Vampiri su među nama!!!
Francuski list Figaro objavljuje 1874. vest o srpskom vampiru, plemiću, Nikoli Borovcu, koju brojni američki listovi prenose. Pariska javnost je uznemirena. Ko je taj "ugledni naročito intelektualac"?
Početkom osamnaestog veka, španski izvori govore o "neobičnom kovčegu" prispelomm brodom u Kartageni na ime "jednog srpskog plemića". Svedoci pominju čoveka koji je pokupio sanduk i odvezao ga mrtvačkim kolima. Ubrzo, Španijom kolaju priče o napadima vampira gde god su mrtvačka kola bila viđena. Da li je to bio Nikola Borovac i zbog čega je otišao u Francusku? Da li je slučajnost što je 1720. izbila kuga u Marseju, epimedimja koja uvek prati hodočasnika.
Na slici je jedna od originalnih posveta koje sam dobila. Kada sam je pročitala slatko sam se nasmejala misleći da se gospodin Tešić šali samnom. O u kakvoj sam samo zabludi bila!!!
Na početku imamo dve naizgled nespojive priče, koje se veoma brzo stapaju u "legendu" o srpskom vampiru Nikoli Borovcu koji hara Španijom i Francuskom. Svako, od novinara, preko francuskog kraljevskog botaničara, turskog "sudije za vampire", pa do obične bibliotekarke, ko dođe u kontakt ili se drzne da kopa po životu Borovca, biva uvučen u vrtoglavi avanturu jurnjave za vampirima. Posebnu draž celoj priči daje pojavljivanje čuvene vampirske princeze Eleonore Švarcenberg.
U istinitu priču Tešić ubacuje svoju, i više nego bujnu, maštu, da bi nam servirao horor od kog se ledi krv u žilama i kosa čudno poigrava na glavi. O da! To kažem ja koja je prvo pročitala Kingovu "Keri", pa tek onda "Ivicu i Maricu" (mada.... kad se malo bolje razmisli, sve bajke braće Grim imaju horor element, ali to ovde nije tema). Htedoh reći, lepo i lagano nas priča vodi kroz pisma i sećanja aktera koji su sa Borovcem bili kontaktu, da bi nam na kraju servirala kugu i Marsej.
E sada, ja ne bih bila to što jesam (pssst, veštica), kada ne bih proverava istorijske reference. U poverenju, to uvek radim kada čitam knjigu zasnovanu ili inspirisanu istinitim događajima. Ono što sam našla i pročitala, "Kletvu Kainovu" (oba dela), po meni, svrstava u sam vrh horora. Ovakve knjige vas noću bude oblivene hladnim znojem, danju vas nagone da se okrećete i štrecate na čudne zvuke, a u nekom polusnu, pre nego što zaspite ili se probudite, zahvaljujući "Kletvi Kainovoj" čućete grebanje šnalice sa leptirićem po prozorskom staklu.
P.S. Obavezno čitati u gluvo doba noći kako bi ugođaj bio potpun 😉
Нема коментара:
Постави коментар