U JANUARU SAM, I PORED SVIH OBAVEZA I OBAVEZICA, USPELA DA PROČITAM 6 KNJIGA. EHEEEEEEEJ, 6 KOMADA, ZA MENE KAO MAJKU DVOJE MALE DECE, SA SVIM OBAVEZAMA OKO KUĆE TO JE USPEH. ALI ZA NEKOG KO VOLI KNJIGE I ČITANJE KOLIKO IH JA VOLIM, TO JE MALO. NO, I TO ĆE SE PROMENITI 
Elem, kao sto rekoh 6 knjiga, nabrojih redom kojim su čitane:
Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu – Ransom Riggs
Sjaj bezdana (Purpur Arkone #3) – Drina Steinberg
Teslin vremeplov (Legenda o sedam mačeva #3) – Miloš Petković
Krug – Dave Eggers – DZ (jedina pročitana uz muke Tantalove i na silu, ali moralo se. Sa par drugara smo oformili Književni klub, pa tako zajednički čitamo istu knjigu u toku meseca i na kraju, obično poslednje subote se sastanemo da diskutujemo o domaćem zadatku, tako da će knjige koje čitam za klub biti obeležene kao domaći zadatak/DZ)
Praznik zveri (Žeteoci #1) – Zoran Petrović (o ovoj knjizi više u nastavku teksta)
Ravijojla, Veliko proročanstvo – Petar Rogač i Jovana Ristić
A sada malo o knjizi koja je na mene ostavila tako snažan utisak, da ne mogu da prestanem da pričam i mislim o njoj. Stalno se u mislima vraćam na neke delove, ne bih li ih bolje shvatila ili uvidela nešto što sam prilikom čitanja propustila.
Praznik zveri – Zoran Petrović
“Lovili su serijske ubice. Ovoga puta loviće nešto mnogo strašnije.
Ulicama Beograda i okolinom, dva kuma, psihološki profajler i inspektor beogradskog MUP-a, tragaju za serijskim ubicom koji žrtve usmrćuje ubrizgavanjem otrova T12. Na vratu ubijenih ostavlja ubode koji podsećaju na vampirski ujed pa ga mediji nazivaju “Vampir sa Avale”. Trag mu se na neko vreme gubi i policija prekida poteru, ali nakon par decenija ubistva se nastavljaju u istom maniru. Ovoga puta Odeljenje za krvne delikte imaće pomoć podmlatka policije kao i ekscentričnog patologa sa neskrivenim interesovanjem za “onostrano”. Kucnuo je čas da zaborave sve što su ih škola i životno iskustvo ikada učili i da otvorenog uma zakorače u svet natprirodnog.”
Ulicama Beograda i okolinom, dva kuma, psihološki profajler i inspektor beogradskog MUP-a, tragaju za serijskim ubicom koji žrtve usmrćuje ubrizgavanjem otrova T12. Na vratu ubijenih ostavlja ubode koji podsećaju na vampirski ujed pa ga mediji nazivaju “Vampir sa Avale”. Trag mu se na neko vreme gubi i policija prekida poteru, ali nakon par decenija ubistva se nastavljaju u istom maniru. Ovoga puta Odeljenje za krvne delikte imaće pomoć podmlatka policije kao i ekscentričnog patologa sa neskrivenim interesovanjem za “onostrano”. Kucnuo je čas da zaborave sve što su ih škola i životno iskustvo ikada učili i da otvorenog uma zakorače u svet natprirodnog.”
Sa ovom knjigom sam se susrela sasvim slučajno. Na Facebook stranici izdavačke kuće Otvorena knjiga sam videla najavu za njihovo novo izdanje Praznik zveri. Ljudi moji, na prvi pogled sam se zaljubila u naslovnicu!!!
I kako to obično ide, odeš na sajt izdavača, klikćeš kao sumanut, naručiš knjigu i onda kao malo dete u prodavnici slatkiša, čekaš poštara. Kad je poštar stigao, mojoj sreći kraja nije bilo. Uvalih se u fotelju i upustih u divnu i jezivu avanturu.
Da citiram jednog našeg sportskog komentatora: “Pa ljudi moji, da li je ovo moguće?!?!” Knjiga me je ostavila zalepljenu za fotelju.
Knjiga je vešta mešavina horora, psiho-trilera, fantastike i narodnog verovanja, prošarana piščevom beskrajnom maštom. Odvešće vas na mesta o kojima niste mogli da sanjate ni u najluđim snovima. Radnja se odvija u Beogradu, najvećim delom na Zvezdari (još jedan ogorman plus, jer je Zvezdara mesto na kom sam odrasla, na Zvezdarskom asfaltu je ostala moja krv prvih oguljenih kolena, na Zvezdari sam se prvi put zaljubila, na Zvezdari je rođeno moje prvenče…) i na Avali, ali Beograd i Avala kakve ih mi znamo, kriju mnoge tajne od kojih se ledi krv u žilama.
Svaki lik ima svoje mesto i ulogu u priči. Tu su dobri Upiri, loši Upiri, ludi naučnici, penzionisani policijaci, aktivni specijalci, dobre Vile, Vile Bestidnice, Veštice, Zavetnica, Tajnožder… Njihove, na momente strašne i tragične sudbine se prepliću, da bi sve kulminiralo u Noći Krvavog Meseca.
Knjiga je vešta mešavina horora, psiho-trilera, fantastike i narodnog verovanja, prošarana piščevom beskrajnom maštom. Odvešće vas na mesta o kojima niste mogli da sanjate ni u najluđim snovima. Radnja se odvija u Beogradu, najvećim delom na Zvezdari (još jedan ogorman plus, jer je Zvezdara mesto na kom sam odrasla, na Zvezdarskom asfaltu je ostala moja krv prvih oguljenih kolena, na Zvezdari sam se prvi put zaljubila, na Zvezdari je rođeno moje prvenče…) i na Avali, ali Beograd i Avala kakve ih mi znamo, kriju mnoge tajne od kojih se ledi krv u žilama.
Svaki lik ima svoje mesto i ulogu u priči. Tu su dobri Upiri, loši Upiri, ludi naučnici, penzionisani policijaci, aktivni specijalci, dobre Vile, Vile Bestidnice, Veštice, Zavetnica, Tajnožder… Njihove, na momente strašne i tragične sudbine se prepliću, da bi sve kulminiralo u Noći Krvavog Meseca.
Opšte sam poznata kao neko ko ne voli preterane opise u knigama. Nemoj me daviti sa “trava se prelivala u 70 nijansi zelene i mešala sa cvećem duginih boja, tra la la la…” Međutim, ono što je Zoran uradio sa opisima u Prazniku zveri je čista umetnost. Tako imamo Užas i Stravu koji igraju školice sa očnom jabučicom, ili Sudbinu koja plete niti života junaka knjige, a njene dve ćerke, Sreća i Nesreća se prepiru koja će biti sledeća biti utkana u pređu.
I za kraj još jedan citat, sa korica knjige alternativne istorije “Berkut”, koju sam davno pročitala: “Ne počinjite čitanje uveče, jer ćete sa knjigom dočekati jutro!”
by Weshtica
by Weshtica
Нема коментара:
Постави коментар