Krvnik - Chris Carter

U jednoj losanđeleskoj crkvi, na stepeništu oltara, leži krvavo, obezglavljeno telo sveštenika. Pažljivo postavljeno, raširenih nogu, ruku sklopljenih na grudima, a najužasnije od svega je što je sveštenikova glava zamenjena psećom. Forenzički tim kasnije otkriva da je na grudima žrtve krvlju ispisan broj tri.

Inspektor Robert Hanter u početku veruje da je reč o ritualnom ubistvu. Ali posle otkrića novih leševa, menja mišljenje. Sve žrtve su umrle na način kojeg su se najviše plašile. Obistinili su se njihovi najgori košmari. Ali kako je ubica mogao znati za to? I šta povezuje ove, naizgled nasumično odabrane, žrtve? Hanter kreće u poteru za neuhvatljivim, sadističkim ubicom, osobom koja kao da ima moć da čita misli svojih žrtava, koja može da oseti šta ih najviše plaši. Za nekim ko neće prezati ni od čega kako bi ostvario svoju bolesni naum.

Krvnik, ili ti Dželat kako je u Srbiji preveden, je drugi roman o detektivskom dvojcu Hunter - Garsija i njihovom lovu na serijske ubice. Ja sam tu malo muljala, pa je ovo treći Karterov roman koji sam pročitala. Inače, na moju veliku žalost, čitam ih u elektronskom formatu, a tako želim sve da ih imam na polici...

Kao i u prethodna dva dela i ovde su Hanter i Garsija pred još jednim, naizgled, nerešivim slučajem. Ponovo jure serijskog ubicu. Međutim, ovaj je ekstremno brutalan. Ljude ubija strahom, tačnije, priređuje im smrt koje se najviše plaše. Istražiteljske metode, Hanterova mozganja i dedukcije su nešto što Karter fenomenalno opisuje. Toliko to dobro radi, da sam tokom čitanja, imala utisak da sam ja jedan od policajaca koji pomaže detektivima. Često sam se stavljala i poziciju samog Hantera i Garsije. Njih dvojica su pravi dinamic duo. Nadopunjavaju se, čuvaju leđa jedan drugome, pa tako postaju i mnogo više od običnih partnera na poslu. 

Iako su Hanter i Garsija fenomenalni i čovek ne može da ih ne voli, ono što je mene posebno fasciniralo kod Krvnika, kao i kod ostalih Karterovih knjiga, jeste ubica i metode koje koristi. Fascinira me to sa koliko preciznošću autor opisuje scene mučenja, pa i samih ubistava. U pojedinim momentima sam imala utisak da se Karter bolje snalazi kao psihopata i ubica, nego kao detetktiv. Jer do samog kraja, ubica je taj koji ima prednost, a detektivi su na najgorim mukama. Iako je ubica sadista, psihopata i sve što uz to ide, Karter vas tera da na neki način osetite sažaljenje prema njemu. Iskreno, mene njegove ubice fasciniraju. 

Kako se ono beše kaže... "Čuvaj se žene koja gleda True Crime da bi se uspavala." ;) Izreka totalno primenjiva na Karterove romane. I mene koja sam Krvnika čitala da oteram prehladu koja me je slomila i zakovala za krevet.

Ta psihologija ubice i Hanterove istražne metode, ne čude ako se uzme u obzir da je Karter godinama radio kao kriminalni psiholog. Čega se sve nagledao i naslušao ne smem ni da zamislim. Hvala mu što je ta iskustva pretočio u knjige koje obožavam.

Izdavač Krvnika/Dželata za Srbiju je izdavačka kuća Stela knjige

Poslednja kuća u ulici - Katriona Vord

 Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući od dasaka na kraju slepe ulice. Nezaposlen je, pije i pati od nekoliko nedijagnostifikovanih mentalnih problema. Njegova ćerka Loren s vremena na vreme dolazi u posetu, ali njihov odnos je napet i često nasilan.

U napuštenu kuću pored Tedove doseljava se žena po imenu Di. Kada ona počne da traži svoju sestru koja je kidnapovana pre mnogo godina, Tedov život polako počinje da se pretvara u haos.

Poslednja kuća u ulici me je podsetila zašto sam volim uvrnute i čudne priče. Nažalost, malo sam ih zapostavila zobg fantastike, ali je zato uživanje u čitanju veće.

Ovo je jedna jako neobična knjiga. Pisana je iz tri perspektive, Tedove, mačke Olivije i komšinice Di. Dok su Tedova i Olivijina poglevalja u prvom licu, Diina su u trećem. Stil je jako čudan i, iskreno, trebalo mi je malo vremena da se navinkem. Pa još kad sam ukapirala da se kroz ceo roman provlače poglavlja pisana iz mačije prespektive, bila sam u fazonu "Da li mene neko ovde zeza?!" Međutim, baš te neobičnosti su nešto što, pored same priče, ovu knjigu čini jedinstvenom. Kada sam se privlika na sva ta iskakanja iz šina, čitanje je išlo kao podmazano, a knjiga me, bukvalno, zalepila za fotelju.

Poslednja kuća u ulici, nije kao ostali horori ili trileri. Nema ovde krvi do kolena, serijskih ubica ili čudovišta koja vrebaju iz mraka. Ovo je roman o psihičkim poremećajima, ludilu i preživljavanju, kako je to rekla sama autorka. Priča se odvija lagano i od samo početka nam je jasno da tu nešto ne štima. Odnos između Teda i ćerke i Teda i mačke je, najblaže rečeno bolestan. Tedovo ponašanje nije samo ponašanje ludog čoveka. Jasno je da pati od poremećaja, ali ne kakvih. Zatvaranje Olivije u pokvareni frižider kada Loren dođe u posetu, Tedova sećanja na majku koja je otišla, njeno poreklo i pozadinska priča, odnos sa komšijama, sećanja na Devojčicu sa Sladoledom, zeleni dečaci na tavanu, miš Sneško, žena sa čivavom, čovek narandžaste kose, Tedov psihijatar čovek-buba, Di i sam Ted, sve to skupa čini ovu priču zamršenijom i čudnijom.

Sama priča me je jako brzo uvukla u sebe. I ma koliko u pojedinim momentima nisam želala da zatvorim knjigu i prekinem čitanje, jednostavno sam morala, jer ovo nije lagano štivo koje se čita sa pola mozga. Ovde je potrebna puna pažnja i koncentracija na detalje, jer u njima je caka. Potrebno je i vreme da se "svari" pročitano, jer u pojedinim momentima fizički zaboli Tedova patnja, a njegovi poremećaju prete da i čitaoca obuzmu.

Poslednja kuća u ulici je roman koji će vas naterati da sumnjate na svakoga. Kada stignete do kraja, sve teorije padaju u vodu, jer ono što jeste - nije, a ono što nije ustvari jeste. Knjiga bukvalno razvaljuje mozak i ostavlja bez daha. 

Mali savet, obavezno pročitajte Pogovor, ali teka nako što pročitate roman, jako je bitan i objašnjava mnogo toga.

Poslednju kuću u ulici izdala je Laguna. A ja je najiskrenije preopuručujem za čitanje, ali ne onima sa slabim živcima ili onim koji se sablažnjavaju na nasilje, na žalost, živimo okruženi njime,