четвртак, 19. октобар 2017.

Veštica iz Strašilova - Memento mori - Miloš Petković / Antion Ivanovič Leskov

Osamdesete... Župsko vinogorje podno Kopaonika i napuštena sela u poljanama. Botunja, Pokrep... Strašila među čokotima i sjaj oka zveri što vreba iz tame. Serija stravičnih ritualnih ubistava.
Ko je vinar čija ćerka, obolela od porfirije, nikada nije videla svetlost dana, te joj jedini prozor u svet predstavljaju knjige? Šta tu traži sokolar Stribor, a šta mistični inspektor kojeg slike stalno vraćaju u prošlost, u vreme kefalija, mačeva i napetih lukova?
Kakva se to tajna krije pod drevnom tvrđavom Koznik? Zašto svi izlokani drumovi vode do kuće veštice Dijane? I sveštenik i šumar, kraj kojeg hodi golemi pas, svi su čuli samo dve reči. Lahor ih je doneo sa usnulog groblja.
Memento mori...
Od kada mi je Miloš rekao da piše knjigu o vešticama, bila sam uzbuđena kao malo dete. Na rođendan, 14.08. 2017. godine, dobijam info da je knjiga otišla u štampariju i da se izlazak očekuje na jesen. Uzbuđenje raste... A onda, 10.10.2017. godine BUM!!! Veštica iz Strašilova - Memento mori je ugledala svetlost dana!!! Uz nadljudske napore (što je razmljivo, jer ja nisam ljud, nego veštica), da se razumemo i sudbina je tu umešala svoje pogane prste i naravno čika Marfi, uspela sam da dočekam taj Petak 13-i i premijerno predstavljanje romana u Narodnoj biblioteci "Stevan Sremac" u Nišu, da se dokopam mog primerka ove dugo čekane knjige. Iste večeri bacila sam se na čitanje!
Na samom početku Miloš i Anton ne štede čitaoca, odmah ga uvlače u priču čeličnim stiskom i ne puštaju do samog kraja. U prošlosti smo, prisustvujemo zasedama, izviđanjima, bitkama, pratimo mladog Krstana i njegove neobične sposobnosti. A onda nas pripovedači vrtoglavo bacaju u 1981. godinu gde upoznajemo protagoniste ove uzbudljive priče.
U sadašnjosti se dešavaju stravična i misteriozna ubistva u mirnom kraju na obroncima Kopaonika. Sudbine devetoro ljudi biće uvučene u vihor magičnih dešavanja, u avanturu o kakvoj nisu mogli ni da maštaju, a sve u cilju spašavanja petnaestogodišnje devojčice i sprečavanja zla da zavlada svetom.
Priča je fenomenalno ispričana. Drži pažnju od prve do poslednje stranice, sa sindromom "Samo još jednu glavu i idem na spavanje". Jako mi se svidelo to što Veštica iz Strašilova - Memento mori ne može da se svrsta u samo jedan žanr. Ima tu od svega po malo, i avanture, i horora, i trilera, i misterije, a na momente i, da kažemo, komedije. Sve to su Miloš i Anton jako lepo uklopili, a na čitaocu je samo da se izvali u omiljenu fotelju, na omiljeni krevet, klupu u parku, livadu... gde god i uživa do maksimuma.
O da... Nisam zaboravila veštice. Ima ih 4 - jedna bela i tri crne (čuveni "The power of the three). Crna Zora, Krvena Marija i Pusta Draginja - crne veštice su te koji prizivaju drevno biće staroslovenske mitologije, ne... neću vam reći koje biće je u pitanju :) Krvena Marija i Pusta Draginja su tipične veštice, ružne, kvrgavih noseva, čupave, pune čireva i ožiljaka, dok je Crna Zora lepa i zgodna kao crna noć
Dijana oko sebe okuplja Beli koven - Hrastimir Krstić, Velimir Zmajević i Stribor Lupulesku, kojima se kasnije pridružuju Vilim Radulović, otac Ivan i Predrag, kako bi se borili protiv zla koje im svima preti.
Svaki od pomenutih likova, sa dodatkom Krune Radulović i Danice, je tako lepo napisan, karakterna, sa svim manama i vrlinama običnih ljudi, , da sam čitajući knjigu imala utisak da su to ljudi iz komšiluka, oni isti koje srećem u prodavnici, na pijaci, u parku, na keju...
Hrastimir Krstić - Krle, daroviti momak Niške milicije. Ni čuveni Šerlok Holms mu nije ravan kada je u pitanju pronalaženje i presretanje kriminalnih lanaca za šverc droge. Njegova veza sa prirodom je jako čudna, a vizije prošlosti, naročito mladog Krstana, jako zanimljive i navode na pitanje - U kakvoj su njih dvojica vezi? Pridružuje se Belom kovenu kada po specijalnom zadatku, anonimno odlazi da ispita ubistva koja se dešavaju u okolini tvrđave Koznik.
Velimir Zmajević - Velja, dobrodušni šumar koji zna sve staze i bogaze Botunja, Pokrepa i okoline. Zajedno sa Krletom stupa u Beli koven i veoma je važan njegov član.
Stribor Lupulesku - sokolar, dolazi da pomogne gazda Vilimu oko problema sa čvorcima koje ima u vinogradima. Prvi je i jedan od najvažnijih članova kovena.
Vilim Radulović - vinogradar i proizvođač vina, očuh Krune Radulović. Potrazi članova Kovena se pridružuje da bi spasao ćerku koja je oteta.
Predrag - Peda - potpukovnik u penziji, zajedno sa ženom Danicom, bivša medicinska sestra, pomaže Vilimu oko imanja i brige o Kruni nakon smrti njene maćehe. Veoma bitan i važan za potragu za devojčicom.
Otac Ivan - Vilimov prijatelj, pozvan da osvešta kuću Radulovića nakon "provale" Krvene Marije.
Danica - Dana, Pedina supruga, brine o Kruni kao majka. I dok ostali tragaju za njom, Crnim kovenom i bore se za pobedu dobra, ona "čuva odstupnicu" i čeka da joj vrate "njenu devojčicu".
Kruna Radulović, poslednja, ali najvažnija. Čitava misterija se plete oko nje i njenog porekla. Sva ubistva i pojave zveri u kraju oko Koznika imaju veze sa njom. Te veze će Beli koven otkrivati na najneobičnije moguće načine, ponekad lako, a ponekad teško i veoma opasno.
I najslađe za kraj! Bela veštica Dijana - Snohvatica. Svojim moćima "priziva" članove kovena i vezuje ih, dajući im tako delić svojih moći i međusobnu povezanost, kako bi mogli da se izbore sa svim nedaćama koje ih čekaju. Obavijena je velom misterije. Neka veza između nje i jedne od crnih veštica postoji, ali da biste saznali kakva, moraćete da pročitate knjigu i saznate sami :D 
Sve u svemu, čitanje Veštice iz Strašilova - Memento mori je bila jedna fenomenalna i po prilično hororistična avantura! Ova knjiga je ZA SADA najbolje Miloševo delo, kapa dole i njegovom ruskom kolegi Antonu. Njih dvojica tako dobro funkcionišu da je prosto nemoguće provaliti koje je delove pisao Miloš, a koje Anton. Ja, vala, nisam htela da se igram detektiva i pogađam (ali znam), a vi kako vam drago :D
Dajem vam fore da je pročitate do Noći veštica, jer ćete u ovoj knjizi sigurno naći dosta inspiracija za zanimljive kostime :D
Veštica iz Strašilova - Memento mori je svetlost dana ugledala u okviru izdavačke kuće PortaLibris. Dobre stavri ne treba menjati, a PortaLibris i Miloš Petković se uklapaju kao Lego kockice. :)

уторак, 10. октобар 2017.

Septembar - razočarenje i oduševljnje

Dugo nisam pisala ništa, a čitala sam dosta. Nešto nisam imala ni volje, ni inspiracije... Dođu tako valjda ti neki momenti, ali na svu sreću brzo prođu. Pa tako i mene prođe nepisitis i evo me sad, orne, čile i vesele :)
U septembru je dosta knjiga prošlo kroz moje šape. Pored svih njih i dva klasika fantastike - Magla, Džejmsa Herberta, i Ja sam legenda, Ričarda Matisona.

MAGLA - Mirno seoce u Viltširu najednom pogađa katastrofa bez ikakvog razloga ili objašnjenja, ostavljajući za sobom trag jada i užasa. Razjapljena pukotina bez dna širi se zemljom, a iz nje izbija magla kakvu niko nikada nije video. Šta god da je posredi, mora se staviti pod kontrolu, jer kuda god da krene, za njom ostaju strahote jednako jezive kao i tragedija koja je obeležila njen dolazak na svet. Nedužni seljani i učenici pomahnitaju pod uticajem tajanstvene magle, i međusobno se muče i ubijaju. Gnusni i grozni događaji tim su strašniji jer se dešavaju u ruralnom, uglednom kraju Engleske. A sve zbog magle koja tera ljude u ludilo...
Moja sreća je bila neopisiva kada sam ovu knjigu konačno dodala u svoju biblioteku, a tek kad sam počela da čitam, što bi Sunđer Bob rekao "Sreća, sreća, radost..." A onda se, negde usput pojavila neka zla igla i probušila mi balon. Od knjige sam očekivala mnogo, a dobila skoro ništa. O.K. Jeziva je, da se ne lažemo, ali samo u delovima koji opisuju dejstvo magle na ljude i ludilo koje izaziva. Herbert je majstor da jezu uvuče u kosti na mala vrata. Ni malo nije naivno čitati o grupi dečaka koja kasape i masakriraju učitelje dok orgijaju po fiskulturnoj sali ili o hiljadama ljudi koji kao leminzi izvršavaju kolektivno samoubistvo ulaskom u ledeni okean... Svi ti jezivi opisi zločina, atmosfere koju sama magla izaziva su jedino što mi je u knjizi leglo. Onog momenta kada su vojska i vlada upletene u priču, moj balončić se nepovratno totalno izduvao. Nikako mi nije leglo objašnjenje porekla magle, kao i ni sindom "one man saves the world", pritom taj čovek nije ni vojnik, ni naučnik, nikakav superjunak, već špijunčić Ministarstva za zaštitu životne sredine.
Da li su moja očekivanja bila prevelika nakon Herbertovih Pacova koji su mi u glavi dan danas ili je momenat za čitanje ove knjige bio pogrešan, ali Magla je svakako bila jedno veliko razočarenje.
JA SAM LEGENDA - Robert Neville je posljednji od svoje vrste. Naše vrste. Tajanstvena zaraza pretvorila je ostatak čovječanstva u bića iz noćnih mora. U nesmiljenoj borbi koju Neville vodi protiv njih, najbolji mu je saveznik danje svjetlo. Sve do neočekivanog obrata koji vodi neumitnom kraju. No je li taj kraj doista tako užasan kako se na prvi pogled čini?
Uf, joj, jaoooooooooooo... Nakon što sam pročitala i zaklopila knjigu, ostala sam da sedim i dugo zurim u zid. Naslov "Ja sam legenda" nakon čitanja dobija sasvim drugo značenje. Iako sam gledala filmove Poslednji čovek na zemlji (Vinsent Price)The Omega Man (Charlton Heston) i Ja sam legenda (Will Smith), nikako nisam bila spremna na ono što me je u ovoj knjizi čekalo. O.K. Ostao je sam. Na sve moguće načine se trudi da preživi, nađe objašnjenje, a možda i lek za bolest koja je pokosila čovečanstvo, ali čemu sve to, kada osim njega nema više nikoga na svetu. Jedan nasumičan događaj, naizgled slučajan susret, menja sve to i od Roberta Nevila pravi legendu. 
Ova knjiga je preteča današnjih distopijskih, postapokaliptičnih knjiga, serija i filmova u kojima čovečanstvo biva zbrisano što zbog virusa, što zbog vanzemaljaca ili svoje gluposti. Međutim, ona se od svih njih razlikuje možda najvažnijom stvari - jedna je od prvih tog tipa i NEMA SREĆAN KRAJ! Ustvari, kada se malo bolje razmisli, kraj možda i jeste srećan, ali se postavlja pitanje "ZA KOGA?"

субота, 30. септембар 2017.

Senka vetra - Karlos Ruis Safon

Barselona 1945: Grad polako zaceljuje svoje rane iz rata, a Danijel, sin trgovca antikvarnim knjigama, koji tuguje zbog gubitka majke, nalazi utehu u misterioznoj knjizi "Senka vetra", koju je napisao izvesni Hulijan Karaš. Kada krene da pronađe druge naslove istog autora, dolazi do šokantnog otkrića: neko sistematski uništava svaki primerak svake knjige koju je Karaš napisao! Zapravo, Danijel možda poseduje poslednji primerak Karašovih knjiga. Uskoro, njegova prividno bezazlena potraga otvara vrata jedne od najmračnijih tajni Barselone - epske priče o ubistvu, ludilu i ukletoj ljubavi. 
U nazad, nekih 5, 6... 10 godina sam od različitih ljudi slišala kako je Senka vetra od Safona jedna divna knjiga. Među tim Safonovim glasnogovornicima bilo je mojih fantastičara, i onih finih, klasičara, i onih romantičnih i misterioznih... Od svih sam slušala da je knjiga odlična, fantastična, različita i da je moram pročitati. Sve to me je jako zantrigiralo, ali ta "čuvena" knjiga nikako da mi padne šaka. Pre mesec i koji dan, zamlila sam drugaricu da mi je donese kada bide dolazila za Niš. Tako i bi. I nije mi donela samo Senku, već i nastavke, sa rečima: "Navući ćeš se, pa da ne grickaš nokte." Njen komentar u meni budi još veću radoznalost, jer u njen sud po pitanju knjiga i te kako verujem (Srđana, I love you :) ). Čim sam završila knjigu koju sam u tom momentu čitala, latih se Senke i nekih 20-ak dana kasnije postadoh vatreni navijač tima Safon!!! :D
Šta me je toliko oduševilo kod Senke vetra?!?! SVE!!! Kao prvo, ja nikako ne volem ljubavne romane, nadžak baba, šta da se radi, ali ovaj me je oduvao. Po meni je Senka vetra u osnovi jedna veoma lepa i tragična ljubavna priča. Jer da je Pera otišao pravo u policiju... Ops, pogrešan citat :))) Jer da dvojica delija ne behu zaljubljeni u istu devu, svega ovoga ne bi bilo. Kroz priču o ljubavi se provlači i ono što ova veštičara vrlo veoma preferira u romanima - triler i mistika. Cela afera oko Karaša i njegovih knjiga obavijena je lepim velom misterije - nestanak, devojka koja se ne pojavljuje na železničkoj stanici u dogovoreno vreme, njen kasniji nestanak, Hulijanova smrt, misteriozni stranac koji sistematski nabavlja, otkupljuje, krade njegove knjige samo da bi ih kasnije uništio. Tokom čitanja u meni su se probudili uspavani knjiški detektivi čije sam pustolovine kao klinka gutala, pa sam došla do nekih zaključaka pre samog kraja knjige što ipak nije umanjilo uživanje u čitanju. Autor je kriv za to - maestralno je uspeo da sakrije jedan detaljčić, jedan veoma važan šraf u Hulijanovoj priči, pa je ovu "iskusnu" vešticu ostavio bez daha. Razrešenje koje mi je Safon servirao nikako nisam očekivala.
Pored karaša i zavrzlama sa njegovim knjigama, pratimo i priču o Danijelu i njegovom odrastanju. Danijel je ono dugme koje pokreće mašinu, kamenčić od kog kreće lavina, jer njegovo interesovanje za knjigu Senka vetra je pokrenulo razotkrivanje misterije Karaš. Trudeći se da sazna što više o knjizi i njenom autoru Danijel upada u mnoge "zgode i nezgode". Kao njegov "verni pomagač" tu je uvek Fermin, skitnica, bivši špijun, sada radnik u knjižari Danijelovog oca, koji i najbezizlaznije situacije okreće u njihovu korist i od njih pravi neku vrstu komedije. Slično, da kažemo, svom idolu i opsesiji, i Danijel se nesrećno zaljubljuje, čak 2 puta, ali se njegova ljubavna priča završava sasvim drugačije od Hulijanove. Tokom godina, pratimo Danijelovo odrastanje od desetogodišnjaka do punoletnog momka stasalog za ženidbu. Posebno mi se dopalo što je Danijel dete, što nije nikakav superjunak i što pravi greške i zapada u situacije u skladu sa svojim godinama.
Ima tu još puno likova koji svaki na svoj način doprinose priči, ali ovo žvrljanje ne bi imalo kraja kada bi se osvrtala na svakog od njih. 
Još ovo moram da napišem. Iako moj nos nikada nije onjušio vazduh Barselone, a moja patika nikada nije kročila na njene pločnike, čitajući Senku vetra ja sam živela u njoj. Safon tako lepo opisuje zgrade, ulice, tramvaje, prečice i mračne budžake da sam u pojedinim momentima imala utisak da šetam nekom Barselonom iz prošlih vekova. Mežutim, jedan telefonski poziv ili mercedes benc bi me vratili u pedesete godine XX veka kada se radnja romana većim delom odigrava. 
O da! Ovo ne smem da zaboravim - istorijske činjenice! Pošto sa Španskom istorijom nisam baš i najboljim odnosima (Sedi 1!), Senka me je "naterala" da osvezim znanje. Zbog pominjanja građanskog rata, a kasnije i II svetskog rata, nisam ostala ravnodušna, pa sam kopala, što po knjigama, što po portalima i stranicama na internetu ne bih li povukla paralele događaja u knjizi sa stvarnim dešavanjima i saznala nešto više o tom delu prošlosti Španije.
Više vas ne bih davila. Iskreno preporučujem ovu knjigu svakome, bez obzira koji žanr preferira, jer mogu skoro 100% da budem sigurna da nema čoveka koji će na nju ostati ravnodušan!

субота, 09. септембар 2017.

Nepopularna mišljenja BOOK TAG

I tako... Pade jedan blogerski knjiški tag. Libromanija me je tagovala, pa evo, da ispunim tu svetu dužnost knjiškog moljca :)


1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa


Uf... Generalno ne volim i ne čitam knjige oko kojih se diže velika prašina. Imam averziju prema takvim delima. Verovatno grešim, ali jednostavno ne mog da se nateram da pročitam nešto što je pre, pre, pre... popularno. Dešavalo mi se da neki od tih dizača prašine pročitam kad se ista slegne i da ostave savim pristojan utisak na mene. Šta ću kad volim da plivam uzvodno :)
E sad, jedna od knjiga koja bi se mogla svrstati u ovu kategoriju je Herbertova Magla. Pročitala sam je u avgustu sa velikim očekivanjima, ali se ogromno razočarala. Ni ja sama ne znam šta sam od nje očekivala, ali teorije zavere, krivljenje vojske za sve i jednog slučajnog prolaznika koji spasava svet svakako ne.



2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a koji drugi ne vole


Točak vremena. Nije da ga niko ne voli, ali znam dosta ljudi koji ga osporavaju i nazivaju najdosadnijim i najbesmislenijim delom epske fantastike ikada. Ne kažem da je serijal savršen, daleko od toga, ali meni se svideo.



3. Ljubavni trougao u kome je glavni lik završio s pogrešnom osobom 

ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa


Ovde imamo problem, pošto ne čitam ljubavnističke knjige. Ne pamtim kada sam pročitala nešto gde se glavni tok radnje vrteo oko ljubavi dva ili više lika. I kada u knjigama ima ljubavisanja, to mi nije glavni fokus, uvek sam koncentrisanija na druga dešavanja, a ne na to ko je sa kim završio u krevetu ili nije. Nek se vole deca, to je, kažu, ono što pokreće svet :)


4. Popularni žanr koji retko kada uzimaš u ruke


Ne čitam ljubavne, romantične, erotske knjige, što bi neki rekli one ženske. Probala sam par puta i ti žanrovi mi jednostavno ne leže.


5. Obožavani fikcionalni lik koji ne voliš


E ovde stvarno nemam ideju kako i šta da odgovorim. Retko kad se preterano vezujem za likove. Ali hajde da probamo... Naravno, fokusirana sam na epsku fantastiku i ne, neću da izvlačim dela za koja niko nikad nije čuo :) Npr. Gospodar prstenova, KNJIGA, nikako film, svi vole mučenog Froda, jer je on taj koji je bacio prsten u vatre planine Usuda i spasio svet. Ali ja volim Sema, Pipina, Veselog, Gimlija, Legolasa... Likove na koje malo ko obraća pažnju, a koji su veliki deo tereta izneli na svojim leđima.


6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži


S obzirom da čitam “nepopularne” knjige i pisce, retko kad u ruke uzimam ove popularne. Ali recimo, Nora Roberts (znam, sad će mnogi dobiti želju da me spale na lomači). Počela sam davno jednu njenu knjigu i ostavila na manje od 20 pročitanih strana. Ne mogu, ne leži, nije za mene. Izvini svete :)



7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio

 (npr. "izgubljena princeza", "korumpirani vladar", ljubavni trougao itd.)


Ljubav sve pobeđuje, crno – beli svet, izabrani, zmajevi su zli... i slični klišei.


8. Popularan serijal koji ne planiraš da pročitaš


Ajd ovako, kad sam već krenula da se samozakopavam, da to uradim kako dolikuje jednoj veštici, Pedeset nijansi, Kupoholičarka, Vampirski dnevnici... Mogla bih i dalje, ali onda bi spisak onih koji žele da me spale postao mnogo duži :)


9. Izreka kaže "Knjiga je uvek bolja od filma". 

Međutim, koja filmska ili TV adaptacija ti se više svidela od knjige?


U ovih mojih mnogo godina, još ne doživeh da mi se film svidi više od knjige. Naučila sam sebe da knjigu i film posmatram kao zasebne medije koji mogu, a ne moraju da obrađuju istu temu, i tim se vodim i prilikom čitanja i prilikom gledanja. Naletala sam na filmove koji su mi podjedanako dobri kao knjige, ali nikako bolji – Zelena milja, Bekstvo iz Šošenka, Zatvoreno ostrvo, Borilački klub, Kvaka 22, serijal Hari Poter, pa čak i knjigu i film Gospodar prstenova podjednako volim (jeres, znam) iako ima mnogo nepoklapanja i nedoslednosti u ekranizaciji.



Toliko od mene, nadam se da vas nisam preterano udavila i razočarala. Kome se svide pitanja, pa i odgovori, slobodan je da se pozabavi “odrađivanjem” ovog knjiškog taga :)

Ali hajde, da održim status zle veštice - Prerazmišljavanje, BibliotekarkaCrni biserKnjiga za dušu, da vas čujem, pokopajte me skroz i ne zaboravite da lupite lopatom tri puta :)))

уторак, 05. септембар 2017.

Strah i njegov sluga - Mirjana Novaković

Početak je 18-og veka i grof Fon Hauzburg dolazi u Beograd pod austrijskom vlašću, zavodi princezu, špijunira njenog muža regenta i krišom se raspituje o vampirima koji su se pojavili u okolini varoši...
Roman Strah i njegov sluga sam uzela da čitam pošto nisam znala šta bih drugo, toliko je knjiga na listi za čitanje da ne znam koju ću pre, a i dugo mi stoji na polici pozajmljena od kuma, pa je red da se vrati :) Na početku nisam imala nikakvih očekivanja, a na kraju sam dobila divnoću kakvu nisam mogla ni da zamislim.
Roman je zasnovan na istinitom događaju sa početka 18-og veka kada je u Beograd iz Beča stigla komisija da utvrdi ima li vampira u Srbiji. Priča je ispričana u vidu svedočenja dva glavna aktera. Jedno je svedočenje grofa Ota Fon Hauzburga, đavola lično, a drugo princeze regentinje Marije Avguste Turn i Taksis. Oboje iz svog ugla pričaju o pojavi vampirizma u Srbiji. Mirjana ovde vešto kombinuje horor, fantastiku, istoriju, religiju i satiru, pa dobijamo jedan divan roman koji drži pažnju od prve reči do poslednjeg slova.
Priča iz ugla đavola je vrcava, zabavna, ironična i satirična. Na momente zadire u religiju na satiričan i sasvim novi način. Đavola sam doživela kao običnog smrtnika, uplašenog od vampira i strašnog suda, sa svim manama i vrlinama koje "krase" obične smrtnike. Njegovi dijalozi sa slugom Novakom i prisećanja na početke i prve dane hrišćanstva, susrete sa Isusom, Marijom Magdalenom, pa i đavolovo napuštanje raja su me dovodili do suza. U svom sveočenju đavo priča o dolasku u Beograd, susretu sa komisijom iz Beča, istraživanju vampirizma, pronalaženju jednog veoma poznatog vampira u selu u okolini Beograda i povratku u grad.
Princezino svedočenje je na momente naizgled veoma konfuzno i bez ikakvog smisla, ali se niti brzo hvataju i poenta kapira. Sve je to usled njene starosti i senilnosti na koju se tokom pričanja poziva. I ona, kao i djavo, iznosi svoje viđenje događaja vezanih za vampire i njihovo pronalaženje. 
I njena i đavolova priča se završavaju povratkom u sigurnost gradskih bedema, ali na sasvim drugačiji način. Tu je autorka uradila, po meni, jednu fantastičnu stvar, nije se igrala sudije i iznela presudu ko priča istinu, a ko laže, već je to ostavila mašti čitaoca da se sam odluči čija mu je priča uverljivija i verodostojnija.
U knjizi postoje brojne religijske, istorijske, književne reference (Šekspir, Ana Karenjina, Mobi Dik, Glava šećera i mnoge druge), pa i reference popkulture - đavo koji recituje početne stihove pesme Simpathy for the Devil od Rolling Stones-a. Ovo je svakako jedna od onih knjiga kojima ćete poželeti da se vratite i pročitate ih drugi, treći, pa možda i četvrti put, samo da bi našli još neku novu referencu ili se podsetili đavolovih dosetki i pošalica :)

Deo gde đavo "proziva" nas čitaoce i knjige krivi za sve:
"...Ali svega toga ne bi bilo da Novak nije čitao knjige. Kada knjige nisu postojale, ljudi nisu znali ništa o uzvišenim i čistim ljubavima i verovali su da je prava i velika ljubav ona koju mogu da dosegnu. Tek kada su počeli da čitaju knjige, umislili su da je ljubav nešto što samo najređi srećnici mogu da nađu. Ja vam kažem, goreće kod mene svi ti što ispisaše te gadne knjižurine zbog kojih se ljudi više ne vole, nego sve čekaju, pa merkaju, pa im nije po volji, pa menjaju, pa oni bi bolje, pa oni bi najbolje, a sebe ni da pogledaju, ni da se prisete onog, bar Srbi, njihova je izreka: Prema svecu i tropar. Nego što on ili ona gori, to misle da zaslužuju bolje. I eto meni mušterija. Ja obožavam knjige, a čitaoce još više..."



среда, 30. август 2017.

Čitalac - novinar #9 - Matilda Veljković

Intervju Matilda Veljković, autorka romana Zmaj i Milena i Vidarka


* Da li si prilikom pisanja koristila samo maštu i usmena predanja ili si se oslanjala na pisane izvore? Ako jesi, koje bi knjige mogla da preporučiš? - Irena Ilić-Vasiljević
- Kao nekom ko želi da kroz svoje romane i neku moderniju formu približi mladima i sačuva od zaborava srpsko narodno verovanje, trediciju i običaje – jednom rečju, zavet – jasno je da je usmeno predanje najviše uzidano u temelj mojih knjiga. Ono je njihov najveći i najteži deo. Mašta se igrala i dopunjavala sa usmenim predanjem i lektirom koju rado preporučujem. To su one nikad do kraja pročitane knjige, u mom slučaju, pored narodnih pripovedaka i pesama, bez kojih ne mogu ni da pomislim da pišem, tu su i Slovenska motologija Luja Ležea, Ševalijer-Gibrantov Rečnik simbola, zatim Srpski mitološki rečnik Kulišića, Petroviča i Pantelića, Bulat-Čajkanovićev Mitološki rečnik i Srpski narodni kalendar Dragomira Antonića, pa Vampiri i druga bića u našem narodnom verovanju Tihomira Đorđevića, Čuda vlaške magije Jasmina Jojić Pavlovski, Srpska čudesa...

* Koliko si zadovoljna povratnom reakcijom onih koji su pročitali tvoja dela? - Irena Ilić-Vasiljević
- Moj prvi roman Zmaj i Milena, iako je autorsko izdanje i uprkos nikakvom oglašavanju, lako je dolazio do čitaoca, zahvaljujući jednoj jedinoj rečenici ispod naslova koja glasi: „Roman o drevnoj srpskoj magiji“. Danas, godinu i po dana od prvog izdanja, radim na drugom proširenom izdanju. Pored toga što će se otelotvoriti u novom ruhu, roman Zmaj i Milena otvorio je put mom drugom romanu koji nosi naziv Vidarka. Čitaoci su me posle te dve knjige postavili među autore folklorne fantastike, što mi se dopada, i kao eksperta za magiju, što mi se ne dopada. Za razliku od odeljenja epske fantastike, gde je prilična gužva, sa nestrpljenjem čekam Mladena Milosavljevića da mi se pridruži sa svojim romanom. Vidarka je objavljena početkom leta, i rano je za merenje njenog uspeha. Zadovoljna sam kuda sve to ide i kako ljudi reaguju. Za nekog ko na scenu stupa sam, bez moćne izdavačke kuće, sa proizvodima iz male kućne radionice, reakcije me čine veoma srećnom. Kao i rezultati prodaje.

* Koju poruku želiš da pošalješ svojim pisanjem i zašto? - Irena Ilić-Vasiljević
- Pripovedanje, ono oko vatre, je magijski obred, koji je služio okupljanju porodice oko zajedničkog zaveta. Današnja priča, ako jeste priča, daleki je potomak tog drevnog pripovedanja, koje je sabiralo porodicu. A ona nam isto treba, kao što nam je trebala i onda, i taj nesavršeni otac, koji je kriv za sve, i uvek zabrinuta majka i bolesna baba... I ljubav za svoje poreklo, narodnu muziku i sve što može da nam pomogne da shvatimo kao je u sopstvenoj koži ipak najlepše, mnogo lepše nego stremiti tome da se bude neko drugi, neko tuđ.

* Na koja pitanja tražiš odgovore, ako ih tražiš? - Irena Ilić-Vasiljević
- Često ne znam šta tražim, ali sam u neprestanoj potrazi. Šta sam tražila, setim se kad nađem. I tek mi ta nalaženja i odgovori formulišu moja pitanja. Jednostavno je: pisac i onaj koji to pokušava da bude uvek je onaj ko u šumu uđe tražeći zeca, a izađe sa medvedom. I to zagrljen.

* Kog pisca domaće fantastike bi preporučila za čitanje i zašto? - Irena Ilić Vasiljević
- Uvek i svuda: Vuka Karadžića i Srpske narodne pripovetke. Ne može se pisati ništa – ni recept za domaći hleb, a kamolli fantastika – a da se ne zna pripovetka Devojka brža od konja.

* Kako bi opisala magiju, kao takvu, u jednoj rečenici? - Mladen Đorđević
- Svako je od nas, jedinstven i neponovljiv, proizvod magije. Tako da smo magija mi sami.

* Odakle, prema tvom mišljenu, magija dolazi/nastaje? - Mladen Đorđević
- Iz nas. Svako od nas u sebi ima tu prelepu tajanstvenu pećinu u kojoj se prelamaju divni svetlosni oblici, samo što svako od nas ne siđe do te svoje odaje.

* Da li postoje “konsekvence” za korišćenje magije, odnosno, šta se to “oduzme” u prirodi, s obzirom da uvek postoji balans? - Mladen Đorđević
- Magija nije mimo prirode, naprotiv. Još niko nije poleteo na ajfonu 7, dok se za dobru staru brezovu metlu ne bih kladila.

* Kako gledaš na to da Hrišćanstvo, kao vera, ima svašta da kaže protiv magije i onih koji je praktikuju, a pritom zaboravlja da su sva čuda tokom biblijskih stvaranja, čak i božanska čuda, neki vid magije? - Mladen Đorđević
- Hrišćanstvo i liturgija u osnovi i sami počivaju na magijskim ritualima. Hrišćanstvo nije neprijatelj magije, nego onih njenih oblika koji su oružje „princa od ovoga sveta“. Uostalom, moj pristup magiji isključivo je književan. Kako kaže jedan od junaka filma Sjećaš li se Doli Bel: „Žena je kao so – može i bez, ali je bljutavo“. Slično je i sa magijom.

* Koliko ti je važno da imaš dobrog urednika i lektora sa kvalitetnom povratnom informacijom? - Kristijan Kiko Šarac
- Nemerljivo. Izuzeti bilo koga od onih koji, pored pisca, čine knjigu – urednika, lektora, prelamača, grafičkog dizajnera, ilustratora, fotografa, te štampara i knjigovesca – uvek se vidi ka knjizi. A, kad se vidi, ružno se vidi. Ima, međutim, jedna vrsta lektora koji izlaze iz okvira sopstvenog posla i koji su zapravo naši prvi čitaoci. Njihove primedbbe i sugestije često znaju biti neprocenjivije od lektorskog umeća. Hvala, Jelena!

* Koliko se opireš izmenama u svom delu? - Kristijan Kiko Šarac
- Ne opirem se. Na preporuku kolege Zorana Petrovića, ostvarila sam saradnju sa već pomenutom Jelenom Ilić, koja je, iako potpisana kao lektor, u Vidarki obavila i dobar deo uredničkog posla. Rezultat je da je Vidarka stilski daleko bolja od Zmaja i Milene.

* Da se možeš obresti u jednoj od svojih knjiga da li bi to bio Zmaj i Milena ili pak Vidarka i zašto? - Ma Ya
- Ne bih delila sudbinu likova iz mojih romana. Ni mrvicu energije više od onoga koliko je bilo potrebno da ih stvorim. Svoje sam romane živela, preživela i to mi je sasvim dovoljno. Sada je na vas red.

* Koliko vremena ti je trebalo da realizuješ ideju romana Zmaj i Milena? Srđna Tešić
- Sedam godina. Možda ne bi trajalo toliko da na početku knjiga nije bila zamišljena kao zbirka pripovedaka. Da bih posle lekture, gotovo u samom finišu, odlučila da knjiga ipak bude objavljena kao roman. Što se na kraju pokazalo kao dobro.

* Da li si ikada koristila magiju svog zavičaja i okoline i u koje svrhe? Ovde ne mislim na prirodnu lepotu i pamet koje koristiš svaki dan, već na pravu izvornu magiju :) - Zoran Petrović
- Hvala na lepim rečima. Nadam se da neću nikog razočarati, ali ništa više od bajalica protiv uroka koje sam naučila od prabake i pevajući ih uspavljuvala sina kada bi bio razdražljiv. Ista ta prabaka me naučula i molitvu za mirne snove. Nju češće koristim. Horoskop ne čitam, a moj čovek je još uvek uveren da je na njegovom pripitomljavanju s moja strane radila neka žešća magija.

* Koji deo, ako tako mogu da ga nazovem, oceniš kao najbliži sebi, tj. koji si deo Vidarke najlakše pisala ili najviše uživala? Da li je to onaj čisto folklorno fantastični deo ili možda onaj s početka 20-og veka, ako se dobro sećam godina, ili ono skorije, nama najbliže vreme? - Zoran Petrović
- Treći savremeni deo. Mandalina iz 2011. i ja imamo štošta zajedničkog, ali se i razlikujemo. Za početak, zajedno smo živele u Sarajevskoj ulici. Ona sa jednom cimerkom na mansardi, ja sa dve u divnom trosobnom stanu. Bolujemo od istih bolesti i pijemo kafu u istom kafiću.

* Piše li se ili smišlja treća knjiga i koja će tematika biti? - Zoran Petrović
- Treća knjiga je uveliko u nastajanju. Vraćam se suvom folkloru. Radni naziv je Sedam kćeri – Majkica. Ali rešila sam da je pišem natenane, pa kad bude završena. Zainteresovani mogu pročitati odlomak na mojoj Fejsbuk stranici među beleškama. Dok ne stigne novi roman, čitaoci mogu da uživaju u jednoj priči koja će se pod nazivom Seoba naći u zbirci U vrzinom kolu, koju potpisuje izdavačka kuća Strahor i priči Lanci, koja će se naći u novoj zbirci Kulturnog centra Kučevo.

* U knjizi Vidarka, barem po mom mišljenju ima i horor motiva koji su me, kao što sam u blogu napisala, pošteno “iscimali” i naježili. Da li ćeš se možda sa nekim novim romanom oprobati u čisto horor vodoma? Ili možda napraviti neki miks horora i folklora? - BookWitch
- Ideja da napišem horor mi se baš dopala. I nije isključena, ali si mi je tek usadila u glavu i mora da odleži i poraste. Treći roman će, kao i predhodni, nositi tu senovitu atmosferu i dozirati horor na tacni sa folklornim motivima, uz slatko od belih trešanja.

* Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li pratiš određene, tebi bitne korake ili jednostavno sedneš, “uzmeš papir i olovku u ruke” i pustiš da te priča vodi? - BookWitch
- Retki su ti dragoceni trenuci kada uzmeš papir i olovku u ruke i prepustiš se. Ne mogu uvek da pišem, ne zato što ne naviru reči, već što mi ne bude uvek dobro fizički i mentalno. Ljudi beže u maštu od svakodnevnog horora, a ja imam jedan lep, miran porodičan život, iz koga se ponekad isključujem da bih napisala par stranica nečeg tragičnog. Suludo!

* Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko si ti natprirodna i nedodirljiva i koliko tebi kao piscu znači druženje sa čitaocima i njihovo mišljenje o tvojim knjigama? - BookWitch
- Nikad sebe ne bih nazvala piscem. Ta mi je reč prevelika, pa Ivo Andrić je bio pisac. Za jednog pisca koji to nije sam obična u svemu, osim u tome što u toj običnosti zaista uživam. Mnogo ljudi koje svakodnevno srećem ne zna da imam napisana dva romana, a ne moraju ni znati. Lepo nam je i bez toga.

* Kada ne piše, šta Matilda voli da èita? Omiljena knjiga, žanr, pisac? - BookWitch
- Nemam omiljenog pisca ni žanr, ali imam omiljene knjige: Hazarski rečnik, Prokleta avlija, Foliranti, Sto godina samoće, Majstor i Margarita, Kao voda za čokoladu, Demijan, Idiot, Braća Karamazovi...

* Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivala sa nekim blogerom? - Isidora Kovač
- Pratim BookWitch, kao i neke stranice na Fejsu, ima ih više, ali pomenuću dve: Bibliotekarka i Knjiga za dušu. A od portala ili onlajnmagazina tu su Omaja, Od knjige do duše, Knjige, Autostoperski vodič kroz fantastiku i sa njima imam neki vid saradnje, ako to tako možemo da nazovemo.

* Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade bolju promociju i reklamu? - Isidora Kovač
- Verujem da izdavači imaju širu sliku od mene. Lagunin, Portalibrisov ili sajt Otvorene knjige ima veću posećenost od najposećenijeg bloga. Možda u nekoj budućnosti. Svedočiće najuporniji i najvredniji. Do tada, komunikacija će ostati na relaciji bloger – autor lično, eventualno između blogera i manje izdavačke kuće, koja je u vlasnišvu autora, koji opet preko nje plasira svoje knjige. Znači bloger – autor.

* Kada bi imala priliku da odeš na večeru sa tri lika iz neke knjige, tvoje ili tuđe, koja bi to tri lika bila? Gde biste večerali i šta bi bilo glavno jelo? - BookWitch
- To bi bila večera sa Karamazovima – Dimitrijem, Ivanom i Aljošom. Tu nema mesta dosadi. A, ako bih ja bila zadužena za večeru, odvela bih ih u Ždrelo, selo na Homolju, jeli bismo homoljski sir i žmare (tredicionalno vlaško jelo).


* Kada bi mogla da budeš superheroj i imaš neku supur moć, koja bi to moć bila i u koje svrhe bi je koristila? - BookWitch
- Volela bih da budem odagnavačica zlih misli, koja ume da ih prepozna i rastera. Bezbolno. Neko u čijem prisustvu možeš jedino da misliš i činiš dobro.

* Pošto sam videla da pojedini autori burno reaguju kad ih oceniš dvojkom, trojkom, četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo... Uostalom, ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? - Isidora Kovač
- Moje knjige nisu pisane da bi se svima svidele. Stvarane su iz potrebe za pisanjem, ne za sviđanjem. Prvu knjigu sam pisala sebi. Onakvu kakvu sam želela da pročitam u nekim godinama kad su sve babske priče bile ispričane. I kakvu sam tražila, ali je nije bilo. Hazarski rečnik je bio nešto najbliže što sam našla i još pamtim tu radost u sebi. Roman Zmaj i Milena nema ništa zajedničko sa Hazarskim rečnikom osim možda tu magiju koja me uveseljava.

* Da li smatraš da je teško biti žena pisac u Srbiji? Kojih to prednosti/mana ima? - BookWitch
- Mislim da je teško. Negde razumem bes nekih koji pokušavaju od toga da žive prema onima kojima je to uspuna stvar, još na nivou ljubavi. Ja sam usamljeni jahač, koji nije željan aplauza, hvalospeva i tapšanja po leđima. Jedna mi knjiga isplaćuje narednu i, dok bude tako, biće dobro. Od pisanja ne živim. Niti mogu da zamislim da je to moguće u nekoj budućnosti, bližoj – daljoj, svejedno. A bilo bi divno da jeste, makar bila u nekim baš poznim godinama.

* Reci nam nešto Matildi, nešto što misliš da bi tvoji čitaoci voleli da znaju, a što nije vojna tajna :) - BookWitch
- Volim što su nam se životi ukrstili. sve drugo je manje važno.

* U toku pisanja, da li se isključivo oslanjaš na svoje instinkte i maštu, ili prihvataš sugestije ljudi sa strane (urednika, prijatelja, “fanova”…)? - BookWitch
- U toku pisanja nema drugih očiju. Kada procenim da će se priča, ako predugo ostane kod mene, prekuvati, tad je spremna da je još neko pročita. Šaljem je svom suprugu i lektoru. Na kraju odlučim ja. Valjda tako i treba.

* Kad ne piše, čime se zanimljivim, ili ne zanimljivim :), Matilda bavi u životu? - BookWitch

- Ne mešam profesionalni život sa ovim. Pored posla, bavim se porodicom, naslikam nešto na platnu ili napravim pesmu. Ako bude dobra, ja je snimim. Češće napravim pesmu nego tortu, eto. A i moj sin više voli da peva nego da jede slatko... Tako to ide.

понедељак, 21. август 2017.

Znaš ti ko sam ja? - Jovana Ristić

Odmor od fantastike (u bilo kom njenom obliku), misterije, trilera... ovoga putam sam pronašla u knjizi Znaš ti ko sam ja?, mlade beogradske autorke Jovane Ristić.
Devedesete su im obeležile detinjstvo. Obećali su im normalan život i oni su se borili za njega. Svako na svoj način. Mare i Drakče, dva druga iz detinjstva, jedan štreber a drugi faca iz kraja, i jedna devojka, zanosna Sandra, sazrevaju zajedno prolazeći kroz prva uzbuđenja, dečje čarke, prve cigarete, bežanje sa časova, tinejdžerska zaljubljivanja, žurke, „skidanje” riba, ljubomoru, studentski život... Onda na red dolaze ozbiljne odluke i svet odraslih. Kada se povuče crta – shvataju šta su postali. Ko je propatio, ko je koga izdao, a ko uspeo da postane „neko”. 
Znaš ti ko sam ja? je knjiga koja se čita u jednom dahu. Iako nikako ne spada u žanr koji volim i najčešće čitam, "progutala" sam je dok si rekao keks. Svako novo pročitano slovo, svaka reč, rečenica, stranica, vukli su me da nastavim dalje. Da nije ovih mojih malih, zahtevnih terorista ne bih je ispuštala iz ruku.
Jovana je uzela priču koju smo svi mi koji smo rasli i sazrevali devedesetih, na neki svoj način, neko više, neko manje, preživeli i prezentovala nam je na svoj način. Sa troje glavnih likova koji su totalni stereotipi devedesetih, Jovana pravi magiju, i tera vas da ih sve zavolite kao rod rođeni, radujete se ili plačete sa njima. :) . 
Mare - mangup iz kraja. Od osnovne škole glavna faca u društvu, momak kome sve ide od ruke. Kao što obično u životu biva, završava trogodišnju srednju školu i bavi se sitnim prevarama i raznoraznim poslovima na ivici zakona. Drakče - štreber, večiti prilepak, neko ko želi da se druži sa cool ekipom, jer misli da će tako i sam postati cool, i spreman je da uradi sve ne bi li dospeo u taj začarani krug. Za njega su učenje i znanje sve, pa tako upisuje ETF i odlazi za Ameruku, gde postaje veliki "baja" smislivši igricu koja je "zarazila" ceo svet. I obojica, svako na svoj način, zaljubljeni u Sandru, devojku za kojom uzdiše ceo kraj, a i šire. Sandra je lepa i zgodna devojka i veoma svesna toga koristi svoje atribute kako bi dobila sve u životu. Udaja za starijeg muškarca, traumatičan i kratak brak, biće prekretnica u njenom životu, nešto što će je naterati da razmisli šta stvarno želi od života. Ovo troje mladih, život spaja, pa razdvaja, samo da bi ih opet spojio na žurci i odveo ka sasvim neočekivanom kraju.
Svi smo mi "nekada davno" poznavali nekog Mareta, nekog Drakčeta i neku Sandru. Možda i živeli njihove živote. Ovo je knjiga o surovom odrastanju, o tome kako dečiji snovi mogu lako da se ostvare ili da se rasprše kao balon od sapunice. Posebno su me iznenadile psovke i sleng koji Jovana u knjizi koristi, jer to mi je tako nekarakteristično za nju, jer ona deluje tako milo i slatko i prosto me je prijatno iznenadila koliko ustvari nam dlake na jeziku. Stvari zove pravim imenom, klinci psuju, klinci su loši i to je ono što ovoj knjizi daje posebnu čar.
Knjiga je 2014. izašla u izdanju izdavačke kuće PortaLibris