U jednoj losanđeleskoj crkvi, na stepeništu oltara, leži krvavo, obezglavljeno telo sveštenika. Pažljivo postavljeno, raširenih nogu, ruku sklopljenih na grudima, a najužasnije od svega je što je sveštenikova glava zamenjena psećom. Forenzički tim kasnije otkriva da je na grudima žrtve krvlju ispisan broj tri.
Inspektor Robert Hanter u početku veruje da je reč o ritualnom ubistvu. Ali posle otkrića novih leševa, menja mišljenje. Sve žrtve su umrle na način kojeg su se najviše plašile. Obistinili su se njihovi najgori košmari. Ali kako je ubica mogao znati za to? I šta povezuje ove, naizgled nasumično odabrane, žrtve? Hanter kreće u poteru za neuhvatljivim, sadističkim ubicom, osobom koja kao da ima moć da čita misli svojih žrtava, koja može da oseti šta ih najviše plaši. Za nekim ko neće prezati ni od čega kako bi ostvario svoju bolesni naum.
Krvnik, ili ti Dželat kako je u Srbiji preveden, je drugi roman o detektivskom dvojcu Hunter - Garsija i njihovom lovu na serijske ubice. Ja sam tu malo muljala, pa je ovo treći Karterov roman koji sam pročitala. Inače, na moju veliku žalost, čitam ih u elektronskom formatu, a tako želim sve da ih imam na polici...
Kao i u prethodna dva dela i ovde su Hanter i Garsija pred još jednim, naizgled, nerešivim slučajem. Ponovo jure serijskog ubicu. Međutim, ovaj je ekstremno brutalan. Ljude ubija strahom, tačnije, priređuje im smrt koje se najviše plaše. Istražiteljske metode, Hanterova mozganja i dedukcije su nešto što Karter fenomenalno opisuje. Toliko to dobro radi, da sam tokom čitanja, imala utisak da sam ja jedan od policajaca koji pomaže detektivima. Često sam se stavljala i poziciju samog Hantera i Garsije. Njih dvojica su pravi dinamic duo. Nadopunjavaju se, čuvaju leđa jedan drugome, pa tako postaju i mnogo više od običnih partnera na poslu.
Iako su Hanter i Garsija fenomenalni i čovek ne može da ih ne voli, ono što je mene posebno fasciniralo kod Krvnika, kao i kod ostalih Karterovih knjiga, jeste ubica i metode koje koristi. Fascinira me to sa koliko preciznošću autor opisuje scene mučenja, pa i samih ubistava. U pojedinim momentima sam imala utisak da se Karter bolje snalazi kao psihopata i ubica, nego kao detetktiv. Jer do samog kraja, ubica je taj koji ima prednost, a detektivi su na najgorim mukama. Iako je ubica sadista, psihopata i sve što uz to ide, Karter vas tera da na neki način osetite sažaljenje prema njemu. Iskreno, mene njegove ubice fasciniraju.
Kako se ono beše kaže... "Čuvaj se žene koja gleda True Crime da bi se uspavala." ;) Izreka totalno primenjiva na Karterove romane. I mene koja sam Krvnika čitala da oteram prehladu koja me je slomila i zakovala za krevet.
Ta psihologija ubice i Hanterove istražne metode, ne čude ako se uzme u obzir da je Karter godinama radio kao kriminalni psiholog. Čega se sve nagledao i naslušao ne smem ni da zamislim. Hvala mu što je ta iskustva pretočio u knjige koje obožavam.
Izdavač Krvnika/Dželata za Srbiju je izdavačka kuća Stela knjige
Нема коментара:
Постави коментар