su jako usko vezani za njegovu struku.
Paralelano sa pojavljivanjem leševa i radom tima za istrađivanje brutalnih zločina pratimo prepisku upravnika zatvora i kancelarije javnog tužioca o misteriznom zatvoreniku RK-357/9, kao i razmišljanja i strahove kidnapovane devojčice koja je zatvorena u "stomaku monstruma"... Kakve oni imaju veze sa trenutnim zločinima i celom pričom? E pa pročitajte knjigu i otkrite sami :)))

Ono, što po meni škripi u ovom romanu je karakterizacija likova, naročito detektivke Mile Vaskez, jer ovo je prva knjiga u njenom serijalu, koliko sam shvatila. Njena pozadinska priča je odlična, ima potencijal, ali je jako slabo razrađena. Kapiram da je to zbog same radnje knjige, da se čitaocima ne bi skretala pažnja sa glavnog toka. Ostali likovi su mu neubedljivi, reakcije su im mlake, nema ljudskosti u njima, što se očekuje od romana koji je inspirisan istinitim dogažajima. Obično kada čitan bilo kakav roman, uhvatim se za jednog lika i ne puštam ga :), ovde to nije bio slučaj, ma koliko se trudila mi se neko od detektiva ili, možda čak i sam Albert svidi.

Summa summarum, knjiga me je zabavila, što je, po meni, i poenta dobre knjige i pomogla da uživam u miru i tišini dok klinci spavaju. Svakako ću pročitati i Karizijev drugi roman o Mili Vaskez, Vladar iz senke. 

Čitalac - novinar #8

Čitalac - novinar

Intervju Mladen Đorđević, autor romana Svetioničar – Vesnici oluje, prvog dela sage Utočište

- Nevezano za knjigu, pošto mi još nije pala šaka, da li si ikada bio na nekom svetioniku? - Jovan Knežević

* Nažalost, nisam, mada bih prodao dušu đavolu da obiđem bar jedan za života, hahaha! Preći stotinu stepenica, navaliti se na metalnu ogradu i prepustiti sopstveni pogled na milost i nemilost morskom vetru i bespuću sa sedamdeset i više metara, jednostavno nema cenu. Nadam se da ću nekad dobiti priliku, jer nema ništa lepše za pisca kada može da poseti i oseti one stvari o kojima želi da piše. Ništa me na svetu ne bi toliko usrećilo kada bih posetio jedan od mojih omiljenih svetionika “Fastnet Rock” na jugu Irske.

- Zašto baš svetionik? - Željka Kalajdžić

* Ponajviše zbog toga što su oni za nas ovde, u zemlji bez mora, prava misterija i egzotika o kojima možemo da čujemo i koje možemo da vidimo, samo preko interneta ili nekog medija. Smešteni na udaljenim ostrvima ili poluostrvima, daleko od civilizacije, prosto je nemoguće ,a ne zapitati se kakve istorije i tajne ti svetlosni kolosi čuvaju, zajedno sa Svetioničarima koji čine njihovu dušu. Upravo zbog tih svojih karakteristika, svetionici predstavljaju plodno tle za maštu. Sa druge strane, ako bi svetionike posmatrali kao ljude u realnom vremenu, onda bi nam definitivno mnoge stvari postale jasnije. Usamljenici koji teret svojih problema nose ćutke u sebi, ali ne klone duhom, već stoje uspravno i postojano kroz vreme, osvetljavajući put onima koji dolaze i odlaze. To bi bili diskretni heroji koji čine mnogo toga za sve nas, ali o njima ne čujemo mnogo. Niti se oni preterano hvale. Od svog “obalskog zarobljeništva”, oni su stvorili sopstveno Utočište koje čuvaju od bezobzirne i gramzive civilizacije, a u koju još uvek nisu izgubili veru. Što bi rekao Bora Čorba u pesmi “Kada padne noć”, “imam svoj mali svet i oko njega kineski zid”.

- Da li je ideja za svetionik postojala od početka pisanja ili se formirala kasnije tokom pisanja? - Srđana Tešić

* Zapravo, ideja o svetionicima je nastala tek na nekih 15% od rukopisa, kada sam tražio fokusnu tačku radnje, dovoljno veliku i sveobuhvatnu, ali suptilnu na prvi pogled. Kasnije je samo sazrevala i razvijala se, sama od sebe. Takođe, tada sam tražio ideju o kojoj niko ranije ovde nije pisao, s obzirom da sam hteo da čitaocima podarim nešto novo i inovativno, bez klišea. Polazeći od sebe kao čitatelja i nekih svojih standarda, razumem dobro potrebu za takvim nečim kreativnim i originalnim.

- Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivao sa nekim blogerom? - Isidora Kovač

* Moram priznati da do trenutka dok nisam uplovio u spisateljske vode, zaista nisam znao da postoji toliki broj književnih blogova unaokolo i nekako mi je drago što sam tokom svojih prvih koraka nakon pisanja, naišao na fenomenalne ljude koji se bave takvim stvarima na internetu. Ako se po njima sreća poznaje, onda ne moram da brinem. Tako da, od kako sam njih upoznao, počeo sam više da obraćam pažnju na takve stvari i da redovno pratim njihove radove, ne bi li bio u toku sa novitetima i mišljenjima čitalaca. Saradnja je naposletku postala mala reč, koju sam relativno brzo, sa lakoćom u duši, zamenio sjajnim prijateljstvom.

- Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade najbolju promociju i reklamu? - Isidora Kovač

* Apsolutno. Vremena su se promenila, te je tako internet postao izuzetno važno sredstvo u komunikaciji i posredništvu, pa i reklami. Pored toga, istakao bih da dobra većina ljudi koji rade i vode blogove i stranice, jesu pre svega mladi i talentovani ljudi, bistri i maštoviti, koji su pronašli idelan spoj ljubavi i “posla”. Treba negovati to jer ako oni nestanu, nestaće I poslednja nada da ovo društvo, pogođeno mejnstrimom, ozdravi. Uostalom, mnogi zapadni izdavači orijentišu svoje poslovanje i usklađuju prema književnim stranicama na internetu. Pravcata win-win-win situacija, ako se ja pitam. Naglasak treba da bude na dobroljudskoj saradnji I bazi, bez koristoljublja, jer, naposletku, najvažniji je kvalitet koji će se na taj način postići. A, sa kvalitetom, može se daleko dogurati.

- Primetila sam da pojedini autori burno reaguju dvojkom, trojkom ili četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo. Uostalom, ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? - Isidora Kovač

* Realno, ne bih da zvučim kao kliše, ali ne bih imao problema ni sa dvojkom ni sa jedinicom, naravno ako stoji pristojno objašnjenje pored ocene, sve ostalo bi ličilo na svojevrsni lični hejt koji ne služi nikom. Niti će se osoba sa druge strane isprazniti, niti ću ja kao autor imati sluha. Polazim pre svega od toga, da ako mi neko kaže da knjiga ne valja i obrazloži to konstruktivnom, iskusnom kritikom, to će meni značiti kako bih mogao da budem bolji, naravno ako osoba sa druge strane zaista želi da budem bolji. Ne očekujem da se moja knjiga dopadne svima, kao što se neke popularne u svetu nisu dopale meni, niti mi je cilj da osvojim sve, jer to bi, prvo, značilo licemerstvo, odnosno drugo, značilo bi nemoguću misiju. No, očekujem da čujem mišljenja i utiske u razgovoru sa čitaocima, da otkrijem šta bih mogao da uradim bolje u pogledu mog žanra i moje priče. Svestan granica, znam da ne mogu dostići stratosferu u pisanju, ali bar mogu probati da napravim probni let, poput braće Rajt i da zalebdim iznad zemlje. Još nešto, treba biti oprezan kod davanja ocenja i tumačenja istih, jer, dvojka za jednog, može biti četvorka kod drugog. Neko kupi Tarzana u očekivanju novog Ramba, i zalepi dvojku jer knjiga nije ispunila očekivanja i razočarala ga. Dakle, sve zavisi od ljudi i njihove percepcije. Možda bi za ceo svet bilo sjajno kad bi se ukinule ocene, jer se isuviše orijentišemo i usklađujemo prema njima. Šta bi bilo kada bi ocene jednostavno, nestale, bile ukinute? Možda bi se tako knjige daleko više kupovale....

- Koja ti je omiljena knjiga, žanr, pisac? - Isidora Kovač

* Prvo mesto dele Silmarilion od Tolkina i Doživljaji kapetana Haterasa od Žila Verna. Mada je tesna borba, ove dve su mi nekako posebno drage i nose sa sobom dozu sentimentalnosti. Omiljeni žanrovi su mi naučna fantastika, misterije, detektivski trileri i avanture, kao i ratne novele. Omiljeni pisac mi je definitivno Žil Vern, nadam se da se ostali moji omiljeni pisci neće naljutiti. Ali, njega bih izdvojio jer je vizionar koji ume da nadahne i inspiriše čitaoce o stvarima o kojima mogu samo da sanjaju... Definitivno je paragon pisanja kakvom težim.

- Tvoj najveći strah? - Isidora Kovač

* U pisanju, da mašta ne preovlada nad mojim zdravim razumom. U pravom životu, verovatno paranormalna dešavanja i iskustva. Ono što ne vidimo i ne razumemo, ali osetimo ili čujemo, zaista ume da mi stvori žmarke.

- Da li je “normalno” dosadno? - Isidora Kovač

* U svetu nenormalnog, normalno je neobično, pa čak i “Interesantno“. Lično, preferiram nenormalno.

- Koga čuvaš kad se uznemire talasi? - Isidora Kovač

* Svoj dragoceni čopor prijatelja u svom Utočištu.

- Šta/Ko je tvoj svetionik u oluji? - Jovana von B

* U ovom dobu, savest i unutrašnje biće, rame uz rame sa prijateljima.

- Da li se neki od likova iz knjige “otrgao kontroli” prilikom formiranja i razvio se u sasvim drugačijem pravcu od planiranog? - Jovana von B

* Verovatno glavni „negativac“, u trilogiji. Posvedočio sam odistinskoj evoluciji lika koji je zaista prkosio obuzdavanju. Nisam uspeo, ali sam spremio plan, jer ako ga ne možeš pobediti…Pridruži mu se.

- Ša ti je poslužilo kao inspiracija za knjigu? - Irena Ilić - Vasiljević

* Nekolicina filmova, knjiga i vizuelno-narativno bogate video igre koje su mi stimulisale maštu. Ako bih morao da suzim izbor po pitanju grada, onda bih definitivno pomenuo stripski i filmski Gotam, Betmenov grad. Sam ambijent te metropole i zavodničko-zlokobna harizma koja se noću raširi, zatim arhitektura, kultura, pa i istorija, jednostavno opije do te mere da se ne može pobeći odatle. Gotam mi je bio ideal za Vranolujni u pogledu nekog starijeg ambijenta. Kad je reč o distopiji, blago futurustičkom šmeku, ali i neo noaru, definitivno Blejdraner, Mega grad 1 kod Sudije Dreda i Kolonija iz Totalnog Opoziva (2012). Po pitanju svetionika i glavne radnje, to je definitivno moja zamisao i plod mašte, mada tu i tamo se ponegde provuče svojevrsni omaž pojedinim stvarima koje su me gurale napred, a čije je suptilno pominjanje u trilogiji, moj lični izraz zahvalnosti što sam bio njima izložen. Naposletku, likovi bi po fizičkom opisu odgovarali spoju više poznatih glumaca/glumica. Elenu bih uvek nazreo u Evi Mendez, u filmu “Out of time”, odnosno Elizabet Benks u “Man on a ledge”, baš kao i Bena Fostera u Džošu Hartnetu, mada je Benov mentalni lik u romanu, spoj nekolicine junaka.

- Odakle ti ideja da se upuštaš u “spisateljske” vode? - Irena Ilić - Vasiljević

* Prevelika mašta sa kojom nisam znao šta drugo da radim, sem da je kroz prste prenesem na belu podlogu. Lični izazov je takođe postojao, kao i želja da svoju viziju i svoju maštu, prikažem ljudima oko sebe. Kratke priče za sopstveni gušt, predstavljale su varnice koje su me potpalile da napišem nešto veliko i motivišuće. Neko je dobar sportista, odličan slikar, brilijantan doktor ili pevač, ja imam samo deset prstiju i zamisli u glavi.

- Koliko je teško bilo napisati, a koliko objaviti knjigu? - Irena Ilić - Vasiljević

* Podjednako, mada bi nijanse odlučivale u korist prvog, odnosno drugog. Osmisliti priču jeste teško, pogotovo kada je onoliku treba držati u glavi, dodavati nove stvari i još pride konstantno obraćati pažnju na moguće greške ili nedoslednosti u priči. Za onog ko to voli i ko u tome uživa, može se reći da su to preslatke teške muke. Kod objavljivanje je drugačiji mehanizam. Tu mašta i kreativnost ništa ne znači, ukoliko se izdavaču ili glavnom uredniku ne dopadne knjiga. Na primer, neke izdavačke kuće mogu jednostavno da vam kažu kako se sa, recimo metropolisom Vranolujnim, ne mogu poistovetiti ljudi u Srbiji, kako je u njega teško poverovati jer sadrži brojne kulture, rase, etničke grupe, kao i prosto čuđenje da takva metropola na moru postoji u nekom realnom vremenu, itd, a samim tim da ga je teško reklamirati. Treba se suočiti sa takvim stavovima i izdržati u svojoj veri prema onome što se ličnim rukama stvorilo, ne klonuti, stisnuti zube i tražiti onog ko će podeliti tu istu veru, prema vašem delu. No, tu borba ne prestaje. Ona tu tek počinje, jer se sa preskromnim mogućstvima, valja izboriti za svoje mesto pod suncem i komadom plavog neba među oblacima. “Život bez borbe je pesma bez stiha”, kaže Zen mudrost.

- Kakav je osećaj potpisati prvi primerak knjige? - Irena Ilić - Vasiljević

* Čudan, neobičan. Tek nakon prvih 20 zaista stignete da poverujete da Vi to radite nekome i da time ukazujete veliku čast. Tada vas sustigne ona prva na koju budete preponosni, pa druga, treća... I tako redom. Trudim se da svaka moja posveta bude iz duše i posvećena čoveku koji stoji ispred mene. Bez obzira da li ih potpisao na stotine hiljada ili možda 50, odrastao sam u sredini gde se cenila i najmanja pažnja, te ću uvek izaći u susret svima, pa makar mi ruka utrnula ili jednostavno sedeo usamljen za stolom. Treba biti i ostati čovek, jer sem te jedinstvene odlike, ničeg drugog zapravo i nemamo.

- Šta bi preporučio onima koji razmišljaju da krenu tvojim stopama? - Irena ilić - Vasiljević

* Ukoliko posedujete dobru maštu, imate jaku veru u sebe i svoje stvaralaštvo i pišete knjigu koja se trudi da nadahne ljude, a naoružani ste strpljenjem, samo napred! Glavu gore i gurajte napred. Vetrove u leđa ćete dobiti od mene koliko god mogu da vam ih pošaljem sa svoje kupole. Budite svoji i originalni, koračajte tamo gde niko nije pre vas. Samo zato što bi nekima vaša ideja možda delovala čudno i nepoznato, ne dozvolite da vas to uspori. Ne gledajte na svoje delo kao robu kojom želite da opravdate uloženo vreme i sredstva, odnosno robu koju želite da uvaljate, već gledajte na svoje delo kao na otelotvorene misli. To su vaše misli koje ste oblikovali i stvorili, i koje stoje pred vama. Budite ponosni na to što radite. Jednom kada svi postanemo prah i pepeo i neka tuđa vremena budu došla, neko i negde će izvući vašu knjigu iz napuštene straćare ili zaboravljene biblioteke i čitati je noću pod lampom baterije.

- Šta te pokreće, na koja pitanja tražiš odgovore i gde vidiš sebe za deset godina? - Irena ilić - Vasiljević

* Pokreću me mašta, radoznalost, muzika, kao i želja da se susretnem sa budućnošću ne bi li joj preneo pozdrave od prošlosti. Tražim odgovore na pitanja: jesmo li sami u kosmosu, da li ćemo kao Deca Zemlje kolonizovati planete, šta sve možemo da postignemo ako se ujedinimo i podignemo pogled uvis ka zvezdama, hoću li doživeti da preko televizije gledam kako prvi ljudi koračaju po Marsu, da li će ljudi pronaći spas u samom sebi ili pak, svoju smrt, da li će moji unuci ili praunuci čitati Svetioničara i reći kako je njihov deka pisao sjajne priče... Nadam se da ću sebe za deset godina videti kao materijalno obezbeđenog čoveka koji će živeti kraj mora, sa pogledom ka svetioniku.

- Pišeš li nešto novo? - Irena ilić – Vasiljević

* Za sada nanovo vršim kontrolu ispisane priče u trilogiji, lovim neke vešto sakrivene greške. Opipavam konstrukciju radnje, da li je sve i dalje kako treba, da li se stubovi drže... Imam hordu ideja u glavi, a premalo papirića kao smernice za na dalje. Kada i poslednji deo u trilogiji Svetioničara izađe, planiram da objavim dve novele koje će malo detaljnije približiti radnju u “Vesnicima oluje”. Jedna će se baviti operacijom Trozubac, kako je došlo do nje, kako je tekla, zašto se tako završila. El Rej, legendarni detektiv će udahnuti iskru života, da tako kažem, pa će čitaoci moći po prvi put da ga upoznaju, baš kao i da posvedoče prvom susretu između Bena i Elene i još mnogo, mnogo toga. Druga novela će se baviti Benovom misijom u pustinji i prvom susretu sa Aurigama i njihovom pozadinskom pričom. Nadam se da će obe izaći u paketu kao poklon vernim čitaocima i fanovima sage o Utočištu. Tek nakon toga, sa odistinskom vatrom ću konačno dočekati trenutak da se pozabavim nastavkom, i drugom knjigom u serijalu.

- Kakav je kraj Svetioničara? :D – Irena Ilić – Vasiljević

* Za mene lično, najuzbudljiviji deo u trilogiji i pravi krešendo u celokupnoj kompoziciji Svetioničara. Toliko efektan i klimaktičan, da mi se uvek javi slatka jeza pri samoj pomisli. Verovatno niko ne očekuje da će... Ha ha ha!

- Koliko je jednom piscu bitna reklama, može li se po tom pitanju osloniti na izdavača ili je prepušten sam sebi? - Irena Ilić – Vasiljević

* Poznatom piscu, njegovo ime je dovoljna reklama. Recite King i čak će i malom detetu biti sve jasno. Ali, do tog stadijuma u životu pisca, potrebno je užasno mnogo sreće, tajminga i kvaliteta. Neko može ispljunuti suludu količinu novca preko noći i postati regionalna pa čak i globalna zvezda, ali će se omča kvaliteta romana sužavati dok ga ne uguši. Naravno da je neophodna, nekad treba biti spreman i praviti kompromise, ali unutrašnji kompas nikada ne sme skrenuti sa istinskog smera ka kojem pisac zaista želi da ide. I izdavač i pisac, moraju da se oslone jedan na drugog ukoliko žele da uspeju. Svi za jednog-jedan za sve, jeste mantra koja će zauvek živeti i simbolizovati snagu jedinstva. Neka svako da maksimum svojih mogućnosti kako bi kasnije mogao da ubire plodove svog truda. Poverenje i poštovanje takođe mora da postoji. Gledajte na to kao na vezivno tkivo. Naposletku, da se još jednom vratim na reklamu. Koka Kola postoji još od 19.veka, jedan je od najprofitabilnijih brendova u istoriji čovečanstva, pa ipak i dalje ulažu u reklamiranje, širom sveta. Dakle, svako ko kaže da nije bitna reklama, ili je naivac ili laže.

- Da li je to što živiš u Nišu, olakšavajuća ili otežavajuća okolnost, odnosno, koliko je i da li je, Beograd bitna stanica? - Irena Ilić – Vasiljević

* Budimo iskreni, naša zemlja nije zaista decentralizovana, ili jeste, ali ne kako treba. Svako ko želi da uspe u muzičkoj industriji u regionu, ako nije gostovao, pevao ili odradio tezgu u Beogradu, nije uspeo. Plate su tamo najveće. Migracije stanovništva Srbije, pokazuju smer ka glavnom gradu, a odatle ka inostranstvu. Sve najvažnije stvari, prestižna dešavanja i manifestacije se održavaju tamo. Ljudi po prirodi gravitiraju ka centru moći. Da li je to dobro ili loše, ne bih ulazio, ali kao čovek koji se rukovodi isključivo činjenicama, ovo su samo jedni od pokazatelja da jeste, na neki način, bitno dopreti i do Belog grada, naše prestonice. Verovatno bi i običnom državljaninu Britanije značilo mnogo da uspe u Londonu. Sa druge strane, ne treba se time unapred zanositi. Gledajte da napravite uspeh u Novom Sadu, Kragujevcu, Subotici, Nišu, Valjevu, Šapcu, Kraljevu, itd, a Beograd će sam okrenuti vaš broj i pozvati vas na kafu. Što se mog rodnog Vilin-grada tiče, mogu slobodno reći da je to, dosta normalna okolnost, ali iz drugih stvari. Niti je lako, niti je preteško. Grad je kao svojevrsna Zlatokosa zona u astronomiji, gde nije ni previše vruće, ni previše hladno, sasvim komotna oblast da se razvije život. Mada to isto može da se kaže i za grad Novi Sad koji je za mene, brat blizanac Nišu, pa i za bilo koji drugi grad u Srbiji. Dakle, imate osećaj da živite u metropoli, koja baš to i nije prema svetskim standardima. Ne trpite “pritisak“ veličine i brojnosti megalopolisa koji ako ne pazite, može da vas proguta za čas. Naposletku, da li igrom sudbine ili slučaja, uz svo veliko i dužno poštovanje prema piscima iz drugih gradova, ali Niš je zaista predvodnik ove generacije po pitanju pisaca. Nadam se da ću biti dostojan putnik tog voza i osvetlati obraz mojim gradskim savremenicima i spisateljskim “precima“.

- Kolko su ti značili saveti Miloša Petkovića? - Irena Ilić – Vasiljević

* Mogu slobodno reći da su mi dosta značili. Moralni, kolegijalni i prijateljski, bili su iskreni i od srca, i na njima ću mu doveka biti zahvalan. Neki bi se ticali literarnog savetovanja, drugi bi se ticali van književnih aktivnosti na književnom polju. Definitivno je za mene tada bio Svetioničar, dok su se Svetionici izgrađivali u romanu. Iskustvo će uvek biti neprocenjivo. Nadam se da ću jednog dana i ja nekome prenoseti vredne savete.

- Kako bi ocenio kulturni život Niša? - Irena Ilić – Vasiljević

* Solidan, sa perspektivnom mogućnošću ka napredovanju. Samo zajedno, možemo postići mnogo toga. Grad Niš poseduje izuzetnu i bogatu istoriju, a rame uz rame sa njom stoji i kultura. Jedini problem su sveopšte okolnosti i breme vremena u kojem živimo, ali siguran sam da je tako svuda. No, želja da se izdigne iznad toga, zaista postoji među ljudima. Uostalom, dođite i uverite se lično na džez festivalu Nišvilu, a uskoro će i Filmski susreti, za koji dan (zavisno od toga kada Bookwitch objavi ovo pisanije, he he he!) A, svi znamo šta se desilo tokom Filmskih susreta u Vranolujnom, u Svetioničaru.

- Koliko ti je bitna “povratna reakcija” i kakve su za sada reakcije onih koji su pročitali Svetioničara? - Irena Ilić – Vasiljević

* Neophodna je bolja reč, kao voda čoveku u pustinji. Obožavam diskusije i razmene mišljenja, i ako mi se ne stavi povez na usta, mogao bih da diskutujem sa svakim ponaosob u sali, bez da se umorim. Iako pisac, ja sam i dalje čitatelj, te se u trenutku prisetim svega što bih želeo da priupitam svoje omiljene pisce i da ih udavim u razgovoru. Pošto često to nisam mogao da ostvarim, jer, neki su davno umrli, a neki žive daleko odavde, znam koliko povratna reakcija od čitaoca znači. Utisci su zaista pozitivni, moram priznati. Čitaocima se sviđa radnja i ambijent u kojem je ona smeštena. Likovi su im interesantni, dopadljivi i nadasve poistovetljivi. Najvažnije od svega, jeste što žarko žele da se dočepaju nastavka i to me raduje kao malo dete. Ko ne veruje oko svega ovoga, može slobodno da pita ljude koji su pročitali prvu knjigu. To je dobro. Ne toliko zbog mene, već zbog toga što ima dosta ljudi koji vole da čitaju nešto novo i koji vrednuju pojam čitanja iznad svega. Da se konačno razbije taj mit kako smo lenji i kako nemamo vremena za čitanje. Verujem da će doći i čitaoci koji neće pokazati entuzijazam prema mojoj knjizi, iz ovih ili onih razloga, ali to je njihovo apsolutno pravo koje cenim kao da sam ga ja doneo, moje je samo da se zahvalim na mišljenjima i popijem kafu sa njima, razgovarajući o nekim drugim knjigama ili dešavanjima u svetu. Prva knjiga je uvek bitna, druga je već presudna. Ako se nekome dopadnete na prvu loptu, sve kasnije što dolazi, biva za proporcionalni deo (u mom slučaju, deo sage) lakše. Nadam se da znaju da su svi oni Svetioničari, na prvom mestu.

- Da li si zadovoljan time kako su ljudi prihvatili knjigu? - Irena Ilić – Vasiljević

* Apsolutno, mislim da bolji start niko ne može bolje da poželi. Nisam zbog toga dobio krila, ali svakako mi daje motivaciju da nastavim da koračam dalje. Prosto mi je neverovatno kako su mi ljudi koji su je pročitali, u svojim mišljenjima, dali na uvid daleko interesantne, nove uglove gledanja i poimanja romana, koji je tako bogat detaljima i skrivenim znakovima. Jedva čekam da čujem i kompletno mišljenje po okončanju trilogije i zajedno prodiskutujemo o svemu.

- Da li planiraš “veliku jugoslovensku turneju (promocije po većim i manjim gradovima)? - Irena Ilić – Vasiljević

* Kao neko ko ima prirodno urođenu glad ka putovanjima, istraživanju i upoznavanju svoje zemlje, naravno da planiram. Voleo bih da svakom gradu i manjem mestu podarim po jedan Svetionik, kao neku simboličnu zadužbinu. Naravno, ne zavisi to od mene, već od tamošnjih kulturnih centara kojima bih uvek rado izašao u susret ako bi me pozvali u goste. Voleo bih da saslušam istoriju njihovih mesta, i kroz njih, možda otkrijem ideju koju bih implementirao u neke buduće romane. To isto važi i za zemlje regiona. Hrvatska ima divne svetionike, o kojima naši ljudi malo toga znaju, baš kao i Crna Gora.

- Da li se zbuniš kada vidiš zahtev za prijateljstvo od nekog sa kim sem knjige nemaš ništa zajedničko? - Irena Ilić – Vasiljević

* Nekada bih se zbunio, sada je to dosta redak slučaj, sem ako nije neki Arapin čije ime ni ne znam da pročitam, ha ha ha! Na kraju, ako nam je knjiga jedini zajednički faktor za upoznavanje, onda je to dobro upoznavanje. Mnoga prijateljstva i ljubavi su se stvorila kroz knjige.

- Šta misliš o Facebook prijateljstvima? Irena Ilić – Vasiljević

* U super brzom vremenu u kojem živimo, definitivno imaju svoje posebno mesto u čoveku. Nekada sretnemo ljude sa kojima imamo toliko toga zajedničkog, ali nas razdvajaju na stotine, pa i hiljade kilometara. Jedini način da to prijateljstvo opstane, na neki način, jeste upravo preko socijalnih mreža. Možda ona nikad neće evoluirati na nivo prijateljstava koje steknemo uživo, ali... Sve ima neku svoju svrhu, čak iako je na prvi pogled ne vidimo.

- Da li se stidiš da tražiš pomoć kada ti je potrebna? - Irena Ilić – Vasiljević

* Obično, da, mada zavisi i od vrste pomoći. Rado ću pomoći bilo kome na svetu, ali nekako okolišam, iz nepoznatog razloga, da zatražim tu istu pomoć od drugog. Težim da ono što mogu da uradim sam, uradim sam, a ako baš zaglibim, onda mi nema druge do da pitam za pomoć.

- Da li te nerviraju glupa pitanja dokonih domaćica? :D – Irena Ilić – Vasiljević

* Ha, ha, ha, ha! Naprotiv! Mada sam daleko osposobljeniji za pitanja, kada popijem svoju prvu kafu.

- Zašto saga? Da li je priča toliko kompleksna i obimna da ne može stati u jednu knjigu? - Boriš Mišić

* Sjajno pitanje. Priča je i mogla da stane u jednu knjigu, ali ta knjiga bi imala 1210 strana sirovog materijala, a budimo iskreni, niko ne bi kupio prvenac nekog autora od toliko strana. Valja se proveriti koliko je obiman Kapital od Karla Marksa. Izdavač je dobro procenio i podelio knjigu u tri toma radi efikasnijeg prezentovanja. Želja za sagom, rodila se negde pri kraju trilogije, kada sam uvideo da u mom stvorenom svetu, odnosno dešavanjima i rezultatima na kraju, postoji širok spektar mogućnosti da priča nastavi svoj život i da kroz njega, obradim neke teme koje se tiču globalnog aspekta, akcije pojedinaca i reakcije sveta. Priča po dubini sadrži zaista široku i razgranutu strukturu, da je prosto greh ne posvetiti joj pažnju i ne istražiti je u potpunosti. Saga je prepuna simbolike koja se može, ali i ne mora oslikati i preneti na naš svet u kojem živimo. Mogu slobodno reći, da planirani nastavak na Svetioničara, podiže uloge, radnju, pa i uzbuđenje na skroz veći nivo. Takođe, u nastavcima će biti implementirani neki delovi, ali i otkrivene neke tajne koje nisu mogle da stanu u Svetioničara, zbog ionako velikog obima. Na kraju, onaj koji je zadovoljan krajem Svetioničara, komotno može tu da stane i da kaže, ovo je kraj kakav sam želeo. Sa druge strane, oni koji žele da znaju šta se dogodilo kasnije, mogu nastaviti da čitaju i tako otkriti sva ostala zbivanja.

- Da li puštaš da te priča “nosi” i grana se ili si je unapred već osmislio u glavnim crtama? - Boris Mišić

* Tvrdim odgovorno da je nemoguće imati kompletnu priču u glavi i preneti je na papir iz cuga. Niti se Zemlja stvorila odjednom, niti se kuća sagradi tek tako. Može, naravno, ako je priča pitka i ne iziskuje previše detalja, literarnog ukrštanja, strukturiranja i kreiranja jake pozadine. Mada, i tada postoje situacije kada se neke stvari izmene, jer ne prežive test mašte i vremena. Ja sam svoju priču pustio da me nosi i gradio ciglu po ciglu. Uopšte nisam znao kako će se završiti, niti šta će konkretno za 160 strana neki lik da uradi, ili da mu se uradi. Bilo je tu dosta menjanja i peglanja za period od dve godine koliko sam radio na Svetioničaru i bojazni da ako izvučem literarnu ciglu sa jednog mesta, ne doživim urušavanje u kontinuitetu na drugom mestu. Samtram da pisac ne sme da se opterećuje kako će priča da teče, jer će time samo navući frustriranost. Hranite je onoliko, koliko vam je potrebno, za uzvrat će vam ona proporcionalno vratiti istom merom. Kad je reč o glavnoj crti, slažem se da je potrebno imati svojevrstan kostur, ali ne treba se čuditi ako taj kostur, na kraju, i ne izgleda onako kako ste zamislili. To je prirodno. I evolucija je morala da prođe kroz više faza, ne bi li stigli do čoveka. Dakle, napravite skicu, a tokom pisanja i izgrađivanja, sami ćete po svom nahođenju, menjati i prilagođavati stvari.

- Da li misliš da svaka osoba mora od rođenja da ima neko svetlo koje će mu pomoći, obasjati dušu, terati ga da radi dobre stvari, ili pak za tim svetlom moramo tragati, i u toj potrazi sazrevati kao ličnosti? - Milena Stojanović

* “Život bez borbe je pesma bez stiha“, kaže Zen mudrost. Lično smatram da je čoveku neophodno da sazreva kroz izazove koje mu život donosi i da u toj svojoj potrazi, pronađe odgovore za kojima traga. Tokom svog putešestvija, pronaći će svetlo koje mu je potrebno. Neće biti lako, ništa na svetu nije lako, ali biće vredno. Da li će tokom svog putovanja postati dobar ili zao, to je druga priča, ali ti izazovi će samo ogoliti njegovu pravu prirodu. U ljudskoj je prirodi da nastoji da istražuje i da traga za nekim svojim Utočištem. Da li je to Zmajevo gnezdo, zagrljaj svog voljenog ili svoje voljene, krov nad glavom, nova sredina... Otkrijmo.

- Koliko je tebi, kao muškarcu, bilo teško da pišeš Elenina poglavlja u prvo licu? - BookWitch

* Iskreno, zaista mi nije bilo teško. Veruj mi da u tim trenucima uopšte nisam doživljavao to kao nešto što će mnogi izdvojiti kao samo jedan dodatni plus više. Da ti to nisi prvi put pomenula u svom pisanom utisku o knjizi, verovatno mi nikad ne bi palo na pamet da o tome pričam, jer, eto, ono... ne znam, ha, ha, ha! Jedino što mi je stvarno bilo teško, jeste da kod nekih delova, pokušam da razumem na koji način ženska duša funkcioniše, u trenucima kada sva emotivna kola započnu lančani sudar po dubini njenog bića. Ponajviše u trenucima kada im se javi žuta minuta, ili crna, kako god. Naravno, ovo minuta, treba čitati kao daleko vremenski duže od minute. Trenutak kada ih nešto zauvek obeleži u glavi, srcu i duši. Kao muškarac, zaista sam se našao pred preprekom koju nikada i nikako neću moći da pređem, iako sam se đavolski trudio i verovatno otišao dalje od mog roda u tom nastojanju da razumem taj tranzicioni period. Mada ko zna, verovatno je mali broj žena koje bi mogle to da objasne kako valja, s obzirom na to da svaka žena iznenadnu životnu lavinu, proživljava na svoj način i samo ona zna kako se izvukla. Kako sam uspeo da nekako prebrodim taj problem u romanu, jeste to što sam njeno emotivno biće, razumevao kroz njen temperament i psihološki profil, spoljašnje uticaje, prijatelje i neprijatelje, prošlost... Dakle, jednačina sa jednom nepoznatom. Imao sam dvojku iz matematike, tako da, nadam se mi je rezultat blizu rešenja. Simpatične poteškoće sam imao, kada sam prelazio na nova poglavlja i menjao uloge. Bilo je u početku problema da se naviknem da, više nije, putovala sam do Ravija sat vremena, već putovao do Ravija sat vremena, kao i da, izvukla sam pištolj i uperila, pretvaram u izvukao sam pištolj i uperio...

- Na kraju Svetioničara ostavio si nam jedan od boljih cliffhangera koje sam u skorije vreme pročitala, kakve nas misterije čekaju u drugom delu knjige? - BookWitch

* Zaboravio sam da pomenem na promociji, da sam imao goruću sumnju o kraju prvog toma, tojest, da li će imati jak cliffhanger, kakav dolikuje. Ispalo je naposletku da je savršen, ha, ha, ha! U drugom tomu, definitivno se stvari prebacuju u treću brzinu i konačno Ben i Elena otkrivaju kakvo su Pritajeno Zlo, najavili Vesnici oluje. Misterije koje vrebaju Bena Fostera su one koje se tiču Martina Stranda i novim dobom skrajnute plemićke porodice Blekvud. Dakle, šta je mladi norvežanin tražio tamo, ko ga je doveo kod njih i zbog čega, zašto je pobegao odatle i požurio ka svojoj smrti, kakve tajne krije ogroman posed Blekvudovih i u kakvu će njihovu spletku Ben upasti, ne bi li se konačno susreo sa demonima iz svoje prošlosti... Kad je o Eleni reč, upoznaćemo po prvi put Trijade u Vranolujnom i kriminalnu frakciju Crveno sunce. Min Kuei-sen, “Crna udovica” Dajlara i “Majka” svih Trijada, otposlaće Elenu na zadatak oko kojeg neće imati previše izbora, ukoliko želi da sačuva živote onih do kojih joj je stalo, ali i da odgonetne zagonetni identitet enigmatičnih krtica iz perioda policijske operacije Trozubac. Kakvo Pritajeno Zlo krije sablasno pusti teretni brod Nostromo, u kakvoj je vezi njegov teret sa Trijadama, odnosno, u kakvoj će opasnosti grad Vranolujni postati nakon otkrivanja zagonetnog tovara. Šta će se desiti kada se putevi Bena i Elene ukrste na napuštenom ostrvu. I ono najvažnije... Šta je to, toliko zlokobno u vezi Đavoljeg Roga, ukletog svetionika?

- Ovo pitanje muči barem 99% ženske publike, ali ja ću ga postaviti, da li će Ben i Elena na kraju biti zajedno? :D – BookWitch

* Ha, ha, ha, ha!! Izvinite dame, ali... To je strogo poverljiva informacija.

- Hoćemo li u nekoj od narednih knjiga biti počašćeni ljubavnim ili možda erotskim scenama? - BookWitch

* Hmmmmm.... I da, i ne. Problem je u tome što... Epilog toga je... hmmm..

- Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li si pratiš određene tebi bitne korake ili jednostavno sedneš, „uzmeš olovku u ruke“ i pišeš? - BookWitch

* Nemam neki poseban ritual, ako ne računamo noć i mir koju mi ona donosi. Nekada pustim odgovarajuću muziku kao afrodizijak, nekada mi je potrebna tišina. Nekada otkucam jednu rečenicu i batalim pisanje do narednog dana, nekad se raspišem... Nisam primetio da išta posebno radim kada kucam. Čim imam inspiraciju, sednem i otkucam koliko mogu. Sve u svemu, odgovara mi noć. I kafa! Oooooo, kafa i cigarete. Dakle, noć, kafa, cigarete...

- Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko tebi kao piscu, znači druženje sa „fanovima“ i njihove mišljenje u vezi tvojih kniga? - BookWitch

* Svi smo mi od krvi i mesa, samo smo neki neobičniji od drugih, ha, ha, ha! Ne da mi znači, nego ne mogu da ti opišem. I nije to zbog toga što mi se to prvi put dešava, jednostavno prirodno imam težnju da komuniciram sa ljudima i da se družim, da uživam u protoku informacija, energije i ideja. Neophodni su mi, ne zato što su fanovi, nego zato što su to divni ljudi sa kojima mogu da pričam i van tematskih okvira, razmenjujemo dobre pesme, igramo društvene igre, jedemo picu zajedno, pijemo kafu... Imam dosta ideja koje bih mogao da uradim sa fanovima Svetioničara, ali pustimo da knjiga sazri još mesec i nešto dana, a onda ću obelodaniti zamisao.

- Kada bi imao priliku da odeš na večeru sa tri lika iz neke knjige, tvoje ili tuđe, koja bi to tri lika bila? Gde biste večerali i šta bi bilo glavno jelo? - BookWitch

* Pica! A sad da vidimo ovo prvo što si pitala... Bogami, preteško pitanje... PRETESKO! Voleo bih da upoznam Elenu i da je slušam o x slučajevima na kojima je radila, putovao bih brodom pod kapetanom Haterasom, učio vilenjačke veštine kod Feanora, jahao sa Glorfindelom, putovao svemirskim brodom sa posadom Rosija iz serijala Prostranstvo, napravio žešće sranje u Hogvortsu, čisto da Grifindor dobije 100 poena, proživeo mladost sa Tomom Sojerom i Haklberi Finom... Okej, udaljavam se... Dakle, večera u troje... Ne mogu, preteško je. Izašao bih eto, sa Brus Vejnom (Betmen), mislim da bi mi, da bi nam to bilo dovoljno. Kapiram da bi na večeru lik pozvao sve balerine iz ruskog teatra.

- Kad pijemo kafu? Ahahahahahahahahahahah

* Kad god poželiš :D :D :D :D :D !!!