Mrtvi ustaju iz mrtvačnica, sa stolova za obdukciju, iz sanduka, usred sahrana...
Lelek za mrtvima pretvara se u lelek od mrtvih.
Počinje haos.
Ali haos je u Srbiji prirodno stanje.
Na početku čitanja sam rekla da su Zadušnice roman koji bi na veliko platno trebao da prenese Romero, uz uslov da Lakobrija radi maske. Nakon pročitane knjige još čvršće stojim iza te rečenice. Šteta samo što Romero više nije među živima... Mada... Nikad se ne zna... ;)
Šalu na stranu, ja sam oduševljena. Nije ovo roman na kakav smo navikli kada je Ognjanović u pitanju, ali je po meni podjednako dobar kao Naživo, Zavodnik, Prokletije i Dejanove kratke priče.
Kada sam počela da čitam Zadušnice očekivala sam krv do kolena, kasapljenja na svakoj strani, šok za šokom i slične Dejanove bravure. Dobila sam sve to,ali ne na način na koji smo od Ognjanovića navikli. Onog momenta kada mrtvi krenu da ustaju shvatamo da ovi naši lokalni zombiji nisu kao oni zli američki, oni se tu samo šetkaju i bulje u svetlo. Prosto su me podsetili na insekte koje noću privlače ulične lampe. Neko bi sada rekao, "pa dobro šta je tu toliko zanimljivo, to bre deluje dosadno". Ali, Dejan ne bi bio doktor horora i genijalan pisac kada nam ne bi i priredio neko iznenađenje i po koji šok. Poenta Zadušnica kao romana nije u klasičnom zombi klišeu - digli se mrtvi, idu okolo i ručkaju. Jok more. Ovde je akcenat na živim akterima i događijima koje pokreće masovno dizanje mrtvih.
Pošto je u romanu Zadušnice Srbija jedinstven slučaj u buđenju mrtvih, nameće joj se karantin i sve što uz njega ide. Taj deo jako podseća na period koji smo preživeli sa Koronom, ne pivom bre, virusom. Tu su naravno i političari. I predsednik, gori je od Dijamanta koji se u sve meša, koga ovde ne želim da pomenem, sa onom njegovom čuvenom izjavom "Groblja će nam biti mala." Bukvalno sve što nam se dešavalo tokom karantina, izolacija, policijskog časa, pa i ovo što nam se danas dešava, je u ovoj knjizi. Sve to je obrađeno i uklopljeno na jedan divno satirični način da mi se dok sam čitala dogodilo nešto što sam mislila da je nemoguće kada je Srpski doktor horora u pitanju - cepala sam se od smeha, smejala se kao retko kada, kikotala se toliko da su ukućani mislili da sam konačno totalno odlepila. Imala sam utisak da su spremni da pozovu Toponicu i rezervišu mi sobu.
Još jedna stvar koja me je kod Zadušnica bacila na dupe je to što likovi iz Niške Banje i Niša ne pričaju književni Srpski jezik, već koriste lokalni dijalekt. Volim takve knjige i priče, kada se autor ne trudi da se dodvori širokim narodnim masama, već koristi lokalno narečje i izraze. Po meni, nema poente pisati knjigu sa radnjom u Niškoj Banji, a seljak koji nikada dalje od Niša nije otišao, priča čist i neiskvaren književni Srpski. Da me se zaobiđete sa tej fore. Na koga se to ne dopađa, neka si kupi rečnik pa nek' uči. Ili nek si digne guzicu i dođe za Niš da se malko podružimo ;)
Da sumiram, Zadušnice su jako dobar i zanimljiv roman koji se bavi modernim temama kroz horor satiru. Svakako vredna pažnje i mesta na polici. Jedna od knjiga koje pakujem u kofer i nosim sa sobom za Kanadu i jedna od prvih koja će tamo naći svoje mesto na polici.
Ukoliko još niste nabavili Zadušnice, ovde lično autor objašnjava kako najlakše do njih. Ili, ako ste iz Niša, Niške Banje ili okoline, roman i autora ćete sigurno pronaći na Niškom Sajmu knjiga koji je danas počeo. Verovatno ćete i mene tamo sresti, ali to vas neće preterano obradovati ili iznenaditi.
Kada jedna noć u Sokolskim planinama krene po zlu, život jednog dečaka treba sačuvati. Jedna žena koja nosi titulu najhladnokrvnijeg i najopasnijeg specijalca dobija novi posao. Posao za koji veruje da će joj obezbediti laku zaradu. Poslednji od tri brata iz viteške loze Rađ pokušaće da oslobodi sebe i svoje potomstvo vekovnog prokletstva.
U zemlji u kojoj sve buja i rađa, u mističnom kraju nad kojim se nadvijaju Mrkodolske sene, krije se tajna o samom Rađevu i prokletstvu njihovih potomaka. Bez obzira na sve nedaće koje bi ih opsedale Rađevi su opstajali. Hoće li opstati kada se pesma nemerljivom veličinom tuge ispevana začuje kroz Rađevo? Hoće li opstati onda "kada bol postane beskonačna, kada smrt izbriše svaki smisao života"? Jer "Rađ jednu istu priču, svoju priču, sluša od prve noći kada ga majka podoji. Sa njom klija i raste. Sa njom diše, živi i uči kako da preživi, ne bi li je svom nasledniku preneo."
Taman kad posmislim da nema dalje i da ne može bolje Drina me demantuje. Skaska je, po meni, njen najbolji roman do sada. Najzreliji je i najkompletniji. Drina je totalno sazrela kao pisac, primećuje se neverovatan napredak u odnosu na prethodna dela. Ne kažem da su ona loša, daleko od toga, i vrapci na granama znaju koliko volim Drinu i koliko cenim njeno pisanje, ali ova knjiga je nešto zaista posebno.
Malo je reći da me je Skaska oduševila, možda čak i premalo. Nepovratno sam zaljubljena i nema mi spasa. U svom prepoznatljivom, ali unapređenom, stilu bez trunke praznog hoda i dosade, Drina nam priča jednu modernu bajku.
Knjiga počinje kao klasičan triler. Odra, najbolji specijalac, telohranitelj, plaćeni ubica, dolazi u dom Vuka Nikolaja Rađa da bude telohranitelj njegovom sinu Alekseju. I tu dolazimo do onoga što me je u ovoj "bajci" oduševilo. Prvi deo knjige je totalno drugačiji od onoga što smo od Drine navikli. Nema fantastike, nema romantike i gle čuda, nema sexa ;) Kako se na tom početku činilo Skasku sam komotno mogla da okarekerišem i kao porodičnu priču o nekom mafijaškom šefu ili nekom istaknutom političaru. Međutim, Drina ne bi bila Drina, kada nas ne bi iznenadila. Malo po malo nam baca udice. Padaju tu neki pogledi između Vuka i Odre, nazire se romatika. Aleksej lagano, ali sigurno, probija Odrin brižljivo izgrađen i čuvan oklop. Pominju se i neki Irijani, ali u tom mometu oni mogu da budu i suparnički klan ili neka teroristička organizacija koja želi da naudi Rađevoj političkoj karijeri. Tu se vidi sav potencijal autorkine mašte i umeća da nas uljuljka, ne bi li nam servirala kompletno glavno jelo i šok za šokom.
Rađevi sa kompletnim timom telohranitelja odlaze na kongres u Singapur. Tu, na vrhu nebodera, otkriva se prava Odrina priroda i razlog njenog prihvatanja posla Aleksejevog telohranitelja. Kako nije uspela u svom naumu da se osveti, Odra biva zarobljena od strane Vuka. Drina nas ovde teleportuje u Rađevo, gde saznajemo kompletnu istoriju porodice Rađ, Odrinu povezanost sa Irijanima. I gle čuda, oni nisu ni mafijaši, ni teroristi, već rajska bića, neraskidivo povezana sa Rađevom u koje ne mogu da kroče. Prekletstvo koje je bačeno na familiju Rađ i Odru i njene sestre paunice od nje i Vuka prave iskonske neprijatelje, koji se nezamislivo vole. U svom stilu, Drina nam pripoveda o njihovoj ljubavi, unutrašnjoj i međusobnoj borbi da se od prokletstva otrgnu i spasu. Svako od njih dvoje se drži svoje priče, preče o poreklu prokeletstva i iskonskog neprijateljstva. Umešane su tu i rajske sile, i veštice, pa čak i po neki zmaj. I sve to samo da bi nas glava bolela od želje da što pre saznamo ko govori istinu, a ko laže. Čija verzija bajke je ispravna.
Događaji u Rađevu se ređaju kao na pokretnoj traci. Nema mometa predaha, jer na svakoj strani nas čeka neko novo iznenađenje i neki novi šok. I taman kad sam pomislila da za divno čudo u Skaski neće biti sexa, Drina me opet demantovala (voli da mi dokazuje koliko nisam i pravu ;) ). Sam kraj knjige rezervisan je za vrelu scenu koje bi i one što štancaju 50 nijasi i slične knjige pocrvenele i postidele se kao naivne šiparice. Nema mesta pomisli da je ta scena tu eto tako, reda radi, da opravda autorkinu reputaciju iz prethodnih knjiga. Neeeeee, ona i tekako ima svoje značenje i prosto je tu neophodna kako bismo saznali ko je ustvari Vuk i kakvu to tajnu on krije!
Drino, ženo luda i prefenomenalna, svaka ti čast na mašti, na znanju, na napredovanju. Obrnula si igricu, majke mi! Očekujem drugi deo kao oproštajni poklon pred preplivavanje okeana ;)
Da rezimiramo, oduševljena, zaljubljena, bez teksta koliko je Skaska jedan fenomentastičan i kompletan roman fantastike prožet Staroslovenskom mitologijom i folklorom, pa i referencama na Srpske narodne bajke.
Ukoliko niste bili na Beogradskom sajmu knjiga ili ste nekim čudom zaboravili da nabavite Skasku možete je poručiti na sjatu izdavača Drina Steinberg Publishing
U jednoj losanđeleskoj crkvi, na stepeništu oltara, leži krvavo, obezglavljeno telo sveštenika. Pažljivo postavljeno, raširenih nogu, ruku sklopljenih na grudima, a najužasnije od svega je što je sveštenikova glava zamenjena psećom. Forenzički tim kasnije otkriva da je na grudima žrtve krvlju ispisan broj tri.
Inspektor Robert Hanter u početku veruje da je reč o ritualnom ubistvu. Ali posle otkrića novih leševa, menja mišljenje. Sve žrtve su umrle na način kojeg su se najviše plašile. Obistinili su se njihovi najgori košmari. Ali kako je ubica mogao znati za to? I šta povezuje ove, naizgled nasumično odabrane, žrtve? Hanter kreće u poteru za neuhvatljivim, sadističkim ubicom, osobom koja kao da ima moć da čita misli svojih žrtava, koja može da oseti šta ih najviše plaši. Za nekim ko neće prezati ni od čega kako bi ostvario svoju bolesni naum.
Krvnik, ili ti Dželat kako je u Srbiji preveden, je drugi roman o detektivskom dvojcu Hunter - Garsija i njihovom lovu na serijske ubice. Ja sam tu malo muljala, pa je ovo treći Karterov roman koji sam pročitala. Inače, na moju veliku žalost, čitam ih u elektronskom formatu, a tako želim sve da ih imam na polici...
Kao i u prethodna dva dela i ovde su Hanter i Garsija pred još jednim, naizgled, nerešivim slučajem. Ponovo jure serijskog ubicu. Međutim, ovaj je ekstremno brutalan. Ljude ubija strahom, tačnije, priređuje im smrt koje se najviše plaše. Istražiteljske metode, Hanterova mozganja i dedukcije su nešto što Karter fenomenalno opisuje. Toliko to dobro radi, da sam tokom čitanja, imala utisak da sam ja jedan od policajaca koji pomaže detektivima. Često sam se stavljala i poziciju samog Hantera i Garsije. Njih dvojica su pravi dinamic duo. Nadopunjavaju se, čuvaju leđa jedan drugome, pa tako postaju i mnogo više od običnih partnera na poslu.
Iako su Hanter i Garsija fenomenalni i čovek ne može da ih ne voli, ono što je mene posebno fasciniralo kod Krvnika, kao i kod ostalih Karterovih knjiga, jeste ubica i metode koje koristi. Fascinira me to sa koliko preciznošću autor opisuje scene mučenja, pa i samih ubistava. U pojedinim momentima sam imala utisak da se Karter bolje snalazi kao psihopata i ubica, nego kao detetktiv. Jer do samog kraja, ubica je taj koji ima prednost, a detektivi su na najgorim mukama. Iako je ubica sadista, psihopata i sve što uz to ide, Karter vas tera da na neki način osetite sažaljenje prema njemu. Iskreno, mene njegove ubice fasciniraju.
Kako se ono beše kaže... "Čuvaj se žene koja gleda True Crime da bi se uspavala." ;) Izreka totalno primenjiva na Karterove romane. I mene koja sam Krvnika čitala da oteram prehladu koja me je slomila i zakovala za krevet.
Ta psihologija ubice i Hanterove istražne metode, ne čude ako se uzme u obzir da je Karter godinama radio kao kriminalni psiholog. Čega se sve nagledao i naslušao ne smem ni da zamislim. Hvala mu što je ta iskustva pretočio u knjige koje obožavam.
Najveća svetska rudarska kompanija došla je da traži zlato u Homolju...
Pronašli su nešto drugo!
Dok serija tajanstvenih smrtnih slučajeva potresa mali homoljski gradić, iza kulisa tradicije i strih predanja naziru se užas, sirove strasti i opasne tajne.
Inspektor Uroš Stanojević je po kazni prebačen iz Beograda u sredinu koja mu je nepoznata i gde se odjednom suočava sa svirepim ubistvima na koja meštani okreću glavu.
Anđelija Kerčulj je arheolog koja vrši iskopavanja na lokaciji Belovode iz neolita i otkriva tragove kulta starog milenijumima koji se održao do danjašnjih dana.
Crni mesec je astronomska pojava u kojoj se mladi mesec pojavljuje dvaput u toku istog meseca i ponavlja se svakih 29 meseci. On je tradicionalno vezan za Veliku šumsku majku... Muma Paduri
Crni mesec u usponu je predvna mešavina horora i folklora sa primesama istorije i arhelogije. Ovim romanom Tešić je reprizirao svoje umeće pripovedanja horora koji ledi krv u žilama. Za razliku od Kletve Kainove koja je smeštena u prošlost i ima mnogo više sličnosti sa serijalom Kosingas, Crni mesec u usponu je smešten u moderno doba, ali prožet narodnim veorvanjem, legendama i "babskim pričama".
Iako je priča smeštena u drugu polovinu maja, iako sunce prži kao da je sred leta, mračna atmosfera se oseća u svakom slovu. Svo vreme čitanja sam imala utisak da će se na Malvu i protagoniste romana sručiti gnev svih poznatih i nepoznatih božanstava. Demoklov mač im svima opasno visi nad glavom i ljulja se toliko da svakog časa može da se otkači. Upravo to se i dešava, ali samo po potrebi. Jezive smrti radnika u rudniku i velikih zverki iz rudarske kompanije samo pojačavaju utisak strave kojim su stranice ove knjige prožete. Stravu pojačavaju likovi jer su svi svojim životnim i pozadinskim pričama tesno vezani za Malvu, rudnik koji se kopa u planini, božanstva koja tu od davnina obitavaju i štite Homolje, a kojima se uvek, zarad mira, mora dati nešto za uzvrat ili podneti žrtva. Ovom zanimljivom pričom, Tešić nam šalje poruku da ma koliko smo tehnološki napredni, pametni i umišljeno veliki, priroda nije naša igračka, a da Bogove koji je štite moramo shvatiti i te kako ozbiljno.
Pored jeze koju svakom stranicom izaziva, Crni mesec u usponu oslikava i tužnu stvarnost malih mesta u Srbiji i trenutnu političku situaciju. Ima u njemu moćnih političara koji ne prezaju ni od čega kako bi sačuvali svoju pozadinu. Kao što je uvaženi ministar koji zeta, uspešnog inspektora, koji je uhvatio ozloglašenog kriminalca, ražaluje i pošaje u Malvu po kazni kako bi sačuvao poziciju i oprao ortaka krimosa (Poznato?). Zastupljeni su svi korumpirani i pokvareni slojevi društva koji su zarad lične koristi spremni da zažmure na oba oka dok rudarska kompanija uništava najlepše šume, najčistije reke, zatrpava i zataškava nalazišta drevnih artefakata. Oni koji bi trebalo da se brinu o deci, na izgled ne obraćaju pažnju na nestanke i iznenadna usvajanja. Spremni su čak i da krivotvore dokumena i izvode iz matičnih knjiga, jer se trude da udovolje Velikoj boginji i tradiciji koja vuče korene u narodnom verovanju i drevnoj magiji koja još uvek živi u Homolju.
Pored priče o iskopavanju rudnika, istraživanja na arheloškim lokalitetima, pratimo i isprepletane životne priče inspektora Uroša Stanojevića, Anđelije Kerčulj, njene ćerke Letice i konobarice iz lokalne kafane Jovane Šušković. Svako od njih je doživeo neku tragediju koja ga je približila drevnom i tradicionalnom. Svako po naosob i svi zajedno, ne znajući, "rade" za Šumsku majku na očuvanju prirode Homolja.
Tešić u ovom romanu fenomentastično spaja moderno i tradicionalno i prepliće stara verovanja vlaškog kraja sa Rimom, Keltima, Peruom i Španskim pričama slepe babe jednog od likova. Izjednačio je Muma Paduri sa verovanjima raznih naroda u Šumsku majku i duhove šume, sa boginjom Dijanom, pa i samom Lilit. Time mi je okinuo moje psihoze u vidu OCD-ja i anksioznosti da čačkam po internetu tražeći sve navedene povezice i predanja o Muma Paduri, Šumskoj majci.
Da ne bude da su sve halospevi. Za kraj, imam i jednu zamerkicu. Po mom mišljenju, lektor i urednik su odradili jako traljav posao. Na više mesta sam nailazila na greške koje su smetale i kvarile užitak čitanja, ali ne toliko da se ne zaljubim u Crni mesec kao i u prethodne Tešićeve romane.
Odrastajući u maloj bosanskoj kasabi, Jelena i Enes provode bezbrižne dane, od ranog detinjstva vezani prijateljstvom koje ne poznaje granice i razlike. Ona je njegov najbolji drug, on je njen zaštitnik. Vođeni osećanjima kojima ni jedno nije bilo doraslo, i pod tamnim oblacima koji su se nadnosili nad njihovom mahalom, život ih je odveo na različite strane.
Nakon godina odsustva, Jelena se vraća u svoj rodni grad. Ništa više nije isto, ponajmanje ona. U jedno je bila sigurna - Enes je i dalje najbitnija osoba u njenom životu. Pitanje je, ko je ona sada za njega? Sudbina je povlačila konce, postavljajući im zamke kojima nisu bili dorasli. Da li su sećanja i uspomene jedino što im je preostalo? Da li će sudbina još jednom umešati prste pri ponovnom susretu Jelene i Enesa?
Svi znaju da ljubavni romani nikako nisu na mojoj listi kada su u pitanju knjige koje čitam. Međutim, dese se ti neki susreti, posle kojih ništa više nije isto, pa čovek poželi da izađe iz zone komfora i upusti se u neke malo drugačije avanture. Tako sam i ja na Sajmu knjiga u Beogradu koji uveliko traje, konačno, za pravo, upoznala Sanju i sita se ispričala sa njom. Onaj ko je jednom osetio njenu energiju razumeće o čemu ja ovde trabunjam. Nakon tih nekoliko sati, desilo se čudo i ja sam sa Sajma otišla, ne sa jednom, nego sa dve Sanjine knjige. Vodeći se nekom mojom blesavom fikascijom da knjige moram da čitam hronološki, prvo sam se dohvatila Ničijeg neba i nisam se pokajala.
Rizikijući da izgubim titulu dežurnog geeka, freeka, nerda i budale, moram da priznam da mi je Ničije nebo leglo kao budali šamar. Ni u snu nisam mogla da zamislim da će mi se jedan ljubavni roman ovoliko svideti, a jeste. Jer, Ničije nebo, nije samo sladak ljubavni romančić, ono je topla životna priča o malim ljudima iz male sredine koji i pored svih nedaća koje im se u životima dešavaju, nalaze snage i energije da se druže, vole, napreduju i postanu veliki.
Sanja sa neopisivom lakoćom i "narodskim rečnikom" ispreda priču o druženju, odrastanju, zaljubljivanjima, patnjama i životnim putevima grupe prijatelja iz malog grada u Bosni, sa glavnim fokusom na Jeleni i Enesu. Nema kod nje preterivanja ni u čemu, stvari su onakve kakve jesu, pa kome se svidi super, kome ne neka poljubi i ostavi. Dok sam čitala, osećala sam i ljubav i sreću i bol i patnju junaka, jer Sanja to predstavlja na jedan tako živoposan i lep način da je nemoguće da se ne pronađete u nekom od likova ili prepoznate neku od situacija. Nema kod nje praznog hoda i dosadnih momenta, priča se odvija sama od sebe, a slike ređaju brzinom svetlosti.
Moram priznati, po cenu da budem spaljena na lomači, jer znam koliko autori vole svoju prvenčad, imala sam i još uvek imam želju da Jelenu i Enesa (a možda i Sanju sa njima ;)) izvedem pred streljački vod, posednem na električnu stolicu ili jednostavno predam na zabavljanje španskoj inkviziciji. Ljudi moji, na koje je muke Sanja to dvoje stavila, to je neopisivo. Ono bre ni ja sa mojom pokvarenom maštom tako nešto ne bih osmislila. Taman kad bih pomislila "Aha, to je to, sad će sve da bude super" dobila bih hladan tuš i još jednu prepreku. To je još jedna od stvari zbog koje mi se Ničije nebo dopalo. Nije sve sjajkavo, roZle i lepo. Mora da se prođe bol, panja, trnje i razne gluposti da bi se možda stiglo do onoga "Posle kiše uvek sine Sunce."
Za kraj od mene jedna ogromna preporuka za Sanju i njeno prvenče Ničije nebo. Ovu lepotu izdala je, ko drugi nego, Drina Steinberg Publishing House. Pošto im je sajt trenutno u izradi, možete ih pronaći na Sajmu knjiga u Beogradu, galerija hale 1 ili pročačkati po njihovoj Facebook stranici i sebe obradovati Ničijim nebom ili nekom drugom knjigom iz Sanjinog pera ili od autora koje Drina SPH izdaje.
U surovom svetu u kome vladaju muškarci, jedna slomljena devojka pokušava da pronađe svoje mesto. Nemilosrdna potraga za spasenjem odvešće nju i njenu lisicu do samog kraja sveta.
Ono što će tamo pronaći biće mnogo više od onoga što je tražila.
Svet pokrajine je surov. To je svet muškaraca u kom žene imaju jako malo prava. Veliko proročanstvo otkrilo se vraču Alaimboli. Ono kaže da će se prvog dana leta roditi Heroj koji će ujediniti četiri kraljevske loze i spasiti svet od nadolazećeg mraka.
Leto je došlo, a sa njim i Zaire, prva prvorođena ćerka na svetu. Porodica je smatra prokletstvom, ostatak sveta čudakinjom. Kada na 7 rođendan, uprkos Pravilniku, usvoji lisicu, stvari se dodatno komplikuju. Život joj je težak i surov. Sebe krivi za sve nedaće koje snalaze njenu porodicu i misli da je nepravdeno zauzela mesto Heroju. Kada joj najbolju i jedinu drugaricu Zuri, žrtvuju Vulkanu, ona beži u svet rešena da pronađe Heroja iz proročanstva i time se iskupi za svo zlo koje je, po njenom mišljenju, svetu nanela. Na teškom i surovom putu, prepunom smrtoosnih zamki i nezamislivih opasnosti, Zaire i Masika, njena lisica, naići na prijatelje, neprijatelje, izdajnike, špijune, demone i razna čuda koja jedino žele da joj naude. Proći će Šumu, Prašumu, Planine, Pustinju i stići do Beskrajnog Okeana. Kuda god da prođe, sticaće nova znanja i menjati živote ljudi, a da toga nije ni svesna. U zemlji Beskrajnog Okeana čeka je kraj potrage i saznanje o Heroju koje nije mogla ni da sanja.
Zaire je velika priča o malim ljudima.
Volim kako Danijel piše. Od prvog dela Severne kapije uživam u njegovim romanima. Gospodinova kuća mi je posebno draga, jer smo je sa uživanjem čitali i deca i ja. Lepo je bilo to druženje. Sa nestrpljenjem sam čekala novu knjigu i nakon 3 godine dočekala Zaire.
U romanu Zaire, Danijel je prevazišao sva moja očekivanja i dokazao da je veliki i zreo autor koji ume da piše i za odrasle. Da se razumemo, ja obožavam da čitam "klinačke" knjige i to što ih neko piše ne smartam nedostatkom nego prednošću, jer deca su najstrožiji kritičari. Danijel je sa prethodnim romanima bio podjednako popularan i kod dece i kod odraslih. Verujem da će tako ostati i sa Zaire i da će ova predivna knjiga pronaći put i do novih čitalaca i dirnuti i natvrđa srca.
"Naučena si da veruješ u pogrešnu sliku o sebi", rekla je Isadora. "Celog života stidela si se stvari koje nisu tvoje mane, već tvoje vrline. To što ti posmatraš kao svoju sramotu je nešto što te izdvaja od svih drugih ljudi na ovom svetu. Do sada je trebalo da shvatiš da biti jedinstven ne mora nužno da znači isto što i biti pogrešan..."
Kroz Zaire, Danijel u ovom romanu priča priču o svim malim ljudima koji zbog strahova i okova društva i okoline ne mogu da postanu veliki. Uči nas da je potrebna neverovatna hrabrost da bi se ustalo protiv pravila koja su najčešće pogrešna i smišljena tako da ugnjetavaju male, a daju prednost velikima. Međutim, najčešće su ti mali u kriznim momentima najhrabriji i daju lekcije velikima koji se kad je gusto uglavnom kriju u mišijim rupama.
Svako ko je barem jednom bio žrtva nasilja, bilo verbalnog, bilo fizičkog, će se prepoznati u Zaire. Ja jesam. Jer tetovaže, jer roze kosa, jer pirsinzi, jer me ne interesuje šta drugi misle o meni, jer mi nije potrebno tuđe divljenje i odobravanje da bih znala koliko vredim. Sve to me izlaže svakodnevnim porugama, kritikama, pa čak i psovkama. Što me više osporavaju i pljuju, ja sam jača, bol u nezgodnom mestu za tuđe mišljenje je intenzivniji, a metla me nosi u sve veće visine. E takva i Zaire. Tamo gde bi drugi stali i odustali, ona hrabro i tvrdoglavo nastavlja dalje iako tim svojim stavom često samu sebe dovodi u opasnost.
Pored te osnovne priče o Zaire, njenom životu i karakteru. Ovo je priča o avanturi, prijateljstvu i magiji. Svi likovi su fenomenalno razrađeni. Svako ima svoju ulogu. Tu opet dolazimo do onog čuvenog, čak i najmanji i najnebitniji u presudnom momentu pomažu da sve dođe na svoje mesto i priča se razvije na pravu stranu. Danijel je ovde stvorio jedan zaseban magični svet koji ima jako mnogo sličnosti sa našim, iako smo mi "malo" moderniji i "civilizovniji".
Ukoliko vas je ovo moje pisanije zaintrigiralo, roman Zaire možete poručiti na sajtu izdavača Otvorena knjiga ili sačekati predsojeći Sajam knjiga u Beogradu i potražiti ih na jednom od štandova u Hali 1.
Napoleonovi ratovi dobiće uzbudljivu, novu dimenziju koju će im doneti zadivljujuće borbe u vazduhu. I to ne pomoću letilica, već na moćnim leđima bojnih zmajeva.
Kada kraljevski brod Rilajent zarobi francusku fregatu i zapleni njen dragoceni tovar - zmajevi jaje - sudbina će kapetana Vila Lorensa odvući od pomorskog života u neizvesnu budućnost - i neočekivano zbližavanje s jednim neobičnim stvorenjem.
Nekada davno, pre 16 godina, u fokus mi je ušla knjiga Zmaj njegovog veličanstva. Nisam je odmah kupila, jer sam ukapirala da je prvi deo serijala. Kako sam već čitala i sakupljala 5 ili 6 serijala fantastike, ova knjiga je pala u zaborav. Tokom raspusta, odem sa klincima do biblioteke, jer zaboga, knjige koje imamo kući su im dosadne. Dok smo šetali između polica i tražili savršenu knjigu za Mihajla (odabrao je Persi Džeksona 💜), kao da mi se učinilo da je neko izgovorio moje ime. Okrenem se, kad ono, na polici Naomi Novik i SVE TRI knjige Temeraire serijala koje su kod nas izašle. Neću sad da kukam oko zlih srpskih izdavača, koji nas navuku, pa prekinu serijale, moj stav o tome znate. Naravno, odgovorim na poziv i pored Persija za Mihajla, kući se vratim i sa Zmajem njegovog veličanstva.
I kako to obično biva kod mene, kako sam krenula čitanje, Marfi mi je došao u goste, ali nije uspeo u nameri da mi umanji užitak čitanja ove lepote. Knjiga me je prosto i jednostavno oduševila. Pisana je pitkim stilom, likovi razrađeni taman kako treba, a priča je i više nego zanimljiva. Obično su u knjigama, serijama, filmovima, društvenim i video igrama, zmajevi predstavljeni kao bezumne zveri (čast izuzecima) koje jedino misle o tome kako da se nahrane, spale selo i ćape neko blago. Naomi Novik je otišla jedan korak dalje. U romanu Zmaj njegovog veličanstva, zmajevi imaju dušu, osećanja, inteligentni su, lako i brzo uče i komuniciraju sa letačima čim se izlegnu iz jajeta. Odnos između zmaja i jahača se formira odmah nakon što malo zmajče izađe iz ljuske, može biti prekinut samo smrću jednog od njih dvojice i zaista je nešto posebno.
Roman drži pažnju od samog početka i zarobljavanja jajeta sa francuskog broda u pomorskoj bitci od strane Engleza. I još jednom je Naomi uradila pravu stvar, u Napoleonove ratove sa Englezima ubacila je zmajeve i tako toj i inače zanimljivoj temi dodala poseban začin. Najzanimljivije mi je bilo to što se držala istorijskih činjenica i stvarnih bitaka u kojima ovog puta zmajevi igraju presudnu ulogu. Pored istorije i zmajeva, u Zmaju njegovog veličanstva, pronaćićete još mnoge zanimljivosti. Na primer, kako se kapetan broda snašao u ulozi jahača zmaja, kako se gradi prijateljstvo, kako se zmaj nosi sa gubitkom jahača i obrnuto. Naučićete sve o opremanju zmaja i njegovoj posadi. Saznaćete koliko i kakvih sve vrsta zmajeva ima i koji su najbolji. Ma šta ja tu nabrajam, pročitajte i sami i uživajte u ovoj ludoj epskoj avanturi.