среда, 30. август 2017.

Čitalac - novinar #9 - Matilda Veljković

Intervju Matilda Veljković, autorka romana Zmaj i Milena i Vidarka


* Da li si prilikom pisanja koristila samo maštu i usmena predanja ili si se oslanjala na pisane izvore? Ako jesi, koje bi knjige mogla da preporučiš? - Irena Ilić-Vasiljević
- Kao nekom ko želi da kroz svoje romane i neku moderniju formu približi mladima i sačuva od zaborava srpsko narodno verovanje, trediciju i običaje – jednom rečju, zavet – jasno je da je usmeno predanje najviše uzidano u temelj mojih knjiga. Ono je njihov najveći i najteži deo. Mašta se igrala i dopunjavala sa usmenim predanjem i lektirom koju rado preporučujem. To su one nikad do kraja pročitane knjige, u mom slučaju, pored narodnih pripovedaka i pesama, bez kojih ne mogu ni da pomislim da pišem, tu su i Slovenska motologija Luja Ležea, Ševalijer-Gibrantov Rečnik simbola, zatim Srpski mitološki rečnik Kulišića, Petroviča i Pantelića, Bulat-Čajkanovićev Mitološki rečnik i Srpski narodni kalendar Dragomira Antonića, pa Vampiri i druga bića u našem narodnom verovanju Tihomira Đorđevića, Čuda vlaške magije Jasmina Jojić Pavlovski, Srpska čudesa...

* Koliko si zadovoljna povratnom reakcijom onih koji su pročitali tvoja dela? - Irena Ilić-Vasiljević
- Moj prvi roman Zmaj i Milena, iako je autorsko izdanje i uprkos nikakvom oglašavanju, lako je dolazio do čitaoca, zahvaljujući jednoj jedinoj rečenici ispod naslova koja glasi: „Roman o drevnoj srpskoj magiji“. Danas, godinu i po dana od prvog izdanja, radim na drugom proširenom izdanju. Pored toga što će se otelotvoriti u novom ruhu, roman Zmaj i Milena otvorio je put mom drugom romanu koji nosi naziv Vidarka. Čitaoci su me posle te dve knjige postavili među autore folklorne fantastike, što mi se dopada, i kao eksperta za magiju, što mi se ne dopada. Za razliku od odeljenja epske fantastike, gde je prilična gužva, sa nestrpljenjem čekam Mladena Milosavljevića da mi se pridruži sa svojim romanom. Vidarka je objavljena početkom leta, i rano je za merenje njenog uspeha. Zadovoljna sam kuda sve to ide i kako ljudi reaguju. Za nekog ko na scenu stupa sam, bez moćne izdavačke kuće, sa proizvodima iz male kućne radionice, reakcije me čine veoma srećnom. Kao i rezultati prodaje.

* Koju poruku želiš da pošalješ svojim pisanjem i zašto? - Irena Ilić-Vasiljević
- Pripovedanje, ono oko vatre, je magijski obred, koji je služio okupljanju porodice oko zajedničkog zaveta. Današnja priča, ako jeste priča, daleki je potomak tog drevnog pripovedanja, koje je sabiralo porodicu. A ona nam isto treba, kao što nam je trebala i onda, i taj nesavršeni otac, koji je kriv za sve, i uvek zabrinuta majka i bolesna baba... I ljubav za svoje poreklo, narodnu muziku i sve što može da nam pomogne da shvatimo kao je u sopstvenoj koži ipak najlepše, mnogo lepše nego stremiti tome da se bude neko drugi, neko tuđ.

* Na koja pitanja tražiš odgovore, ako ih tražiš? - Irena Ilić-Vasiljević
- Često ne znam šta tražim, ali sam u neprestanoj potrazi. Šta sam tražila, setim se kad nađem. I tek mi ta nalaženja i odgovori formulišu moja pitanja. Jednostavno je: pisac i onaj koji to pokušava da bude uvek je onaj ko u šumu uđe tražeći zeca, a izađe sa medvedom. I to zagrljen.

* Kog pisca domaće fantastike bi preporučila za čitanje i zašto? - Irena Ilić Vasiljević
- Uvek i svuda: Vuka Karadžića i Srpske narodne pripovetke. Ne može se pisati ništa – ni recept za domaći hleb, a kamolli fantastika – a da se ne zna pripovetka Devojka brža od konja.

* Kako bi opisala magiju, kao takvu, u jednoj rečenici? - Mladen Đorđević
- Svako je od nas, jedinstven i neponovljiv, proizvod magije. Tako da smo magija mi sami.

* Odakle, prema tvom mišljenu, magija dolazi/nastaje? - Mladen Đorđević
- Iz nas. Svako od nas u sebi ima tu prelepu tajanstvenu pećinu u kojoj se prelamaju divni svetlosni oblici, samo što svako od nas ne siđe do te svoje odaje.

* Da li postoje “konsekvence” za korišćenje magije, odnosno, šta se to “oduzme” u prirodi, s obzirom da uvek postoji balans? - Mladen Đorđević
- Magija nije mimo prirode, naprotiv. Još niko nije poleteo na ajfonu 7, dok se za dobru staru brezovu metlu ne bih kladila.

* Kako gledaš na to da Hrišćanstvo, kao vera, ima svašta da kaže protiv magije i onih koji je praktikuju, a pritom zaboravlja da su sva čuda tokom biblijskih stvaranja, čak i božanska čuda, neki vid magije? - Mladen Đorđević
- Hrišćanstvo i liturgija u osnovi i sami počivaju na magijskim ritualima. Hrišćanstvo nije neprijatelj magije, nego onih njenih oblika koji su oružje „princa od ovoga sveta“. Uostalom, moj pristup magiji isključivo je književan. Kako kaže jedan od junaka filma Sjećaš li se Doli Bel: „Žena je kao so – može i bez, ali je bljutavo“. Slično je i sa magijom.

* Koliko ti je važno da imaš dobrog urednika i lektora sa kvalitetnom povratnom informacijom? - Kristijan Kiko Šarac
- Nemerljivo. Izuzeti bilo koga od onih koji, pored pisca, čine knjigu – urednika, lektora, prelamača, grafičkog dizajnera, ilustratora, fotografa, te štampara i knjigovesca – uvek se vidi ka knjizi. A, kad se vidi, ružno se vidi. Ima, međutim, jedna vrsta lektora koji izlaze iz okvira sopstvenog posla i koji su zapravo naši prvi čitaoci. Njihove primedbbe i sugestije često znaju biti neprocenjivije od lektorskog umeća. Hvala, Jelena!

* Koliko se opireš izmenama u svom delu? - Kristijan Kiko Šarac
- Ne opirem se. Na preporuku kolege Zorana Petrovića, ostvarila sam saradnju sa već pomenutom Jelenom Ilić, koja je, iako potpisana kao lektor, u Vidarki obavila i dobar deo uredničkog posla. Rezultat je da je Vidarka stilski daleko bolja od Zmaja i Milene.

* Da se možeš obresti u jednoj od svojih knjiga da li bi to bio Zmaj i Milena ili pak Vidarka i zašto? - Ma Ya
- Ne bih delila sudbinu likova iz mojih romana. Ni mrvicu energije više od onoga koliko je bilo potrebno da ih stvorim. Svoje sam romane živela, preživela i to mi je sasvim dovoljno. Sada je na vas red.

* Koliko vremena ti je trebalo da realizuješ ideju romana Zmaj i Milena? Srđna Tešić
- Sedam godina. Možda ne bi trajalo toliko da na početku knjiga nije bila zamišljena kao zbirka pripovedaka. Da bih posle lekture, gotovo u samom finišu, odlučila da knjiga ipak bude objavljena kao roman. Što se na kraju pokazalo kao dobro.

* Da li si ikada koristila magiju svog zavičaja i okoline i u koje svrhe? Ovde ne mislim na prirodnu lepotu i pamet koje koristiš svaki dan, već na pravu izvornu magiju :) - Zoran Petrović
- Hvala na lepim rečima. Nadam se da neću nikog razočarati, ali ništa više od bajalica protiv uroka koje sam naučila od prabake i pevajući ih uspavljuvala sina kada bi bio razdražljiv. Ista ta prabaka me naučula i molitvu za mirne snove. Nju češće koristim. Horoskop ne čitam, a moj čovek je još uvek uveren da je na njegovom pripitomljavanju s moja strane radila neka žešća magija.

* Koji deo, ako tako mogu da ga nazovem, oceniš kao najbliži sebi, tj. koji si deo Vidarke najlakše pisala ili najviše uživala? Da li je to onaj čisto folklorno fantastični deo ili možda onaj s početka 20-og veka, ako se dobro sećam godina, ili ono skorije, nama najbliže vreme? - Zoran Petrović
- Treći savremeni deo. Mandalina iz 2011. i ja imamo štošta zajedničkog, ali se i razlikujemo. Za početak, zajedno smo živele u Sarajevskoj ulici. Ona sa jednom cimerkom na mansardi, ja sa dve u divnom trosobnom stanu. Bolujemo od istih bolesti i pijemo kafu u istom kafiću.

* Piše li se ili smišlja treća knjiga i koja će tematika biti? - Zoran Petrović
- Treća knjiga je uveliko u nastajanju. Vraćam se suvom folkloru. Radni naziv je Sedam kćeri – Majkica. Ali rešila sam da je pišem natenane, pa kad bude završena. Zainteresovani mogu pročitati odlomak na mojoj Fejsbuk stranici među beleškama. Dok ne stigne novi roman, čitaoci mogu da uživaju u jednoj priči koja će se pod nazivom Seoba naći u zbirci U vrzinom kolu, koju potpisuje izdavačka kuća Strahor i priči Lanci, koja će se naći u novoj zbirci Kulturnog centra Kučevo.

* U knjizi Vidarka, barem po mom mišljenju ima i horor motiva koji su me, kao što sam u blogu napisala, pošteno “iscimali” i naježili. Da li ćeš se možda sa nekim novim romanom oprobati u čisto horor vodoma? Ili možda napraviti neki miks horora i folklora? - BookWitch
- Ideja da napišem horor mi se baš dopala. I nije isključena, ali si mi je tek usadila u glavu i mora da odleži i poraste. Treći roman će, kao i predhodni, nositi tu senovitu atmosferu i dozirati horor na tacni sa folklornim motivima, uz slatko od belih trešanja.

* Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li pratiš određene, tebi bitne korake ili jednostavno sedneš, “uzmeš papir i olovku u ruke” i pustiš da te priča vodi? - BookWitch
- Retki su ti dragoceni trenuci kada uzmeš papir i olovku u ruke i prepustiš se. Ne mogu uvek da pišem, ne zato što ne naviru reči, već što mi ne bude uvek dobro fizički i mentalno. Ljudi beže u maštu od svakodnevnog horora, a ja imam jedan lep, miran porodičan život, iz koga se ponekad isključujem da bih napisala par stranica nečeg tragičnog. Suludo!

* Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko si ti natprirodna i nedodirljiva i koliko tebi kao piscu znači druženje sa čitaocima i njihovo mišljenje o tvojim knjigama? - BookWitch
- Nikad sebe ne bih nazvala piscem. Ta mi je reč prevelika, pa Ivo Andrić je bio pisac. Za jednog pisca koji to nije sam obična u svemu, osim u tome što u toj običnosti zaista uživam. Mnogo ljudi koje svakodnevno srećem ne zna da imam napisana dva romana, a ne moraju ni znati. Lepo nam je i bez toga.

* Kada ne piše, šta Matilda voli da èita? Omiljena knjiga, žanr, pisac? - BookWitch
- Nemam omiljenog pisca ni žanr, ali imam omiljene knjige: Hazarski rečnik, Prokleta avlija, Foliranti, Sto godina samoće, Majstor i Margarita, Kao voda za čokoladu, Demijan, Idiot, Braća Karamazovi...

* Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivala sa nekim blogerom? - Isidora Kovač
- Pratim BookWitch, kao i neke stranice na Fejsu, ima ih više, ali pomenuću dve: Bibliotekarka i Knjiga za dušu. A od portala ili onlajnmagazina tu su Omaja, Od knjige do duše, Knjige, Autostoperski vodič kroz fantastiku i sa njima imam neki vid saradnje, ako to tako možemo da nazovemo.

* Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade bolju promociju i reklamu? - Isidora Kovač
- Verujem da izdavači imaju širu sliku od mene. Lagunin, Portalibrisov ili sajt Otvorene knjige ima veću posećenost od najposećenijeg bloga. Možda u nekoj budućnosti. Svedočiće najuporniji i najvredniji. Do tada, komunikacija će ostati na relaciji bloger – autor lično, eventualno između blogera i manje izdavačke kuće, koja je u vlasnišvu autora, koji opet preko nje plasira svoje knjige. Znači bloger – autor.

* Kada bi imala priliku da odeš na večeru sa tri lika iz neke knjige, tvoje ili tuđe, koja bi to tri lika bila? Gde biste večerali i šta bi bilo glavno jelo? - BookWitch
- To bi bila večera sa Karamazovima – Dimitrijem, Ivanom i Aljošom. Tu nema mesta dosadi. A, ako bih ja bila zadužena za večeru, odvela bih ih u Ždrelo, selo na Homolju, jeli bismo homoljski sir i žmare (tredicionalno vlaško jelo).


* Kada bi mogla da budeš superheroj i imaš neku supur moć, koja bi to moć bila i u koje svrhe bi je koristila? - BookWitch
- Volela bih da budem odagnavačica zlih misli, koja ume da ih prepozna i rastera. Bezbolno. Neko u čijem prisustvu možeš jedino da misliš i činiš dobro.

* Pošto sam videla da pojedini autori burno reaguju kad ih oceniš dvojkom, trojkom, četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo... Uostalom, ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? - Isidora Kovač
- Moje knjige nisu pisane da bi se svima svidele. Stvarane su iz potrebe za pisanjem, ne za sviđanjem. Prvu knjigu sam pisala sebi. Onakvu kakvu sam želela da pročitam u nekim godinama kad su sve babske priče bile ispričane. I kakvu sam tražila, ali je nije bilo. Hazarski rečnik je bio nešto najbliže što sam našla i još pamtim tu radost u sebi. Roman Zmaj i Milena nema ništa zajedničko sa Hazarskim rečnikom osim možda tu magiju koja me uveseljava.

* Da li smatraš da je teško biti žena pisac u Srbiji? Kojih to prednosti/mana ima? - BookWitch
- Mislim da je teško. Negde razumem bes nekih koji pokušavaju od toga da žive prema onima kojima je to uspuna stvar, još na nivou ljubavi. Ja sam usamljeni jahač, koji nije željan aplauza, hvalospeva i tapšanja po leđima. Jedna mi knjiga isplaćuje narednu i, dok bude tako, biće dobro. Od pisanja ne živim. Niti mogu da zamislim da je to moguće u nekoj budućnosti, bližoj – daljoj, svejedno. A bilo bi divno da jeste, makar bila u nekim baš poznim godinama.

* Reci nam nešto Matildi, nešto što misliš da bi tvoji čitaoci voleli da znaju, a što nije vojna tajna :) - BookWitch
- Volim što su nam se životi ukrstili. sve drugo je manje važno.

* U toku pisanja, da li se isključivo oslanjaš na svoje instinkte i maštu, ili prihvataš sugestije ljudi sa strane (urednika, prijatelja, “fanova”…)? - BookWitch
- U toku pisanja nema drugih očiju. Kada procenim da će se priča, ako predugo ostane kod mene, prekuvati, tad je spremna da je još neko pročita. Šaljem je svom suprugu i lektoru. Na kraju odlučim ja. Valjda tako i treba.

* Kad ne piše, čime se zanimljivim, ili ne zanimljivim :), Matilda bavi u životu? - BookWitch

- Ne mešam profesionalni život sa ovim. Pored posla, bavim se porodicom, naslikam nešto na platnu ili napravim pesmu. Ako bude dobra, ja je snimim. Češće napravim pesmu nego tortu, eto. A i moj sin više voli da peva nego da jede slatko... Tako to ide.

понедељак, 21. август 2017.

Znaš ti ko sam ja? - Jovana Ristić

Odmor od fantastike (u bilo kom njenom obliku), misterije, trilera... ovoga putam sam pronašla u knjizi Znaš ti ko sam ja?, mlade beogradske autorke Jovane Ristić.
Devedesete su im obeležile detinjstvo. Obećali su im normalan život i oni su se borili za njega. Svako na svoj način. Mare i Drakče, dva druga iz detinjstva, jedan štreber a drugi faca iz kraja, i jedna devojka, zanosna Sandra, sazrevaju zajedno prolazeći kroz prva uzbuđenja, dečje čarke, prve cigarete, bežanje sa časova, tinejdžerska zaljubljivanja, žurke, „skidanje” riba, ljubomoru, studentski život... Onda na red dolaze ozbiljne odluke i svet odraslih. Kada se povuče crta – shvataju šta su postali. Ko je propatio, ko je koga izdao, a ko uspeo da postane „neko”. 
Znaš ti ko sam ja? je knjiga koja se čita u jednom dahu. Iako nikako ne spada u žanr koji volim i najčešće čitam, "progutala" sam je dok si rekao keks. Svako novo pročitano slovo, svaka reč, rečenica, stranica, vukli su me da nastavim dalje. Da nije ovih mojih malih, zahtevnih terorista ne bih je ispuštala iz ruku.
Jovana je uzela priču koju smo svi mi koji smo rasli i sazrevali devedesetih, na neki svoj način, neko više, neko manje, preživeli i prezentovala nam je na svoj način. Sa troje glavnih likova koji su totalni stereotipi devedesetih, Jovana pravi magiju, i tera vas da ih sve zavolite kao rod rođeni, radujete se ili plačete sa njima. :) . 
Mare - mangup iz kraja. Od osnovne škole glavna faca u društvu, momak kome sve ide od ruke. Kao što obično u životu biva, završava trogodišnju srednju školu i bavi se sitnim prevarama i raznoraznim poslovima na ivici zakona. Drakče - štreber, večiti prilepak, neko ko želi da se druži sa cool ekipom, jer misli da će tako i sam postati cool, i spreman je da uradi sve ne bi li dospeo u taj začarani krug. Za njega su učenje i znanje sve, pa tako upisuje ETF i odlazi za Ameruku, gde postaje veliki "baja" smislivši igricu koja je "zarazila" ceo svet. I obojica, svako na svoj način, zaljubljeni u Sandru, devojku za kojom uzdiše ceo kraj, a i šire. Sandra je lepa i zgodna devojka i veoma svesna toga koristi svoje atribute kako bi dobila sve u životu. Udaja za starijeg muškarca, traumatičan i kratak brak, biće prekretnica u njenom životu, nešto što će je naterati da razmisli šta stvarno želi od života. Ovo troje mladih, život spaja, pa razdvaja, samo da bi ih opet spojio na žurci i odveo ka sasvim neočekivanom kraju.
Svi smo mi "nekada davno" poznavali nekog Mareta, nekog Drakčeta i neku Sandru. Možda i živeli njihove živote. Ovo je knjiga o surovom odrastanju, o tome kako dečiji snovi mogu lako da se ostvare ili da se rasprše kao balon od sapunice. Posebno su me iznenadile psovke i sleng koji Jovana u knjizi koristi, jer to mi je tako nekarakteristično za nju, jer ona deluje tako milo i slatko i prosto me je prijatno iznenadila koliko ustvari nam dlake na jeziku. Stvari zove pravim imenom, klinci psuju, klinci su loši i to je ono što ovoj knjizi daje posebnu čar.
Knjiga je 2014. izašla u izdanju izdavačke kuće PortaLibris

субота, 19. август 2017.

Vladar iz senke - Donato Karizi

Ovog avgusta sam se po drugi put družila sa Karizijem, pozajmljene knjige pa žurila da vratim. :) Nisam se ni malo pokajala. Legao mi kao pravo malo osveženje. Za divno čudo, nisam imala problem sa prevodom... Možda zato što ne znam Italijanski hehehehehehe...
Elem, u knjizi Vladar iz senke se ponovo družimo sa detektivkom Milom Vaskez. Ovoga puta bez traga nestaju odrasli ljudi, samo da bi se nakon nekog vremena vratili da ubijaju. Na nestancima i ubistvima radi cela policija, a Mila se na savet svog šefa, kaptena Stefanopulosa, udružuje sa Simonom Berišem, autsajderom, kog mrzi svaki policajac jer misle da je korumpiran. Njih dvoje vode nezavisnu istragu, često zapadaju u nimalo prijatne i veoma opasne situacije. Uspevaju da povežu sveže slučajeve sa nestancima insomničara od pre 20 godina, za koje je osumnjičen Kairus, za većinu fiktivna i izmišljena ličnost, ali za Beriša veoma stvaran košmar sa kojim se i dan danas bori. Što više saznaju o ovom slučaju, to se više "rana" iz njihovih prošlosti otvara, na njima je da se izbore sa tim demonima.
Meni je Vladar iz senke više legao od Šaptača. Možda zato što deca nisu žrtve, jer sam na njih specijalno osetljiva. Milin lik je razrađeniji i kompleksniji, a kada se u jednačinu ubaci i ćerka, postaje pravo malo remek delo. Pored Mile, kao jedan od glavnih likova se pojavljuje specijalni agent Simon Beriš u paketu sa svojim repovima i demonima iz prošlosti sa kojima pokušava de se izbori u sadašnjosti. Njih dvoje predstavljaju savršen sklop dvoje nesavršenih ljudi koji savršeno funkcionišu i kao pojedinci, ali i u toj maloj nesavršenoj simbiozi.
Kao i u Šaptaču, Karizi je odličan u opisima mesta zločina, istrage i svih tih pravno-policijskih stvari o kojima ja znam samo iz serija i filmova. :) Na kraju je ostavljen divan cliffhanger, zbog kog sam poželela, bukvalno da skočim sa litice. Mislim da ću neku novu priču o Mili i njenim "avanturama" iščekivati skoro pa kao Winds of Winter :D
"...Po nekim tvrdnjama, knjige su bile spona sa zivotom upravo zato sto su sve imale svoj kraj. Nije bilo vazno da li je kraj srecan ili tuzan, no to je bila privileging koja u njenom svakodnevnom poslu cesto nije postojala. Knjige su bile lek protiv tisine, jer su punile njen um recima i popunjavale prazninu koju su za sobom ostavljale zrtve zlocina. No, one su, pre svega bile njen nacin da pobegne od sveta. Da nestane. Kada bi uronila u svet knjizevnosti, sve ostalo, ukljucujuci i nju samu, nestajalo bi sa scene. U knjigama je mogla biti bilo ko. Sto je znacilo i da moze biti niko."

среда, 09. август 2017.

Četrdeset dana - Uroš Timić

Prva knjiga, nakon Groblja kućnih ljubimaca od Kinga i Hari Potera maestralne Džone Rouling, koja mi je naterala suze na oči. Ma šta i ja tu fina, plakala sam kao najgora plačipi*ka i to na samom početku knjige.
Taj početak udara kao čekićem, posred čela, a onda sve ide nekim laganijim, mirnijim i manje potresnim tokom.
Stefan od sestre dobija telefonski poziv i dve reči "Umro je"... Stefanov svet se deli na pre i posle poziva, a meni se suze nakupljaju u uglovima očiju. Stefan odlazi u "Nesvakidašnje selo" na sahranu malog Anđela i shvata da ima nesvakidašnje sposobnosti da vidi senke, duhove i demone prošlosti, a ja od silnih suza prekidam čitanje.
Nakon što sam došla sebi, autoru knjige poslala jednu "preteću" poruku :) i sama sa sobom se dogovorila da je to samo knjiga i da ću uživati u njoj, nastavljam čitanje pribrana i hladne glave.
Stefan sa najbližom porodicom, sestrom Vanjom, zetom Borisom i malom Anđelom, prolazi najteže trenutke pripreme i same sahrane. Nakon sahrane od baba Sofije, lokalne "gatare" i majke sve dece u selu, saznaje za masakr koji se u tu dogodio pre više od 60 godina, o duhovima koji se pojavljuju nakon njega, čudnim smrtima koje su zadesile selo. Da li zbog priče ili usled dejstva roze pilulica koje uzima kako bi smanjio bol zbog gubitka, Stefan počinje da vidi duhove i noćima sanja o masakru. U njemu se javljaju pitanja o životu, na koja odgovore traži istražujući davnašnji masakr, priču o Vaski, preispitujući sebe i svoja osećanja, a sve u razgovoru sa starim sveštenikom u beloj mantiji.
Paralelno sa pričom o Stefanu, pratimo putovanje pokojnog Todora i Anđela kroz Raj i Pakao u trajanju od 40 dana. Tokom tog puta Todor spoznaje sebe i sve svoje grehe. U Paklu, putuju kroz mitarstva (Mitarstva su neka vrsta carinarnica na koje duša nakon smrti nailazi na svom uzdizanju ka Bogu. Na svakom mitarstvu stoje zli duhovi koji od duše traže otkup za određenu vrstu greha, da bi ta duša mogla dalje da nastavi put. Ovo verovanje je karakteristično za Pravoslavnu Crkvu, među nekim pravoslavnim svetiteljima i vernicima. Doživljaj prolaska kroz mitarstva podseća na vantelesna iskustva[2], fenomen zajednički za razne tradicije i epohe. - kopirano sa Vikipedije, ipak nisam baš toliko pametna :) ) gde se Todor priseća svega lošeg što je u životu uradio.
Tu je i priča o Pavlu, čija se majka ubila, nakon čega je on ubeđen da vidi njen duh. Svi lekari, moderna medicina i lekovi ne mogu da mu pomognu, do momenta kada baba Doska dođe da ga pričuva i "u dve reči" mu objasni pojam života, smrti i duhova.
Unapred se izvinjavam svima, koji se možda nađu uvređenim ili prozvanim pisanijem koje sledi. Čitate na sopstvenu odgovornost :)
Za mene, kao agnostika, nevernika, ateistu, jeretika, nazovite me kako vam drago, Četrdeset dana je fenomenalna priča o duhovima i misterijama jednog sela. Baš ono u čemu sam od najranijih čitalačkih dana uživala, a da se razmemo i dalje uživam. Pored duhova i misterija, imamo i gomilu običaja, narodnih verovanja vezanih za određene događaje ili dane, praznoverje, a bogami i elemente mitologije, a sve to je temeljno istraženo i lepo upakovano.
Možda sam zbog tih mojih religijskih stavova, propustila da shvatim pravu poentu knjige, nadam se da mi Uroš na tome neće zameriti, ali sve to ne umanjuje činjenicu da sam uživala u svakom slovu, reči, rečenici ove na momente bolne, ali u isto vreme zabavne i uzbudljive knjige.

Knjiga Četrdeset dana izašla je 2016. godine u izdanju Galaksijanis-a iz Niša. A može se kupiti u Delfi knjižarama ili naručiti od autora.

субота, 05. август 2017.

Šaptač - Donato Karizi

"Otkiven je stravičan zločin: šest odsečenih ruku poređano je u misteriozan krug i zakopano na proplanku u šumi. Pet pripada devojkama koje se vode kao nestale. Šesta ruka tek treba da bude identifikovana. Najstrašnije od svega jeste to što tela devojaka, bilo da su žive ili mrtve, nigde nisu pronađena. Iskusna istražiteljka Mila Vaskez i Goran Gavila, uznemirujuće intuitivni kriminolog, pokušavaju da proniknu u zagonetku: veruju da su uspeli da pronađu pravog osumnjičenog, sve dok se ne pokaže da zapravo ne postoji održiva veza između njega i svih nestalih devojaka, osim prve. Drugi slučaj kidnapovanja upućuje u potpuno drugačijem smeru, stvarajući više pitanja nego odgovora. Mila i Goran počinju da sumnjaju da je slučaj dodeljen baš njima kako bi preuzeli odgovornost kada se istraga pokaže kao beznadežna. Da li je sve samo slučajnost? Ili neko kopira prethodno ubistvo? Opsednuti slučajem, koji postaje sve napetiji i komplikovaniji, dvoje istražitelja shvataju da ne smeju verovati nikome – osim jedno drugom."

Zaboravite sve što piše u sinopsisu, jer vam ne otkriva ni jedan delić strahota i napetosti koje vas očekuju unutar korica.
Donato Karizi, kao neko ko je studirao pravo i kriminalistiku i ko se i te kako se razume u istražni proces i metode dolaženja do odgovora i pronalaženja ubice, nas vešto vodi svim stazama i stazicama, prečicama i zaobilaznicama u ovoj uzbudljivoj knjizi. 
Devojčice, ne devojke, najstarija ima samo 13 godina, su nestale. Pronađene su samo njihove ruke, ali 6 komada. Tim za istraživanje brutalnih zločina na osnovu analiza pronađenih ruku, kapira da je šesta devojčica još uvek živa. Tu na scenu stupa Mila Vaskez, iskusna detektivka za pronalaženje nestale dece i kreće trka sa vremenom.
Međutim, ni ubica, kog tim naziva Albert, ne sedi skrštenih ruku. Smišljeno im plasira jedan po jedan leš, navodeći ih na trag nekih drugih pedofila, ubica, silovatelja, sociopata... Metode kojima tim dolazi do rešenja Albertovih zagonetki, izolacija kojoj se sami prepuštaju zarad napretka u slučaju i ostale istražne zapetljancije su odlično opisani i fenomenalno uvlače u priču.
Jak utisak na mene su ostavili opisi mesta zločina, mesta na kojima je Albert ostavljao ubijene devojčice, psihološki profil svakog od zločinaca na koje je Albert skretao pažnju, pa i njegov. Vidi se da je Karizi u pisanju tih delova i te kako uživao jer su jako usko vezani za njegovu struku.
Paralelano sa pojavljivanjem leševa i radom tima za istrađivanje brutalnih zločina pratimo prepisku upravnika zatvora i kancelarije javnog tužioca o misteriznom zatvoreniku RK-357/9, kao i razmišljanja i strahove kidnapovane devojčice koja je zatvorena u "stomaku monstruma"... Kakve oni imaju veze sa trenutnim zločinima i celom pričom? E pa pročitajte knjigu i otkrite sami :)))
Ono, što po meni škripi u ovom romanu je karakterizacija likova, naročito detektivke Mile Vaskez, jer ovo je prva knjiga u njenom serijalu, koliko sam shvatila. Njena pozadinska priča je odlična, ima potencijal, ali je jako slabo razrađena. Kapiram da je to zbog same radnje knjige, da se čitaocima ne bi skretala pažnja sa glavnog toka. Ostali likovi su mu neubedljivi, reakcije su im mlake, nema ljudskosti u njima, što se očekuje od romana koji je inspirisan istinitim dogažajima. Obično kada čitan bilo kakav roman, uhvatim se za jednog lika i ne puštam ga :), ovde to nije bio slučaj, ma koliko se trudila mi se neko od detektiva ili, možda čak i sam Albert svidi.

Summa summarum, knjiga me je zabavila, što je, po meni, i poenta dobre knjige i pomogla da uživam u miru i tišini dok klinci spavaju. Svakako ću pročitati i Karizijev drugi roman o Mili Vaskez, Vladar iz senke.