Zadušnice - Dejan Ognjanović

Jesenje zadušnice.

Novembarsko jutro.

Srbi na groblje nose ponude svojim mrtvima.

Mrtvi ustaju iz grobova.

Ali njima nije stalo do tih ponuda...

Mrtvi ustaju iz mrtvačnica, sa stolova za obdukciju, iz sanduka, usred sahrana...

Lelek za mrtvima pretvara se u lelek od mrtvih.

Počinje haos.

Ali haos je u Srbiji prirodno stanje.

Na početku čitanja sam rekla da su Zadušnice roman koji bi na veliko platno trebao da prenese Romero, uz uslov da Lakobrija radi maske. Nakon pročitane knjige još čvršće stojim iza te rečenice. Šteta samo što Romero više nije među živima... Mada... Nikad se ne zna... ;)

Šalu na stranu, ja sam oduševljena. Nije ovo roman na kakav smo navikli kada je Ognjanović u pitanju, ali je po meni podjednako dobar kao Naživo, Zavodnik, Prokletije i Dejanove kratke priče.

Kada sam počela da čitam Zadušnice očekivala sam krv do kolena, kasapljenja na svakoj strani, šok za šokom i slične Dejanove bravure. Dobila sam sve to,ali ne na način na koji smo od Ognjanovića navikli. Onog momenta kada mrtvi krenu da ustaju shvatamo da ovi naši lokalni zombiji nisu kao oni zli američki, oni se tu samo šetkaju i bulje u svetlo. Prosto su me podsetili na insekte koje noću privlače ulične lampe. Neko bi sada rekao, "pa dobro šta je tu toliko zanimljivo, to bre deluje dosadno". Ali, Dejan ne bi bio doktor horora i genijalan pisac kada nam ne bi i priredio neko iznenađenje i po koji šok. Poenta Zadušnica kao romana nije u klasičnom zombi klišeu - digli se mrtvi, idu okolo i ručkaju. Jok more. Ovde je akcenat na živim akterima i događijima koje pokreće masovno dizanje mrtvih. 

Pošto je u romanu Zadušnice Srbija jedinstven slučaj u buđenju mrtvih, nameće joj se karantin i sve što uz njega ide. Taj deo jako podseća na period koji smo preživeli sa Koronom, ne pivom bre, virusom. Tu su naravno i političari. I predsednik, gori je od Dijamanta koji se u sve meša, koga ovde ne želim da pomenem, sa onom njegovom čuvenom izjavom "Groblja će nam biti mala." Bukvalno sve što nam se dešavalo tokom karantina, izolacija, policijskog časa, pa i ovo što nam se danas dešava, je u ovoj knjizi. Sve to je obrađeno i uklopljeno na jedan divno satirični način da mi se dok sam čitala dogodilo nešto što sam mislila da je nemoguće kada je Srpski doktor horora u pitanju - cepala sam se od smeha, smejala se kao retko kada, kikotala se toliko da su ukućani mislili da sam konačno totalno odlepila. Imala sam utisak da su spremni da pozovu Toponicu i rezervišu mi sobu.

Još jedna stvar koja me je kod Zadušnica bacila na dupe je to što likovi iz Niške Banje i Niša ne pričaju književni Srpski jezik, već koriste lokalni dijalekt. Volim takve knjige i priče, kada se autor ne trudi da se dodvori širokim narodnim masama, već koristi lokalno narečje i izraze. Po meni, nema poente pisati knjigu sa radnjom u Niškoj Banji, a seljak koji nikada dalje od Niša nije otišao, priča čist i neiskvaren književni Srpski. Da me se zaobiđete sa tej fore. Na koga se to ne dopađa, neka si kupi rečnik pa nek' uči. Ili nek si digne guzicu i dođe za Niš da se malko podružimo ;)

Da sumiram, Zadušnice su jako dobar i zanimljiv roman koji se bavi modernim temama kroz horor satiru. Svakako vredna pažnje i mesta na polici. Jedna od knjiga koje pakujem u kofer i nosim sa sobom za Kanadu i jedna od prvih koja će tamo naći svoje mesto na polici.

Ukoliko još niste nabavili Zadušnice, ovde lično autor objašnjava kako najlakše do njih. Ili, ako ste iz Niša, Niške Banje ili okoline, roman i autora ćete sigurno pronaći na Niškom Sajmu knjiga koji je danas počeo. Verovatno ćete i mene tamo sresti, ali to vas neće preterano obradovati ili iznenaditi.