Savremeni Beograd je komplikovan grad, prepun mračnih pojava koje operišu iza kulisa, uličnih probisveta, pokvarenih privatnika, korumpiranih političara i manijaka spremnih da počine najgnusnije zločine, dok se sa druge strane nalazi prostodušan, običan svet, opterećen svakodnevnim porodičnim i poslovnim problemima, nesvestan opasnosti koja stalno vreba.
Uroš Stanić i Andrej Popović, pripadnici i predvodnici novooformljenog Odeljenja za visokotehnološki kriminal, dobro poznaju obe strane te gradske medalje. Obojica sa sobom nose težak teret iz prošlosti i obojica spadaju u neiskvarene, moralne ljude čiji je zadatak da se svakodnevno suočavaju sa mrakom velegrada, u pokušaju da ga suzbiju...
Priča počinje ovako:
"Kumo, imam jednu knjigu koju MORAŠ da pročitaš! Ali pazi, možda ti sve bude malo konfuzno u početku. Priča jeste teška, ali dobraaaaaa."
Rečeno, učinjeno. Šalje mi kum staro izdanje Otpadnika. Okeeee, sretala sam knjigu na Fejsu, beše neki kriminal, ovo, ono. Pa ajde da vidim šta ženska ima da kaže. Krenem i zaledim se! Priča nije dobra, priča je *ebeno PREDOBRA!!! Pročitam ja knjigu, ali... Nešto mi nije tada dalo da pišem o njoj. Sad znam i šta. Neko moje šesto čulo, neka veštičija intuicija, neki vanzemaljci... Sve to mi je govorilo da treba da sačekam.
U međuvremenu, na Fejsu upoznam autorku, kliknemo na prvu, počnem malo pomnije da pratim njenu grupu i portal Direktna reč. I tako saznam da se sprema reizdanje Otpadnika, Slučaj prvi i nova knjiga Otpadnici, slučaj drugi, Dark Web. Sreći mojoj kraja nema. Čekala i dočekala da novu knjigetinu držim u rukama. Kažem knjigetinu, jer Otpadnici i gabaritom i pričom prevazilaze sve što sam do sada čitala iz ovog žanra.
Da se razumemo, volem trilere, u jednom periodu ih nisam ispuštala iz ruku. Čitala sam Le Karea, Ladlama, Klensija, Karizija, Nesbea, Kornvelovu, Hejderovu... Ali ništa od toga se ne može porediti sa Otpadnicima. Otpadnici su nešto posebno, specijalno, svetsko, a naše!
Elem, kum je bio u pravu. U početku mi je Anjin stil pisanja, bio čudan. Trebalo mi je malo da se naviknem, ali onda sam ukapirala da ne čitam knjigu, nego gledam film/seriju. Scene se nižu jedna za drugom, akcije ne manjka, drama je tu, likovi su zanimljivi i živopisni i vremenom ti postanu kao rod najrođeniji. A tema! E tema gađa u centar, ubada prst u oko. Dečija pornografija, lov na ljude u vidu igara i nasilje u porodici, a sve prožeto političkim igrama i zakulisanim radnjama. Anji svaka čast na hrabrosti i cojonesima, jer ovo je tema koja nas sve jako pogađa. Ovo je ono što se u ovom momentu negde događa, a na šta svi okrećemo glavu, žmurimo i tiho, stidljivo, u sebi izgovaramo u sebi onu čuvenu "Ćuti, može i gore, barem se ne dešava meni." Iako slabo gledam TV, novine skoro da i ne čitam i Otpadnicima sam prepoznala mnoge situacije iz stvarnog života koje su potresale javnost u prethodnim godinama. U knjizi, Anja je, za razliku od stvarnog života, žrtvama dala zadovoljenje. Iskreno se nadam da će se negde, nekad pojaviti neki Uroš, Andrej, Vera i Peđa koji će krenuti da se razračunavaju sa ljudskim talogom i šljamom.
Kad već Otpadnike pomenuh poimence, da prozborim koju i o njima i neću vas više daviti, obećavam.
Kao što rekoh, likovi vam vremenom postanu kao rod najrođeniji. Kada bi me neko pitao da izdvojim omiljenog, jednostavno ne bih mogla. Svi su mi oni na neki svoj način dragi. Svako od njih je čovek od krvi i mesa. Imaju vrline, ali im ni mana ne manjka. Kroz oba dela, polako saznajemo njihove pozadinske priče, njihove tragedije, uspone i padove, upoznajemo demone koji su ih doveli tu gde jesu.
Za kraj, dižem čašu ćaletove domaćice da nazdravimo sa ovim divnim fiktivnim ljudima i njihovom kevom, jednom, jedinom, ne nad*ebivom Anjom Mijović!!!
Нема коментара:
Постави коментар