Noćni šaptač - Aleks Nort

U Federbanku, 5 dečaka je nestalo samo 4 tela je pronađeno, Frenk Karter je uhapšen i osuđen. Slučaj koji će detektiva Pita Vilisa dugo proganjati.

20 godina kasnije, dečak nestaje, detektiva Vilisa proganjaju duhovi prošlosti zbog sličnosti sa slulčajem na kom je radio pre 20 godina, detektivka Amanda Bek je z trci sa vremenom, a udovac Tom Kenedi se sa sinom Džejkom seli baš u Fedrbank. Za nih dvojicu to je novi početak i način da se izbore sa togom zbog gubitka majke i supruge. Tako barem Tom misli, jer ubrzo nakon selidbe, Džejk počinje čudno da se ponaša, sve češće razgovara sa izmišljenim prijateljima i crta zastrašujuće crteže...

Svi oni, pa čak i pokojna supruga koja je u ovoj knjizi samo duh, su na čudan način povezani, i baš ta veza će dovesti do razrešenja i za neke iskupljenja.

Opšte je poznata činjenica da sam sa početkom pandemije onog virusa čije ime namerno neću da napišem, zapala u čitalačaku blokadu. Prošlog leta su mi baš trileri pomogli da se iz nje izvučem, tako da im se sada vrlo rado vraćam i i sa uživanjem ih čitam. 

Noćni šaptač je knjiga koja se od skoro prodružila mojoj rastućoj kolekciji trilera. Svi mi, knjiški moljci/zmajevi/nerdovi/gikovi (kako vam drago), imamo beskonačne TBR liste koje nećemo završiti za dva života i kao pokušavamo da se držimo nekog reda čitanja. I onda se pojavi taj neki roman koji jednostavno mora da se pročita preko reda. Za mene je to bio Noćni šaptač. Dozivao me je sa police od kako sam ga pre par nedelja udomila. Uzela sam ga, skuvala kafu, izvalila u omiljenu fotelju i ušetala u Federbank. I onako, najiskrenije, ni malo se nisam pokajala.

Priča me je uvukla na prvu. Radnja je zanimljiva, likovi slikoviti, ali rasplet pomalo očekivan. Od samog početka mi je smetalo prebacivanje naracije iz prvog u treće lice. Tomove reakcije na Džejkove izmišljene prijatelje i ispade u školi su mi bile razumljive, jer čovek evidentno pati od depresije zbog gubitka supruge i ne ume da se snađe u ulozi samohranog oca po malo čudnog deteta. Odmos između ubice Frenka Kartera i detektiva Vilisa je čist kliše - ubica koji se igra mačke i miša sa onim ko ga je strpao iza rešetaka. Činjenica da sam već otprilike napola knjige mogla da naslutim ko je novi Šaptač, iako su se detektivi pravili ludi po tom pitanju, nije mi umanjila zadovoljstvo čitanja. Ta neka mistika koja se kroz roman provlači mu daje neki poseban šmek. Ima momenata kada niste sigurni da li mali Džejk zaista vidi duhove ili samo umišlja.

Međutim, kod mene uvek ima to neko međutim, do ludila su me dovodile greške u romanu. Da li je u pitanju prevod (u šta iskreno sumnjam) ili jedan od mojih najgorih neprijatelja, lektura i korektura, ne znam i ne želim da zalazim u detalje. "...bilo mu je očigledno da je pod stresom i  ISCRPENA." E to iscrpeno mi je paralo mozak. Zvuči mi kao reč koju bi upotrebila moja pokojna baba koja za života iz svog sela, u kom je završila 4 rezreda osnovne škole, nije izašla. Nešto u stilu "Od ovu sušu, česma nam skroz iscrpena."

Ipak, i pored svih nedostataka i mana, Noćni šaptač mi se dopao. "Progutala" sam ga u dva dana. Tako da, ako vam treba zanimljiva knjiga koju ćete brzinski pročitati ovo je svakako jedna od njih.