Temeraire: Zmaj njegovog veličanstva - Naomi Novik

 Napoleonovi ratovi dobiće uzbudljivu, novu dimenziju koju će im doneti zadivljujuće borbe u vazduhu. I to ne pomoću letilica, već na moćnim leđima bojnih zmajeva.

Kada kraljevski brod Rilajent zarobi francusku fregatu i zapleni njen dragoceni tovar - zmajevi jaje - sudbina će kapetana Vila Lorensa odvući od pomorskog života u neizvesnu budućnost - i neočekivano zbližavanje s jednim neobičnim stvorenjem.

Nekada davno, pre 16 godina, u fokus mi je ušla knjiga Zmaj njegovog veličanstva. Nisam je odmah kupila, jer sam ukapirala da je prvi deo serijala. Kako sam već čitala i sakupljala 5 ili 6 serijala fantastike, ova knjiga je pala u zaborav.
Tokom raspusta, odem sa klincima do biblioteke, jer zaboga, knjige koje imamo kući su im dosadne. Dok smo šetali između polica i tražili savršenu knjigu za Mihajla (odabrao je Persi Džeksona 💜), kao da mi se učinilo da je neko izgovorio moje ime. Okrenem se, kad ono, na polici Naomi Novik i SVE TRI knjige Temeraire serijala koje su kod nas izašle. Neću sad da kukam oko zlih srpskih izdavača, koji nas navuku, pa prekinu serijale, moj stav o tome znate. Naravno, odgovorim na poziv i pored Persija za Mihajla, kući se vratim i sa Zmajem njegovog veličanstva.

I kako to obično biva kod mene, kako sam krenula čitanje, Marfi mi je došao u goste, ali nije uspeo u nameri da mi umanji užitak čitanja ove lepote. Knjiga me je prosto i jednostavno oduševila. Pisana je pitkim stilom, likovi razrađeni taman kako treba, a priča je i više nego zanimljiva.
Obično su u knjigama, serijama, filmovima, društvenim i video igrama, zmajevi predstavljeni kao bezumne zveri (čast izuzecima) koje jedino misle o tome kako da se nahrane, spale selo i ćape neko blago. Naomi Novik je otišla jedan korak dalje. U romanu Zmaj njegovog veličanstva, zmajevi imaju dušu, osećanja, inteligentni su, lako i brzo uče i komuniciraju sa letačima čim se izlegnu iz jajeta. Odnos između zmaja i jahača se formira odmah nakon što malo zmajče izađe iz ljuske, može biti prekinut samo smrću jednog od njih dvojice i zaista je nešto posebno.

Roman drži pažnju od samog početka i zarobljavanja jajeta sa francuskog broda u pomorskoj bitci od strane Engleza. I još jednom je Naomi uradila pravu stvar, u Napoleonove ratove sa Englezima ubacila je zmajeve i tako toj i inače zanimljivoj temi dodala poseban začin. Najzanimljivije mi je bilo to što se držala istorijskih činjenica i stvarnih bitaka u kojima ovog puta zmajevi igraju presudnu ulogu.
Pored istorije i zmajeva, u Zmaju njegovog veličanstva, pronaćićete još mnoge zanimljivosti. Na primer, kako se kapetan broda snašao u ulozi jahača zmaja, kako se gradi prijateljstvo, kako se zmaj nosi sa gubitkom jahača i obrnuto. Naučićete sve o opremanju zmaja i njegovoj posadi. Saznaćete koliko i kakvih sve vrsta zmajeva ima i koji su najbolji. Ma šta ja tu nabrajam, pročitajte i sami i uživajte u ovoj ludoj epskoj avanturi.

Poslednja kuća u ulici - Katriona Vord

 Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući od dasaka na kraju slepe ulice. Nezaposlen je, pije i pati od nekoliko nedijagnostifikovanih mentalnih problema. Njegova ćerka Loren s vremena na vreme dolazi u posetu, ali njihov odnos je napet i često nasilan.

U napuštenu kuću pored Tedove doseljava se žena po imenu Di. Kada ona počne da traži svoju sestru koja je kidnapovana pre mnogo godina, Tedov život polako počinje da se pretvara u haos.

Poslednja kuća u ulici me je podsetila zašto sam volim uvrnute i čudne priče. Nažalost, malo sam ih zapostavila zobg fantastike, ali je zato uživanje u čitanju veće.

Ovo je jedna jako neobična knjiga. Pisana je iz tri perspektive, Tedove, mačke Olivije i komšinice Di. Dok su Tedova i Olivijina poglevalja u prvom licu, Diina su u trećem. Stil je jako čudan i, iskreno, trebalo mi je malo vremena da se navinkem. Pa još kad sam ukapirala da se kroz ceo roman provlače poglavlja pisana iz mačije prespektive, bila sam u fazonu "Da li mene neko ovde zeza?!" Međutim, baš te neobičnosti su nešto što, pored same priče, ovu knjigu čini jedinstvenom. Kada sam se privlika na sva ta iskakanja iz šina, čitanje je išlo kao podmazano, a knjiga me, bukvalno, zalepila za fotelju.

Poslednja kuća u ulici, nije kao ostali horori ili trileri. Nema ovde krvi do kolena, serijskih ubica ili čudovišta koja vrebaju iz mraka. Ovo je roman o psihičkim poremećajima, ludilu i preživljavanju, kako je to rekla sama autorka. Priča se odvija lagano i od samo početka nam je jasno da tu nešto ne štima. Odnos između Teda i ćerke i Teda i mačke je, najblaže rečeno bolestan. Tedovo ponašanje nije samo ponašanje ludog čoveka. Jasno je da pati od poremećaja, ali ne kakvih. Zatvaranje Olivije u pokvareni frižider kada Loren dođe u posetu, Tedova sećanja na majku koja je otišla, njeno poreklo i pozadinska priča, odnos sa komšijama, sećanja na Devojčicu sa Sladoledom, zeleni dečaci na tavanu, miš Sneško, žena sa čivavom, čovek narandžaste kose, Tedov psihijatar čovek-buba, Di i sam Ted, sve to skupa čini ovu priču zamršenijom i čudnijom.

Sama priča me je jako brzo uvukla u sebe. I ma koliko u pojedinim momentima nisam želala da zatvorim knjigu i prekinem čitanje, jednostavno sam morala, jer ovo nije lagano štivo koje se čita sa pola mozga. Ovde je potrebna puna pažnja i koncentracija na detalje, jer u njima je caka. Potrebno je i vreme da se "svari" pročitano, jer u pojedinim momentima fizički zaboli Tedova patnja, a njegovi poremećaju prete da i čitaoca obuzmu.

Poslednja kuća u ulici je roman koji će vas naterati da sumnjate na svakoga. Kada stignete do kraja, sve teorije padaju u vodu, jer ono što jeste - nije, a ono što nije ustvari jeste. Knjiga bukvalno razvaljuje mozak i ostavlja bez daha. 

Mali savet, obavezno pročitajte Pogovor, ali teka nako što pročitate roman, jako je bitan i objašnjava mnogo toga.

Poslednju kuću u ulici izdala je Laguna. A ja je najiskrenije preopuručujem za čitanje, ali ne onima sa slabim živcima ili onim koji se sablažnjavaju na nasilje, na žalost, živimo okruženi njime,

Vuk - Samuel Bjerk

 Tela dvojice ubijenih jedanaestogodišnjaka pronađena su na polju kod Uddevalle u Švedskoj. Među njima ležao je beli zec. Slučaj je ostao nerešen. Osam godina kasnije, u blizini Osla su dva dečaka ubijena na sličan način. Između njih se nalazila mrtva lisica.
Holgeru Munku, novoimenovanom šefu posebne jedinice Odeljenja za ubistva, neophodna je sva moguća pomoć u rešavanju slučaja. Dobio je dojavu o mladoj kadetkinji Miji Kriger, koja na ispitima na akademiji postiže neuobičajeno visoke rezultate. Iako sanja o karijeri u specijalnim jedinicama, dok noći provodi tražeći nestalu bliznakinju Sigrid, Mija pristaje da pomogne na slučaju.
Munk i Kriger zajedno kopaju po mračnim, gnusnim slučajevima za koje se ispostavlja da su intirgantniji nego što je i jedno od njih dvoje moglo i zamisliti. Ulje na vatru doliva vest o nestanku još dva dečaka.

U Bjerkovo pisanje sam se zaljubila prošle godine nakon pročitanog Anđela u šumi. Prethodna tri dela sam prosto progutala. Iako istražuju uglavnom mučne i gnusne zločine, priča u romanima je toliko zanimljiva da mi se činilo da se stranice same okreću. Tako je bilo i sa Vukom.

Iako sam počela da ga čitam sa velikom predrasudom da mi se neće svideti, na kraju sam oduševljena. A zašto sam mislila da mi se neće dopasti? E pa roman je prvo pročitala kuma, koja ga je i kupila i prosledila mi ga, i kojoj se jako dopao. Posle nje Vuk je krenuo na turu po Evropi. Žmu, koji je delio moje oduševljenje sa prve tri Bjerkove knjige, se razočarao. Nešto mu nije legao. I to je bilo svo objašnjenje koje sam dobila. I sada, kome verovati?

Rešim da zanemarim i kumino i žmuovo mišljenje i krenem da čitam. Moram priznati, sa malom dozom straha. Šta ako se razočaram? Kad ono, ni r od razočarenja. Kao i prethodna tri, slučaj koji Munk i Mija istražuju i više nego zanimljiv i intrigantan. Medote dolaženja do tragova i zaključaka, ponovo, po malo ne konvencionalne, što je u suštini ono što Bjerkovim knjigama i daje tu neku posebnu čar.

Ono što mi se posebno svidelo u ovoj knjizi je što se autor vraća u prošlost. Ovde čitamo o Munkovom i Mijom prvom slučaju na kom rade zajedno. Munk je isti. Ali Mija!!! Ovo je Mija kakva nismo ni mogli da sanjamo da je nekda bila. Totalni antialkoholičar i protivnik tableta. Puna je života i poleta, za razliku od Mije u prethodna tri romana koja je stalno ili pijana ili drogirana ili na pragu samoubistva. Ipak, iako je "stara" Mija sušta suprotnost ovoj "novoj" Miji, Bjerk je ostao dosledan njenom karakteru, kao i karakteru ostalih likova. Ona i ovde koristi sve one istražne i metode dedukcije, koje su u najmanju ruku neobične, a kojima se služila i u Anđelu u šumi, Sovi i Dečaku koji je voleo jelene.

Summa summarum, Vuk mi se jako dopao i totalno sam uživala u čitanju.

Za kraj, ima jedna "mala sitnica" koja mi se nije dopala. U romanima ovog tipa, obično saznamo motive ubice za zločin. Zašto je izabrao baš te dečake, zašto se pretvarao da je dva različita čoveka kako bi došao do njih, šta ga je ustvari navelo da počne da ubija... U Vuku toga nema. Ubijao je, uhvatili su ga, rez, kraj. Nikakvo objašnjenje, ama baš ništa. Mom analitičkom mozgu koji sve raščlanjava na najsitnije detalje, kom su potrebni odgovori i na najbanalnija pitanja, je to dosta zasmetalo, ali nije umanjilo uživanje u čitanju.

Deveta kuća - Li Bardugo

 Galaksija Stern je najneobičnija brucoškinja na Jejlu. U dvadesetoj godini života, jedina je preživela višestruko nerešeno ubistvo. Ali upravo tada dešava se nezamislivo. Dok leži u bolnici, ponuđena joj je druga šansa: puna stipendija na jednom od najelitnijih univerziteta na svetu. U čemu je stvar, i zašto baš ona?

Aleks stiže u Nju Hejven sa preciznim zadatkom koji je dobila od svojih tajanstvenih dobročinitelja: da nadzire aktivnosti tajnih društava na Jejlu. Dobro je poznato da tih osam društava, osim što vlada kampusom generacijama u nazad stvara buduće bogataše i moćnike, od političara do najvećih igrača na Volstritu i u Holivudu. Ipak, ispostavlja se da su njihovi okultni rituali kudikamo zlokobniji i neobičniji nego što bi mogla da zamisli bilo čija paranoična mašta.

Nanulicu mu, ne znam odakle da počnem. Ali ajde da ne bude kako sam uvek negativna i kako tražim dlaku u jajetu, idemo na pozitivne strane.

Priča - fenomentastična. Li Bardugo je opravdala moja očekivanja. Od samog početka nam servira informacije o Aleks i Darlingotnu na kašičicu. Znamo da je ona njegov pomoćnik, da nadgledaju obrede i rituale koje tajna društva izvode... Ali njihove pozadinske priče su zaista ono što ostavlja bez daha. Istraga ubistva devojke koja nema veze sa Univerzitetom koju Aleks na svoju ruku vodi, pa saradnja sa detektivom Tarnerom, Dozova, oh kako bih volela da sa njom popijem kafu, Sendou sve je tako lepo uklopljeno i spakovano da sam celo vreme sedela bukvalno na ivici stolice. A tek kad su se otkrile Aleksina i Darlingotova pozadinska priča i kraj, majčice moja iz dubina pakla, došlo mi je da vrištim. Mislim da sam čak u jednom momentu i glasno opsovala, na šta su me psi pogledali u stilu "Evo je ova, opet luduje zbog knjige." 

 E sad ono što me žulja. Moj blog, moja pravila, pa ćete i to morati da istrpite ;) 

Deveta kuća je najavljivana kao horor i knjiga za odrasle. Iskreno, meni više liči na dobru misteriju, triler, detektivski roman sa elementima natprirodnog.

U neku ruku kapiram zašto horor, ali mi to nije dovoljan razlog. Kao ima duhova i ubistava i kasapljenja i svačeg nečeg. Tom logikom onda je i Hari Poter horor. Jesu li ljudi ikada čitali Lavkrafta, Ligotija, Poa, Kinga, mogla bih da nabrajam do sutra. I eto, kao nekome ko horore čita od desete godine, volela bih da mi se objasni, šta je u ovoj knjizi konkretno horor. Prosvetlite me, molim vas!

Druga stvar koja mi nije jasna, roman za odrasle. Po čemu? Ja bih Devetu kuću komotno dala klincima da pročitaju. Dovoljno je zanimljiva. Ako je odlika YA žanra, u kom je Bardugo, po meni, kraljica, to da deca/tinejdžeri spasavju svet, pa miša mu Aleks i Darlingotn su jedva prešli prag dvadesete. Ono komotno su mogli da budu i tinejdžeri. Ako nije to, nego eksplicitni sadržaj, majka mu stara koje smo mi pahuljice i nežne zvedice postali. Pa u po nekim crtanim filmovima koje deca gledaju ima više nasilja nego ovde.

 I dođosmo do poslednje stavke mjih žalopojki. 

Zašto je Vulkanu i dalje dozvoljeno da skrnavi knjige lošim prevodom i nepostojanjem urednika, lektora i korektora, osim na papiru?! Evo stavarno mi nije jasno zašto nam to rade. Imala sam "nesreću" da Ninth House pročitam na Engleskom. Od ovog prevoda mene je bolela glava. Izgubljeno je dosta od atmosfere same priče, ima dosta gramatičkih i pravopisnih grešaka, sve u svemu, moglo je to mnogo, mnogo bolje. Loš prevod prvenstveno i prestanak saradnje Vulkana sa Goranom Skrobonjom, po meni najboljim prevodiocem u Srbiji, su razlog što sam prestala da kupujem Kingove knjige koje izlaze kod nas. Sve ptice na grani znaju da su dvojica dotičnih zaslužni za moju ljubav prema hororu.

Eto rekoh ga. Spremna sam na drvlje i kamenje. Ko se ne slaže, slobodno neka ožeže. I neka uživa u prevodima, ja ću i nastavak, Hell Bent, pročitati u originalu ;)

Otpadnici: Slučaj treći - Anja Mijović

Andrej Popović i Uroš Stanić iz Odeljenja za visokotehnološki kriminal rešeni su da razotkriju najgore zločine ne samo u sferi svog odeljenja već i šire, reagujući na svaku nepravdu koja im se prepreči na putu. Tim stavom stekli su neprijatelje među moćnicima, nasilnicima i lokalnim tabloidima. Tokom jednog rutinskog praćenja neočekivano nailaze na jazbinu trgovine ljudima. Reakcija je munjevita i odeljenje brzo rastura brlog zločinca.Međutim, time kao da su dirnuli u košnicu i samo razljitili ostatak roja...

U uzbudljivom trećem delu Otpadnika, serijala koji ostavlja bez daha, Anja Mijović nastavlja bespoštedno da otkriva sve maligne tačke srpskog društva.

Kupih, pročitah, odlepih!!! Ne, ne... Bukvalno odlepih. Znate ono kad vam kažu "Knjiga koja se čita u dahu", "Knjiga zbog koje nespavate", "Knjiga koja se ne ispušta iz ruku"... E pa Otpadnici su sve to i mnogo više. Oni su roman koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Otkraviće i najledenije srce, a one što misle da nemaju dušu naterati da plaču kao male bebe. E ja sam jedna od tih. Svašta sam u životu pročitala, gledala, slušala... Međutim, ništa me nije moglo pripremiti na ono što se nalazi između korica ove divne, ali brutalne knjige. Kao što rekoh najboljem žmuu na svetu, jako teško je bilo šta reći o radnji Otpadnika, a ne otkriti detalje, jer Anja je majstor da priču tako zaplete da je i najmanji zuc spojler. 

Kao i u prethodna dva romana, Anja protagoniste stavlja u neverovatne situacije, često ih dovodeći u najraznovrsnije opanosti, pa čak i na samu ivicu smrti. Kaže ona da su inspektori VTKa njena deca, e pa prc! U pojedinim momentima ih je toliko maltretirala da mi je više ličila na zlu maćehu iz Snežane i 7 patuljaka nego brižnu majku koja voli svoja čeda. Ipak, im je u najnevoratvnijim momentima pružala ruku spasa i tako mene sprečila da i sama postanem jedan od likova koje Vera, Peđa, Uroš i Andrej istražuju.

Sedim tako u fotelji, u kolima, na plaži na jezeru (svi me čudno gledaju), čitam i dobijem želju da zavrljačim knjigu u zid i krenem da vrištim, jer sam upravo prepoznala korumpiranog političara, beskrupuloznog tabloidnog novinara ili paparaca. Ipak, nastavim da čitam, i u pojedinim momentima žarko želim da nalupam šamare i Urošu i Veri i Andreju i Peđi i vrištim nešto iz fazona "Majku mu božiju imperijalističku, ne silazi u podrum ubica je uvek tamo!" 

Anja, ženo neverovatna, svaka ti čast! Kapa dole i naklon do poda za hrabrost, maštu i ideologiju koju u sebi nosiš!!! 

(I Hella voli Otpadnike. Nije Beka, ali ume da čuva :D)

Kao i u prethodna dva romana, Anja se bavi najosetljivijim temama u današnjem društvu, maltretiranjem i podvođenjem dece i sistemom koji na sve to žmuri. Ma šta žmuri, nosi debeli, crni povez preko očiju kroz koji ne može da se probije ni trunka svetlosti. 

Otpadnici su se kod nas pojavili nekako u isto vreme kao i u svetu film Sound fo Freedom oko kog se digla jako velika frka zbog teme kojom se bavi, a iza kog nije stao ni jedan veliki Holivudski studio. Film obara sve rekorde gledanosti, što Holivud i neke tamo moćnike dovodi do ludila.

I Otpadnici i Sound of Freedom se bave istom temom, stvarnim životom, i retkim ljudima koji su spremni da žrtvuju sve kako bi pomogli onima koji ne mogu sami za sebe da se izbore. Ni knjiga, ni film, nisu za one sa slabim želidcem koji kao i moćnici žmure dok najostljiviji pate. Iskreno se nadam da će se u svetu pojaviti više Balarda ili neki Uroš, Vera, Andrija, Peđa ili Katarina i povesti Krtaški rat protiv jednog od najgorih zala današnjice.

Otpadnike: slučaj treći možete poručiti na sajtu izdavača Čarobna Knjiga ili sačekati da se pojavi u knjižarama u vašem gradu. Iskreno, ja ne bih mogla da čekam ;) 

 

Umri, ljubavi! - Đorđe Bajić

 Dok je njegova verenica birala idealnu venčanicu, neko je u prizemlju čuvene modne kuće Herman krvnički zario makaze u vrat bezobrazno zgodnom Oliveru Dilberu. Inspektor Nikola Liman se zainatio da prokrči put kroz šumu laži i obmana, ogoli istinu i pronađe zločinca. Da li je mladom i neodoljivom Dilberu došla glave jedna od šest žena koje su tog sunčanog podneva bile prisutne u modnoj kući – uključujući i Kristinu Pajić, ambicioznu advokaticu koja je u strasnoj vezi sa inspektorom? Možda. Jedino je sigurno da će umesto planiranog venčanja uslediti sahrana, i to – ne jedna. Mnoge će se naizgled nespojive životne priče iznenada dotaći, ukrstiti se i dodatno zamrsiti ovaj ionako komplikovani slučaj. Smrt Olivera Dilbera biće samo prva srušena domina u dugom krvavom nizu, koji će Liman pokušati da zauvek prekine.

I umrla sam, ali ne kao ljubav nego kao čitalac. O bogovi i vanzemaljci i ostale sile znane i neznane... Završih sinoć čitanje, ali mi je mozak toliko eksplodirao da nisam mogla da sastavim dve smislene rečenice.

Đorđe Bajić je ovim romanom prevazišao samog sebe. Porastao je i izrastao u pravog, velikog pisca nekog novog talasa srpskih krimi romana. Da li mi se dopada to što Bajić radi? I te kako! Napredovao je od prvog romana u svakom pogledu. Stilski je savršeniji, a zaplet smišlja bolje nego Agata Kristi, majke mi ;)

U romanu "Umri, ljubavi!" se ponovo družimo sa starim znancima inspektorom Nikolom Limanom i njegovim prijateljima i kolegama. Nikola je opet suočen sa velikim slučajem u koji su umešane političareva ćerka i, gle čuda, Nikolina "devojka". Istraživanje će hrabre policajce dovesti u mnoge opasnosti, zavesti na stranputice i uticati čak i na njihove privatne živote. 

Bajić se u ovom romanu vešto igra sa maštom čitalaca. Servira nam osumnjičene na srebrnom poslužavniku, dok zlatni čuva za sam kraj. Niti zapliće, prepliće i raspliće terajući mozak da radi 300 na sat. U jednom momentu sam bila u iskušenju da autoru pustim poruku "Đole, molim te kao brata, reci mi ko je ubio Olivera?!?!" Sumnjala sam na sve, a u nekim momentima čak i na sebe. Maltene od prve pa do poslednje strane mi je u glavi bilo pitanje da li su sve žrtve, a njima roman obiluje, pale od ruke jednog ili više ubica, a ni njih, boga mi ne manjka. Ubistva iz ljubavi, ljubomore, strasti, pohlepe, sve je zastupljeno na skoro pa 300 strana. Krvi ne manjka, a napetosti ima sasvim dovoljno.

Ono što mi se posebno dopalo kod romana "Umri, ljubavi!" jeste činjenica da niko od likova nema, takozvani, plot armor. Svi su ranjivi, na ovaj ili onaj način. Dopada mi se i to kako Bajić razvija likove i gradi njihove međuljudske odnose. Svaki lik je brižljivo razrađen, po nekad se čini, i do najsitnijih detelja. Čitanjem se stiče utisak da u romanu nema sporednih likova, svako je bitan na neki način, i svako doprinosi razvoju priče i rešavanju misterije. Oliver, koji je maltene od prve strane mrtav, igra jednu od najvažnijih uloga u celom ovom rolerkosteru.

Bila je ovo jedna lepa dvodnevna vožnja. Da budem iskrena, trajala bi i kraće, ali obaveze... Jer "Umri, ljubavi!" zaista jeste knjiga koja se "čita u jednom dahu", koja "lepi za stolicu", a koju prvenstveno krasi dobra i interesantna priča koja vam ne dožvoljava da je ispustite iz ruku.

Kao i prethodni Bajićev roman "Smrt u ružićastom" i ovaj je izdala Laguna. Zanimljivost, za samo 3 dana prodaje "Umri, ljubavi!" se našla na Laguninoj TOP 40 listi i to na dvadesetom mestu. Nadam se samo da će to biti podstrek odgovornima iz ove izdavačke kuće da reizdaju "Žutu kabanicu" i "Jedno đubre manje" kojih nema u prodaji, a za kojima vladaju veliko interesovanje i potražnja.

A sad, trk u knjižare ili na sajt i uživajte u čitanju! <3

Senke - Aleks Nort

Pre dvadeste pet godina Čarli Krebtri je počinio šokantno ubistvo i netragom nestao, što je privuklo onu čudnu, bizarnu popularnost kakva postoji jedino u najmračnijim ćoškovima interneta i inspiriše ubice imitatore. Danas, Pola Adamsa taj slučaj i dalje progoni jer su i ubica i žrtva bili Polovi drugari. Iako je sredio svoj život daleko od mesta zločina, majčino sve lošije zdravstveno stanje ga vraća kući i budi stare, zaboravljene demone. Ubrzo sve kreće po zlu, klupko događaja od pre dvadest pet godina polako počinje da se odmotava, a Pol otkriva neke mračne porodične tajne. Detektivka Amanda Blek istražuje novi slučaj Čarlijevog imitatora. Neumitno, putevi će im se ukrstiti.

Hm... Nakon relativnog oduševljenja romanom Noćni šaptač od istog autora, Senke su mi došle kao hladan tuš. Ne kažem da je knjiga loša, ali meni je ovde nešto falilo. Priča o Čarliju, snovima, ubistvu i cela mistika koja je okružuje je fenomenalna. Dženi Čejmbers i njen odnos sa Polom. Odnos Polove majke i Karla Dosona, pa Meri i knjižara, urbane legende i priče koje Dženi i Pol na osnovu njih pišu. Bilo je tu materijala na koji je moglo da se stavi više fokusa.  Ubacivanje Amande Blek i ubice imitatora su mi imali jako malo smisla, jer taj inicijalni slučaj koji dvodi Amandu do Pola i priče o Čarliju nije rešen. Ti delovi su mi delovali kao da su tu samo da bi Senke povezali sa Noćnim paptačem i u glavama čitalaca od ova dva romana napravili duologiju. 

Dok pišem i iščitavam šta sam napisala, shvatam i šta mi fali u romanu. Kao što sam već napomenula, malo bolja razrada događaja iz prošlosti. Ali i malo veći fokus na Amandu i nove slučajeve i imitatore Čarlijevog ubistva. Bilo je tu materijala koji je, barem po meni, nepovratno protraćen.Kompletan utisak mi je da se autor ušeprljao, krenuo da kaže mnogo, pa se malo pogubio ili su ga možda zbrzali rokovi pa je kratio i šta treba i ne treba, i na neki način priču ostavio nedorečenom.

Sve u svemu, nije mi žao što sam pročitala Senke, ali svakako neću trčati u knjižaru da kupim nove Nortove naslove kada se pojave.