Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući od dasaka na kraju slepe ulice. Nezaposlen je, pije i pati od nekoliko nedijagnostifikovanih mentalnih problema. Njegova ćerka Loren s vremena na vreme dolazi u posetu, ali njihov odnos je napet i često nasilan.
U napuštenu kuću pored Tedove doseljava se žena po imenu Di. Kada ona počne da traži svoju sestru koja je kidnapovana pre mnogo godina, Tedov život polako počinje da se pretvara u haos.
Poslednja kuća u ulici me je podsetila zašto sam volim uvrnute i čudne priče. Nažalost, malo sam ih zapostavila zobg fantastike, ali je zato uživanje u čitanju veće.
Ovo je jedna jako neobična knjiga. Pisana je iz tri perspektive, Tedove, mačke Olivije i komšinice Di. Dok su Tedova i Olivijina poglevalja u prvom licu, Diina su u trećem. Stil je jako čudan i, iskreno, trebalo mi je malo vremena da se navinkem. Pa još kad sam ukapirala da se kroz ceo roman provlače poglavlja pisana iz mačije prespektive, bila sam u fazonu "Da li mene neko ovde zeza?!" Međutim, baš te neobičnosti su nešto što, pored same priče, ovu knjigu čini jedinstvenom. Kada sam se privlika na sva ta iskakanja iz šina, čitanje je išlo kao podmazano, a knjiga me, bukvalno, zalepila za fotelju.
Poslednja kuća u ulici, nije kao ostali horori ili trileri. Nema ovde krvi do kolena, serijskih ubica ili čudovišta koja vrebaju iz mraka. Ovo je roman o psihičkim poremećajima, ludilu i preživljavanju, kako je to rekla sama autorka. Priča se odvija lagano i od samo početka nam je jasno da tu nešto ne štima. Odnos između Teda i ćerke i Teda i mačke je, najblaže rečeno bolestan. Tedovo ponašanje nije samo ponašanje ludog čoveka. Jasno je da pati od poremećaja, ali ne kakvih. Zatvaranje Olivije u pokvareni frižider kada Loren dođe u posetu, Tedova sećanja na majku koja je otišla, njeno poreklo i pozadinska priča, odnos sa komšijama, sećanja na Devojčicu sa Sladoledom, zeleni dečaci na tavanu, miš Sneško, žena sa čivavom, čovek narandžaste kose, Tedov psihijatar čovek-buba, Di i sam Ted, sve to skupa čini ovu priču zamršenijom i čudnijom.
Sama priča me je jako brzo uvukla u sebe. I ma koliko u pojedinim momentima nisam želala da zatvorim knjigu i prekinem čitanje, jednostavno sam morala, jer ovo nije lagano štivo koje se čita sa pola mozga. Ovde je potrebna puna pažnja i koncentracija na detalje, jer u njima je caka. Potrebno je i vreme da se "svari" pročitano, jer u pojedinim momentima fizički zaboli Tedova patnja, a njegovi poremećaju prete da i čitaoca obuzmu.
Poslednja kuća u ulici je roman koji će vas naterati da sumnjate na svakoga. Kada stignete do kraja, sve teorije padaju u vodu, jer ono što jeste - nije, a ono što nije ustvari jeste. Knjiga bukvalno razvaljuje mozak i ostavlja bez daha.
Mali savet, obavezno pročitajte Pogovor, ali teka nako što pročitate roman, jako je bitan i objašnjava mnogo toga.
Poslednju kuću u ulici izdala je Laguna. A ja je najiskrenije preopuručujem za čitanje, ali ne onima sa slabim živcima ili onim koji se sablažnjavaju na nasilje, na žalost, živimo okruženi njime,
Нема коментара:
Постави коментар