Dok je njegova verenica birala idealnu venčanicu, neko je u prizemlju čuvene modne kuće Herman krvnički zario makaze u vrat bezobrazno zgodnom Oliveru Dilberu. Inspektor Nikola Liman se zainatio da prokrči put kroz šumu laži i obmana, ogoli istinu i pronađe zločinca. Da li je mladom i neodoljivom Dilberu došla glave jedna od šest žena koje su tog sunčanog podneva bile prisutne u modnoj kući – uključujući i Kristinu Pajić, ambicioznu advokaticu koja je u strasnoj vezi sa inspektorom? Možda. Jedino je sigurno da će umesto planiranog venčanja uslediti sahrana, i to – ne jedna. Mnoge će se naizgled nespojive životne priče iznenada dotaći, ukrstiti se i dodatno zamrsiti ovaj ionako komplikovani slučaj. Smrt Olivera Dilbera biće samo prva srušena domina u dugom krvavom nizu, koji će Liman pokušati da zauvek prekine.
I umrla sam, ali ne kao ljubav nego kao čitalac. O bogovi i vanzemaljci i ostale sile znane i neznane... Završih sinoć čitanje, ali mi je mozak toliko eksplodirao da nisam mogla da sastavim dve smislene rečenice.
Đorđe Bajić je ovim romanom prevazišao samog sebe. Porastao je i izrastao u pravog, velikog pisca nekog novog talasa srpskih krimi romana. Da li mi se dopada to što Bajić radi? I te kako! Napredovao je od prvog romana u svakom pogledu. Stilski je savršeniji, a zaplet smišlja bolje nego Agata Kristi, majke mi ;)
U romanu "Umri, ljubavi!" se ponovo družimo sa starim znancima inspektorom Nikolom Limanom i njegovim prijateljima i kolegama. Nikola je opet suočen sa velikim slučajem u koji su umešane političareva ćerka i, gle čuda, Nikolina "devojka". Istraživanje će hrabre policajce dovesti u mnoge opasnosti, zavesti na stranputice i uticati čak i na njihove privatne živote.
Bajić se u ovom romanu vešto igra sa maštom čitalaca. Servira nam osumnjičene na srebrnom poslužavniku, dok zlatni čuva za sam kraj. Niti zapliće, prepliće i raspliće terajući mozak da radi 300 na sat. U jednom momentu sam bila u iskušenju da autoru pustim poruku "Đole, molim te kao brata, reci mi ko je ubio Olivera?!?!" Sumnjala sam na sve, a u nekim momentima čak i na sebe. Maltene od prve pa do poslednje strane mi je u glavi bilo pitanje da li su sve žrtve, a njima roman obiluje, pale od ruke jednog ili više ubica, a ni njih, boga mi ne manjka. Ubistva iz ljubavi, ljubomore, strasti, pohlepe, sve je zastupljeno na skoro pa 300 strana. Krvi ne manjka, a napetosti ima sasvim dovoljno.
Ono što mi se posebno dopalo kod romana "Umri, ljubavi!" jeste činjenica da niko od likova nema, takozvani, plot armor. Svi su ranjivi, na ovaj ili onaj način. Dopada mi se i to kako Bajić razvija likove i gradi njihove međuljudske odnose. Svaki lik je brižljivo razrađen, po nekad se čini, i do najsitnijih detelja. Čitanjem se stiče utisak da u romanu nema sporednih likova, svako je bitan na neki način, i svako doprinosi razvoju priče i rešavanju misterije. Oliver, koji je maltene od prve strane mrtav, igra jednu od najvažnijih uloga u celom ovom rolerkosteru.
Bila je ovo jedna lepa dvodnevna vožnja. Da budem iskrena, trajala bi i kraće, ali obaveze... Jer "Umri, ljubavi!" zaista jeste knjiga koja se "čita u jednom dahu", koja "lepi za stolicu", a koju prvenstveno krasi dobra i interesantna priča koja vam ne dožvoljava da je ispustite iz ruku.
Kao i prethodni Bajićev roman "Smrt u ružićastom" i ovaj je izdala Laguna. Zanimljivost, za samo 3 dana prodaje "Umri, ljubavi!" se našla na Laguninoj TOP 40 listi i to na dvadesetom mestu. Nadam se samo da će to biti podstrek odgovornima iz ove izdavačke kuće da reizdaju "Žutu kabanicu" i "Jedno đubre manje" kojih nema u prodaji, a za kojima vladaju veliko interesovanje i potražnja.
A sad, trk u knjižare ili na sajt i uživajte u čitanju! <3
Pre dvadeste pet godina Čarli Krebtri je počinio šokantno ubistvo i netragom nestao, što je privuklo onu čudnu, bizarnu popularnost kakva postoji jedino u najmračnijim ćoškovima interneta i inspiriše ubice imitatore. Danas, Pola Adamsa taj slučaj i dalje progoni jer su i ubica i žrtva bili Polovi drugari. Iako je sredio svoj život daleko od mesta zločina, majčino sve lošije zdravstveno stanje ga vraća kući i budi stare, zaboravljene demone. Ubrzo sve kreće po zlu, klupko događaja od pre dvadest pet godina polako počinje da se odmotava, a Pol otkriva neke mračne porodične tajne. Detektivka Amanda Blek istražuje novi slučaj Čarlijevog imitatora. Neumitno, putevi će im se ukrstiti.
Hm... Nakon relativnog oduševljenja romanom Noćni šaptač od istog autora, Senke su mi došle kao hladan tuš. Ne kažem da je knjiga loša, ali meni je ovde nešto falilo. Priča o Čarliju, snovima, ubistvu i cela mistika koja je okružuje je fenomenalna. Dženi Čejmbers i njen odnos sa Polom. Odnos Polove majke i Karla Dosona, pa Meri i knjižara, urbane legende i priče koje Dženi i Pol na osnovu njih pišu. Bilo je tu materijala na koji je moglo da se stavi više fokusa. Ubacivanje Amande Blek i ubice imitatora su mi imali jako malo smisla, jer taj inicijalni slučaj koji dvodi Amandu do Pola i priče o Čarliju nije rešen. Ti delovi su mi delovali kao da su tu samo da bi Senke povezali sa Noćnim paptačem i u glavama čitalaca od ova dva romana napravili duologiju.
Dok pišem i iščitavam šta sam napisala, shvatam i šta mi fali u romanu. Kao što sam već napomenula, malo bolja razrada događaja iz prošlosti. Ali i malo veći fokus na Amandu i nove slučajeve i imitatore Čarlijevog ubistva. Bilo je tu materijala koji je, barem po meni, nepovratno protraćen.Kompletan utisak mi je da se autor ušeprljao, krenuo da kaže mnogo, pa se malo pogubio ili su ga možda zbrzali rokovi pa je kratio i šta treba i ne treba, i na neki način priču ostavio nedorečenom.
Sve u svemu, nije mi žao što sam pročitala Senke, ali svakako neću trčati u knjižaru da kupim nove Nortove naslove kada se pojave.
Frcokla od Smaragdnog mora je prvi od 4 romana iz Sandersonovog "Tajnog projekta" koje je napisao tokom "policijskog časa" za vreme pandemije onog zlog virusa čije se ime ne pominje (kao da je Voldemord lično, nanulicu mu). Kako bi ti romani ugledali svetlost dana Sanderson je pokrenuo Kickstarter kampanju koja se pokazala kao najuspešnija ikada. Za 24h kampanja je postigla cilj, a do kraja zaradila neverovatnih 41.7 miliona dolara. Tako je svet dobio Frcoklu, Priručnik Čuvarnog čarobnjaka: Kako preživeti srednjovekovnu Englesku i još 2 knjige koje tek treba da budu objavljene. Frcoklu i Priručnik je u Srbiji izdao MIPL i obe knjige možete nabaviti na njihovom sajtu.
A kad smo već kod izdanja... Lele, kuku... Što bi rekle babe. Mipl je postavio standard. Jeste knjiga malo većeg formata nego sto je uobičajeno, ali priča i ilustracije kompenzuju male nelegodnosti prilikom čitanja koje veličina izaziva. Što se mene tiče, sa tehničke strane, Mipl i Frcokla zaslužuju čistu desetku.
No da se vratimo na temu, a to je sam roman.
Jedini život koji je Frcokla poznavala u svom domu na ostrvu u Smaragdnom moru bio je jednostavan, ispunjen malim zadovoljstvima. Dani su joj prolazili u sakupljanju šolja koje su joj donosili mornari iz dalekih zemalja i u slušanju priča njenog prijatelja Čarlija. Ali kada je Čarlijev otac, vojvoda odlučio da ga povede na put kako bi mu pronašao mladu, dogodila se katastrofa. Frcokla je odlučila da ode sa svog ostrva i potraži Čarobnicu u smrtonosnom Ponoćnom moru. Usred okeana spora gde gusari gospodare, može li Frcokla da ostavi svoj jednostavan život za sobom i ostvari cilj ploveći morima gde jedna kap vode znači trenutnu smrt?
Frcokla od Smaragdnog mora je epska/gusarska avantura o putovanju morima koja nisu mora, već gomila spora koja mogu da vas ubiju ako li vam samo jedno oko zasuzi. Suočena sa svim opasnostima Frcokla ni jednog momenta ne odustaje od namere da spase Čarlija. Pa čak i ako to znači da izazove pobunu na gusarskom brodu, da nauči da barata sporama, da se bavi izumima i pronalazi nove načine da spore upotrebi u svoju korist. Od obične peračice prozora i sakupljačice šolja, Frcokla postaje neustrašiva heroina čistom igrom slučaja, a uz malu pomoć jednog pacova koji govori i Hojda, momka na kog je Čarobica bacila kletvu, pa je eto sada malo šuntav ;)
Iako bi neki rekli da je Frockla knjiga za decu, ne, nije. Jer pored lepršavog stila i lakoće kojom se čita, ovo je roman koji nam govori da je put do cilja težak onoliko koliko ga mi sami sebima predstavimo teškim.
Ono što mi se kod knjige nije dopalo, jesu kraj, koji mi je suviše u stilu "mahnula je čarobnim štapićem i sve se samo od sebe rešilo i dovelo u red" i mešanje moderne tehnologije i fantazijskog sveta. Utvrda, jedan od gusara koji je nem ima magičnu tablu koja ispisuje i njegove i reči sagovornika. Oke, to sam progutala kao neki magijski predmet. Ali Čarobnica koja u svojoj kuli ima komandni centar svemirskog broda, e to mi je malo preterano. I na kraju je, između ostalog, uz pomoć baš te tehnologije porazi devojaka koja ta moderna čuda vidi prvi put u životu. Sandersone brate, volim ja fantastiku i fantaziju, ali baš da sam sisala vesla i nisam!
Ali!!! Uvek ima to ali... Ne očajavajte, priča je zaista dobra i vredi je pročitati. Jer ako ništa drugo u njoj je i jedan strašan zmaj koji voli da se nadmudruje sa pametnim devojkama.
Sve u svemu, od mene jedna solidna 4 i preporuka da roman nabavite i date Frcokli šansu.
U Federbanku, 5 dečaka je nestalo samo 4 tela je pronađeno, Frenk Karter je uhapšen i osuđen. Slučaj koji će detektiva Pita Vilisa dugo proganjati.
20 godina kasnije, dečak nestaje, detektiva Vilisa proganjaju duhovi prošlosti zbog sličnosti sa slulčajem na kom je radio pre 20 godina, detektivka Amanda Bek je z trci sa vremenom, a udovac Tom Kenedi se sa sinom Džejkom seli baš u Fedrbank. Za nih dvojicu to je novi početak i način da se izbore sa togom zbog gubitka majke i supruge. Tako barem Tom misli, jer ubrzo nakon selidbe, Džejk počinje čudno da se ponaša, sve češće razgovara sa izmišljenim prijateljima i crta zastrašujuće crteže...
Svi oni, pa čak i pokojna supruga koja je u ovoj knjizi samo duh, su na čudan način povezani, i baš ta veza će dovesti do razrešenja i za neke iskupljenja.
Opšte je poznata činjenica da sam sa početkom pandemije onog virusa čije ime namerno neću da napišem, zapala u čitalačaku blokadu. Prošlog leta su mi baš trileri pomogli da se iz nje izvučem, tako da im se sada vrlo rado vraćam i i sa uživanjem ih čitam.
Noćni šaptač je knjiga koja se od skoro prodružila mojoj rastućoj kolekciji trilera. Svi mi, knjiški moljci/zmajevi/nerdovi/gikovi (kako vam drago), imamo beskonačne TBR liste koje nećemo završiti za dva života i kao pokušavamo da se držimo nekog reda čitanja. I onda se pojavi taj neki roman koji jednostavno mora da se pročita preko reda. Za mene je to bio Noćni šaptač. Dozivao me je sa police od kako sam ga pre par nedelja udomila. Uzela sam ga, skuvala kafu, izvalila u omiljenu fotelju i ušetala u Federbank. I onako, najiskrenije, ni malo se nisam pokajala.
Priča me je uvukla na prvu. Radnja je zanimljiva, likovi slikoviti, ali rasplet pomalo očekivan. Od samog početka mi je smetalo prebacivanje naracije iz prvog u treće lice. Tomove reakcije na Džejkove izmišljene prijatelje i ispade u školi su mi bile razumljive, jer čovek evidentno pati od depresije zbog gubitka supruge i ne ume da se snađe u ulozi samohranog oca po malo čudnog deteta. Odmos između ubice Frenka Kartera i detektiva Vilisa je čist kliše - ubica koji se igra mačke i miša sa onim ko ga je strpao iza rešetaka. Činjenica da sam već otprilike napola knjige mogla da naslutim ko je novi Šaptač, iako su se detektivi pravili ludi po tom pitanju, nije mi umanjila zadovoljstvo čitanja. Ta neka mistika koja se kroz roman provlači mu daje neki poseban šmek. Ima momenata kada niste sigurni da li mali Džejk zaista vidi duhove ili samo umišlja.
Međutim, kod mene uvek ima to neko međutim, do ludila su me dovodile greške u romanu. Da li je u pitanju prevod (u šta iskreno sumnjam) ili jedan od mojih najgorih neprijatelja, lektura i korektura, ne znam i ne želim da zalazim u detalje. "...bilo mu je očigledno da je pod stresom i ISCRPENA." E to iscrpeno mi je paralo mozak. Zvuči mi kao reč koju bi upotrebila moja pokojna baba koja za života iz svog sela, u kom je završila 4 rezreda osnovne škole, nije izašla. Nešto u stilu "Od ovu sušu, česma nam skroz iscrpena."
Ipak, i pored svih nedostataka i mana, Noćni šaptač mi se dopao. "Progutala" sam ga u dva dana. Tako da, ako vam treba zanimljiva knjiga koju ćete brzinski pročitati ovo je svakako jedna od njih.
Ako sam se ikada plašila paukova, a jesam, sada ih se plašim još više. Molim naučnike da se ne igraju! Paukovi ne treba da budu visoko ingeligentna bića koja putuju u svemir.
Zemlja je na umoru. Ekipa Brina dva, na čelu sa doktorkom Avranom Kern, radi na teraformiranju planeta kako bi se spasila ljudska rasa. I baš kad su bili na domak cilja, Marfi im se umešao u planove. Umesto majmuna, nanovirus se naseljava u paukove.
Hiljadama godina kasnije, zemlja je uništena, a brod-arka Gilgameš stiže do zelene planete doktorke Avrane Kern. I opet Marfi uzima stvar u svoje ruke.
Roman je pisan iz dve perspektive, ljudske i evolurianih paukova.
Ljudi su, gotovo pa stereotipni. Traže način da spasu čovečanstvo tako što će naseliti neku od planeta koje je Staro Carstvo teraformiralo. Pa čak i u neumitnoj trci sa vremenom, kada im je opstanak u pitanju, na površinu isplivava ono najgore u čoveku. Bore se između sebe. Svako ima svoju viziju kako bi novi svet i novo društvo trebali da izgledaju i ne žele ni malo da popuste, iako su im životi u opasnosti, a misija dovedena u pitanje...
Za svo to vreme, paukovi evoluiraju. Koriste prednosti koje im je nanovirus dao. Grade gradove, prave mašine, uče, čitaju, pišu, stvaraju društvo nalik ljudskom. I kod njih ima ljudskih osobina, onih najgorih naravno, ali uz pomoć nanovirusa uspevaju da ih prevaziđu i izgrade normalno i funkcionalno društvo.
Putovanje ljudi i napredak paukova dovode do zanimljive završnice ovog jako interesantnog romana. Na kraju sam dobila ono što sam 400 i kusur stranica čekala - SVEMIRSKU BITKU!!! I to kakvu, bogovi i vanzemaljci. Napeto, totalno ludo i krajnje neočekivano...
Kraj je pravi šlag na torti koji je nanovirus smućkao uz malu pomoć idejnog tvorca Ejdrijena Čajkovskog.
Naročit utisak na mene su ostavili tehnički detalji o funkcionisanju broda u svemiru, komore za suspenziju koje ljudima omogućavaju da spavaju i prevaljuju ogromne razdaljine što vremenski, što prostorno, komunikacija između paukova, prenošenje znanja Poimanjem...
Opšte je poznato, da je epska fantastika moja droga, ali uvek volim da pročitam i dobar SF. Deca vremena to svakako jesu. Imaju sve što, po meni dobar roman treba da ima - jaku priču koja uvlači i tera na razmišljanje i interesantne likove (jedna mala zanimljivost - paukovi su jako lepo napisani, toliko lepo da ki je bilo lakše da se povežem sa njima nego sa ljudskim likovima).
Znate li kako je boriti se s demonskom stranom sebe? Znate li kako izgleda ta druga tamna strana od koje želite da pobegnete, nestanete, da se sakrijete ali ne, ne možete, jer vaša duša nema mira, a ni spokoja!
Da li znate?
Ne znate?!
"E pa ja znam i svaki put kada ih osetim u svojoj blizinu TO zlo u meni ih prepozna, a ta tama u meni je moj kompas i mapa koja me vodi ka njima... i ja ne mogu da stanem dok je i zadnja meta živa,ja sam lovac a oni... oni su moj plen. Na poslovnom putu u drugi grad Sandra kidnapuje petočlana ekipa kriminalaca. Odvode ga u zabačenu lovačku kolibu duboko u šumi. Tamo ga vezuju i kreće dvodnevno mučenje mladića. Nakon psihičke i fizičke torture, pred Sandra dolaze sva petorica otmičara obučeni i opremljeni u stilu lovaca sa predlogom za bolesnu igru sa veoma visokim ulogom - Sandrovim životom. Njemu daju tačno 15 sekundi vremena da se udalji što dalje od njih a zatim njih petoro kreću u bolesni lov na svoj " plen". Niko od njih nije ni slutio da će taj dan i ono što se bude dogodilo tada u šumi promeniti živote svi njih i ispisati svima surovu sudbinu! 18 godina kasnije tajanstveni mladić po imenu Aleksandar Aksent dolazi u isti grad s jednim ciljem, samo s jednom misijom "osveta,, i likvidacija cele petočlane ekipe koja sebe naziva " Kerberovom družinom" i vraćanje duga iz prošlosti. Ono što niko i ne sluti, a ne može ni da zamisliti ko je ustvari Aleksandar Aksent i kako je on znao za događaj koji se odigrao pre tačno 18 godina.
Družini sopstvena senka postaje neprijatelj, više niko od njih nije siguran , jer istinako zlo im diše za vrat. Zlo željno krvi i njihovih duša!!!!
Kada sam krenula sa čitanjem " Pakta, zaboravila sam na vreme, nisam osećala glad, žeđ, niti sam primećivala ikog oko sebe! Sama priča me je usisala i uvukla u Aleksandrovu tamu i borbu između dobra i zla, pravde i nepravde, ispravnog i neispravnog!
Roman me je hipnotisao od prve stranice, od prve rečenice. Kako su se poglavlja nizala, tako sam se sve više oduševljavala radnjom, zapletom, glavnim likovima i njihovim nepredvidivim potezima. Osećala sam ubrzavanje pulsa i više puta zadržavala dah dok su mi se slike nizale u glavi i stapale s napisanim rečenicama! Često sam osetila želju da krišom, i od sebe same, odem do zadnje stranice da saznam šta će biti. Ali ne, nisam to uradila, čitala sam strpljivo, stranicu po stranicu, sa svakim poglavljem, apsolutno sa svakim, ostajala sam bez teksta što zbog faktora iznenađenja, što zbog preokreta priče, što zbog opisa glavnih likova i njihovih osobina. A da ne pominjem razvoj i zaplet. Kada sam stigla do zadnje stranice osetila sam glad i želju za još i još stranica i za još poglavlja, ali.... Onda sam uzela mobilni telefon i poslala glasovnu poruku na mesindžer autoru ovog romana i rekla mu samo par rečenica: "Zaljubila sam se u tvoj mozak! Roman je genijalan, savršen! PIŠI!!!!!!" Ako volite triler/fantastiku/horor sa primesima misterije, ako uživate u čitanju romana koji budi vaše sive ćelije i tera u pohod na rešavanje i razrešenje i odgonetanje mističnog zapleta onda je Pakt pravo štivo za vas. Bilo je delova u romanu gde u toku čitanja od uzbuđenja i napetosti nisam treptala samo da bih stigla što pre do odgovora i istine. Likovi vam poput magneta drže pažnju tokom cele priče i ne daju vam da knjigu odložite ni na minut. Čitanje romana "Pakt,, bilo je za mene pravo osveženje, otkrovenje i prijatno iznenađenje!
Želim i ovom prilikom veliko BRAVO da uputim tvorcu i stvoritelju ovog romana D. P. Edenu i da skrenem pažnju svim knjigoljupcima, dragi moji verujte mi , prava poslastica je u pitanju, jedno pravo savršenstvo utkano u 400+ stranica.
Ja sam imala tu čast i sreću da pročitam a nadam se da ćete i vi dobiti priliku da pročitate u sto skorije vreme.
Duhovi prošlosti je magična priča o najsnažnijoj kosmičkoj ljubavi, o ljubavi između majke i ćerke.
Džena Metkalf neobjašnjivo je ostala bez majke kada je imala svega tri godine i od tada nju čuva njena baka po majci iako je već u podmaklim godinama starica daje sve od sebe da mladu Dženu izvede na pravi put .... Ali i nakon čitavu deceniju od misterioznog nestanka majke Džena želi da sazna šta se desilo te kobne noći i svim silama se trudi da sazna odgovore na brojna pitanja koja je muče svih godina njenog odrastanja... Devojčica jednog dana sama kreće u potragu koju je policija davno obustavila... Hvatajući se za slamku, Džena proučava majčine dnevnike, u koje je Alis, inače nekadašnja naučnica koja se bavila istraživanjem emocija kod slonova, mahom zapisivala svoja stručna zapažanja i svoja naučna saznanja. Ipak curica između redova uspeva da pronađe ponešto što bi joj moglo pomoći da reši zagonetku...
U uzbudljivoj potrazi za istinom i odgovorima, pridružuju joj se dve osobe Sereniti Džouns vidovnjakinja koja je nekada bila poznata po daru da pronađe nestale osobe, i Verdžil privatni detektiv koji je za sobom odavno ostavio najbolje istraživačke dane...Njih troje udružiće snage da otkriju istinu o Alisinom nestanku... A na tom putu moraće da postave teška pitanja, i da se suoče sa još težim odgovorima... Dok se zapisi iz dnevnika prepliću sa Dženinim sve življim sećanjima, rasplet će otkriti stvari kojima se niko nije nadao…
Kritičari smatraju da je Džodi Piko ovom knjigom nadmašila samu sebe, a ja znam da je ovom knjigom meni postala omiljena spisateljica... Sama priča nam donosi i izuzetne zanimljive činjenice o slonovima, o tim predivnim bićima. Roman je potkrepljen mnoštvom informacija, vidi se da je autorka detaljno proučila i istražila život slonova, posebno onih koji žive u krdu.
Nakon što sam knjigu pročitala, nisam mogla da se sastavim danima od lavine emocija koje je izazvala u meni... Sam kraj je nepredvidiv, neočekivan, i slama, o kako slama i rastavlja na komadiće. Kada sam zatvorila zadnju stranicu preplavile su me emocije tako snažne da sam sat vremena ćutala u tišini svoje sobe trudeći se da ne zaplačem...
