среда, 28. јун 2017.

5-i talas - Rik Jensi

Nakon prvog talasa, ostade samo tama.
Nakon drugog, utekoše oni koji su imali sreće.
Nakon trećeg, preživeše oni koji nisu imali sreće.
Nakon četvrtog, važi samo jedno pravilo: Ne veruj nikome.
Hajpovaše knjigu ljudi oko mene, a ja odgledah film - boza/limunada za široke narodne mase. Kako to kod mene obično biva, kad odgledam film i saznam da je rađen po knjizi, mora knjiga da se pročita po svaku cenu. Zahvaljujuži akciji izdavačke kuće Urban Reads uspela sam da nabavim ceo komplet po veoma povoljnoj ceni. Čak sam i kutiju dobila :* :D
Ovo je jedan od onih puta kada se nisam prevarila, jer knjiga je dalekoooooooooooooo... bolja od filma. Da se razumemo, nije biser svetske književnosti, ali je skroz čitljiva, zanimljiva i cakana, kako to kaže moja draga Srđana :)
Elem, kreće vanzemaljska invazija na majčicu zemlju. Odvija se u 5 talasa - u prvom talasu se pojavljuje matični brod koji samo "visi na nebu" neko vreme, a onda ispušta elektromagnetni talas koji gasi struju i generalno uništava sve električne uređaje na zemlji.
Drugi talas - potapanje. Širom sveta razorni zemljotresi izazivaju cunamije i velike talase koji potapaju sve priobalne gradove.
Treći talas - pomor. Ljudi su ubeđeni da su vanzemaljci na njih pustili mutirani ptičiji grip, ne bi li ih na taj način istrebili. Velika većina čovečanstva se razboljeva i umire, a mali procenat "srećnika" preživljava.
Četvrti talas - Prigušivači. Vanzemaljci u ljudskom obliku, jure i ubijaju preživele.
Peti talas - ????? 
Priču pratimo iz tri ugla - šesnaestogodišnje devojčice Kasi od Kasiopeja, sedamnaestogodišnjeg dečaka Zombija i dvadesetogodišnjeg momka Evana.
Kroz njihova, konkretno Kasina i Zombijeva sećanja, saznajemo šta se sve dešavalo tokom "invazije". 
Zombijevu porodicu je ubila banda u njihovoj kući tokom trećeg talasa. On je pobegao, razboleo se i završio na oporavku u Logoru Utočište koji vodi reorganizovana vojska. Tamo saznaje detalje o invaziji i pripremama za obdranu... Hm?!?!
Kasi je majka umrla u trećem talasu. Tokom četvrtog talasa sa ocem, bratom Semom i šačicom preživelih živi u Logoru Pepelnik. Petogodišnjeg Semišu vojska odvodi u Logor Utočište, a ona snalažljivošću i srećnim spletom okolnosti, preživljava čistku u Logoru Pepelnik. Kreće u potragu za njim, ne mareći ni za šta drugo na svetu. U toj potrazi dobija neočekivanog i totalno čudnog pomoćnika...
Evan, e on je posebna priča. Zaljubljen u Kasi. Pomaže joj u svakom koraku misije da spasi Sema, ali da li je sve tako divno i krasno...?!
Sad bi neki rekli da je priča glupičasta, a da su reakcije likova nerealne. E pa ovako - priča je prilagođena mlađoj čitalačkoj publici i ako se sa tom idejom pristupi čitanju, dobija se jedno divno iskustvo. Reakcije likova su u skladu sa njihovim godinama i situacijama u kojima se nalaze. Ajd, šta bi vi radili u slučaju vanzemaljske invazije, da vam dođe vojnik tutne pušku u ruke, da sasvim logično objašnjenje za neke stvari i kaže: "Idemo da se borimo?" Rođo moj, itekako bi išla da se borim, pucala na sve što se kreće i ne kreće i pitala ima li još.
Knjiga mi je jako legla. Dopala mi se priča sama po sebi, iako nije 100% originalna (stara TV serija "Prvi talas" se bavi sličnom tematikom, hvala mom Svetioničaru na podsećanju), razmišljanja i reakcije klinaca su mi skroz O.K. i u skladu sa nedaćama u kojima su, dijalozi dobri i primereni čitalačkoj publici koju knjiga cilja. Nema dubokumnih proseravanja (da izvinete na izrazu), preteranih opisa prirode, tapeta, vanzemaljskih brodova i još koje čega.
Na kraju, neka pitanja ostaju nerazjašnjena, otvaraju se nova, ali nadam se da ću odgovore naći u nastavcima.
U svakom slučaju, iskrena preporuka za čitanje, hvala izdavačkoj kući Urban Reads i prevodiocu Nightflier-u na ovoj knjizi... Da, da... Hvala i piscu Rick Yancey :D

PROČITAJ KNJIGU, NE GLEDAJ FILM!!!

среда, 21. јун 2017.

Vidarka - Matilda Veljković

"Čarobna knjiga kaže da vile nikada ne umiru, pa ni kada im se počupa pramen kose. Njihove vrline vinu se u nebo, kao duhovi predaka i poput brilijantnog nakita za dušu, ukrase svakoga od nas u vidu Dara koji dobijamo po rođenju. Ne postoji čovek koji je rođen nez svrhe, bez suštine, kao što ne postoji čovek bez predaka. Pitanje je samo koliko je ljubavi u njemu, koja će da mu pomogne da svoju suštinu dosegne; Da li će ljubav za života da deli na očinsku, majčinsku, ljubavničku, bratsku, prijateljsku ili će da je živi kao nebo. Ne možeš podeliti nebo. A ljubav je nebeska stvar. Zato je uvek u ljubavi tajna, zar ne."
Vidarka, novi roman Matilde Veljković, je prvenstveno roman o ljubavi i životu, ali i drevnim zaboravljenim vremenima, magiji i potrazi za prošlošću.
U romanu pratimo priče tri Mandaline - gorske vile, vidarke, koja postaje Dar, bake sa početka 20-og veka i unuke sa početka 21., koje u sebi nose Dar. Svaka od njih se sa svojim životom i svime što on sa sobom nosi, bori na neki svoj specifičan način. 
Dalje ne smem, jer sve što bih vam rekla bio bi spojler, a šteta bi bilo da vam kvarim uživanje u ovoj divnoj knjižici. :)
Roman Vidarka sam pročitala u jednom dahu. Priče tri Mandaline su jednostavno suviše zaniljive da bi se prekidale, pa makar i na kraju poglavlja.
Matilda ovde vešto kombinuje drevnu prošlost, prošlost i sadašnjost. U zavisnosti o kom se vremenu radi jezik pisanja mu je prilagođen. Tako npr. u sadašnjosti imamo profana, lujku, ovo-ono i ostale lepote današnjeg govora. :)
Koliko se vešto Matilda igra preplitanjem vremena, toliko vešto slika predele u kojima se radnja romana odigrava. Zajedno sa Vidarkom putujemo drevnim šumama Homolja, upoznajemo sela Petka i Krivelj i lutamo ulicama Beograda.
Pored priča o nežnoj ljubavi, ponegde mržnji i izdaji, Matilda se u ovom romanu igra i sa stravom/hororom.
Kao neko ko čita i gleda horore od neke, ajde da kažemo, osme godine, mislila sam da više ništa ne može da me iznenadi i naježi. O kako sam se grdno prevarila!!!
Dok sam čitala Vidaru, uljuljkana u nežni i magični svet, nisam očekivala da će me išta trgnuti iz te mirnoće. Opis rituala predaje Dara, načina na koji Vidarka leči i scena u sobi mrtve porodilje su me totalno izbacili iz takta. Ovo poslednje, scenu sa porodiljom sam tri puta čitala, ne verujući u ono što oči vide. Imam utisak da bi Matilda ako ikada napiše isključivo horor roman, mogla da stane rame uz rame sa svetskim velikanima horora!!!
Mihajlo je podelio mamino oduševljenje Vidarkom. Jednostavno mi nije dao mira dok ga nisam slikala. Sad traži da mu čitam knjigu sa lepom devojčicom, a ja se premišljam da li da nam ovo bude štivo za uspavljivanje ili druženje dok se mlađi đavolak bavi po podnevnom dremkom :D

понедељак, 19. јун 2017.

Praznik zveri 2 - Grehovi alijanse - Zoran Petrović

Mindblowing! Mindblowing! Mindblowing!
Nema "SPOILER ALERTA", pošto ga neće biti :)
Za početak: Leto 1332. Druga godina od kako je nadbiskup Aldvin napao zamak Elc. Opsada i dalje traje, zalihe su pri kraju, a branioci i vođe troporodične alijanse – Zlatnog zmaja, Srebrnog lava i Bivoljih rogova nalaze se na životnoj prekretnici. Odluke koje donesu oblikovaće sudbine njihovih potomaka u narednim vekovima. Te odluke uticaće na budućnost čovečanstva.
Godina je 1996. Nakon internet pretrage, Filip Kenih nailazi na slike srednjevekovnog zamka Elc i vlasnicu Angeliku Ruben, imena istogo kao i devojka koju je poznavao pre šest i po vekova, pre nego što je, kako tvrdi, postao vampir. Njihov susret dovodi do neverovatnih obrta. To bi bilo to, što se radnje 
tiče, ne želim da vam kvarim uživanje.                                                                                                                                          
Knjigu sam naručila istog dana kada se pojavila na portalima PortaLibrisa i NETknjižare. Zahvaljući Jovani Ristić i, mojoj imenjakinji, Snežani knjiga je već sutradan bila u mojim rukama. ŽENSKE, HVALA VAM DO NEBA I NAZAD! :)
Ne umem da vam opišem sreću, radost, ushićenje, tremu... koje sam osećala kada sam je uzela u ruke. Plašila sam se da krenem sa čitanjem. Fenomenalan prvi deo, "Žeteoci" me je ostavio bez teksta, pa sam malo strepela šta me čeka u ovom nastavku, jer sam otprilike znala da se razlikuje od svog prethodnika i da je epskiji u odnosu na njega.
Elem, da se vratim na ono bitno. U Grehovima alijanse su me dočekali neki stari znanci, koji su mi nedostajali kao rod rođeni svih ovih meseci koje dele ova dva dela multužanrovske sage Praznik zveri. Tu je, kao jedan od glavnih protagonista Ilke ❤❤❤, Zorane, hvala što si mi omogućio da se ponovo družim sa ovim predivnim Mrtvozbornikom. Pored njega, tu su elitni Arhanđeli, komandir Mileusnić, Zmajkovićka, Dunja, Željko i mnogi drugi likovi koji su mi prirasli srcu. Naravno, ništa ne bi bilo zanimljivo bez "negativaca", pa su tako tu i likovi koji su mi ostali u lošem sećanju.
Pored njih, Zoran uvodi mnoge nove likove, neke drage, a neke manje koji ovu priču čine kompletnom. Tako, npr. upoznajemo vladare Elca, članove troporodične Alijanse Konrada i Filipa Konrada Keniha, Vilhelma i Angeliku Ruben, Elina i Antona Saure, vešticu Darvulu i njenu ćerku Noru.... Svi oni čine da ova priča bude uobličena u nešto nestvarno dobro i fantastično.
Pored novih likova, upoznala sam se i sa novim fantastičnim bićima koja su čist plod Zoranove nezaustavljive mašte, kao što su Dušebrižnici, Mrznuše, Roviri, Besnulja, Magluji, Belunke i mnogi drugi. I ovoga puta, kao i u Žeteocima, svako biće, svaki magijski napev, bajalica, poslovica, nosi lični pečat autora. U Grehovima alijanse se šetamo od predivnih predela Elca i okolnih gradova, do Rusije, nama susedne Hrvatske, da bi se na kraju skrasili u Srbiji.
Veći deo romana, sastoji se od sećanja i priča protagonista knjige. Sva ona vode ka kraju koji se odigrava u Srbiji, a koji će vam obuzeti sva čula, od kog ćete ostati zabezknuti, rastuženi, srećni, zgroženi... Ili ako vam je lakše, kraj će vam oduvati mozak i ostaviti vas u još većoj neverici nego prvi deo!!!
Kada su me ljudi, koji su znali koju knjigu čitam, pitali "Kakva je knjiga?", moj odgovor je bio: "Epskija, romantičnija, fantastičnija, hororističnija i osećajnija od prve". I odve, kao u Žeteocima, imamo mešavinu žanrova, ali je mnogo više epskih i horor elemenata, ali i romatičnih. U Grehovima alijanse, srećemo mnogo više magičnih i natrpirodnih bića, ima više bajalica, napeva, poslovica i bitaka, kao i romantičnih zapetljancija :) Takođe, dobijamo odgovore na mnoga pitanja iz prvog dela, mnogi "repovi" su ovde obajšnjeni, a rupe popunjene.
Ups, umalo da smetnem sa uma - u Grehovima alijanse se objašnjava zašto se prvi deo zove Žeteoci. Ko prvi nađe referencu od mene dobija kesicu bombona :)
Iako su Grehovi alijanse, zasebna priča, neophodno je da se prvo pročitaju Žeteoci, što zbog likova i događaja koji se pominju u obe knjige, što zbog boljeg shvatanja same priče i poente cele sage Praznik zveri.
Sve u svemu, trk u fotelju,  knjigu u šake, kafu pored fotelje i uronite u ovaj divan svet Zoranove mašte!!!

A za kraj - Hvala na zahvalnici!!! Kao da je bilo malo što su me radnja, likovi, predeli i magije romana ostavili bez daha, morala sam i da "padnem sa stolice". Ne znam kako da vam opišem osećaj koji se u meni probudio kada sam u Zahvalnici autora pročitala svoje ime pored imena mojih divnih "kolega" blogera. Velika je čast na ovaj način ući u knjigu i stati rame uz rame sa mnogo iskusnijim blogerima od mene. Nadam se da sam se ovim mojim pisanijima Zoranu barem mrvicu odužila!!! :) :) :)

уторак, 13. јун 2017.

Aleja izgubljenih snova - Dalibor Ćulibrk

Još jedan izlet u ne fantastiku. Mada, ima Aleja elementa fantastike i te kako.

Priča je svojevrsna ispovest glavnog protagovniste Dalibora Ćulibrka. On je mladi tekstopisac i gitarista benda Sve Smo Ukrali. Pored sviranja i sakupljanja gitara, voli i da piše - radi na SF romanu smeštenim u II svetski rat. Tri godine je u srećnoj vezi sa Marijom. Njegov život će se iz korena promeniti kada, nakon svirke u Čorba kafeu, dobije batine od obezbeđenja. Nakon toga se u njegovom životu pojavljuje progonitelj, bradati ćelavi lik koji tvrdi da je starija verzija Dalibora, došla iz budućnosti. Preplitanje sadašnjosti i budućnosti, jave i košmara, kulminiraće svirkom u URMUS-u i vlaškom magijom.

U ovom kratkom i zabavnom romanu, mnoge stvari su objašnjene i jasno rečene, ali se sam sama srž i raspelt ostavljaju na maštu čitaocu. Od onoga ko drži knjigu u rukama, zavisi kako će sve shvatiti poentu priče i da li će u nju poverovati.

Dalibor piše jednostavnim, jasnim i pitkim stilom. Nema štucanja, preopširnih opisa i situacija, kao ni nepotrebnih dijaloga. Stil je vrcav i često obiluje čistim humorom:
"Koeficijent smrada u autobusu, puta pokvareni klima uređaj, jednako je formula od koje i černobiljski vuk beži kao đavo od krsta."
"Nije mi se ulazilo u njegovo sablasno pinosavsko dvorište, koje kao da krije zombi veverice..."

Rezovi između sna i jave, sadašnjosti i budućnosti su jasni. Uvek se odlikuju nekom vrstom buđenja, a prelazi izmedju dimenzija okarakterisani su jakim, skoro nepodnošljivim glavoboljama.

Romanom Aleja izgubljenih snova, Dalibor me je kupio na prvu loptu pominjanjem Čorba kafea, u kom sam u period od 4-5 meseci provodila svaki petak i subotu veče, gde su ljudi moj Čopor prepoznavali kao one "budale" koje se sjajno provode, gde su nas konobari znali po "zlu", a obezbeđenje "skidalo sa stolica" i povremeno đuskalo sa nama; URMUS-a, gde i danas svira moj omiljeni radiokativni bend Plutonia i rock muzikom, jeste, matora sam i nostalgična rokerka :D

понедељак, 12. јун 2017.

Ja, bot - Bojan Medić

Probudi mene moje najmlađe mladunče, ranom zorom jutros, pre šest. Naravno on je ponovo zaspao, a ti se mama snalazi kako ti drago. I šta ću drugo nego da uzmem da čitam. Kako već par dana gustiram zbirku priča Ja, bot, Bojana Medića, jutros u tišini, dok se čulo samo uspavano spavanje ukućanja je i dovrših. 


Internet tim vladajuće stranke, albumi sa sličicama fudbalera, soba za video nadzor u keš-end-keriju, naplatna rampa na auto-putu... - to je pozadina na kojoj junaci Medićeve knjige Ja, bot egzistiraju u surovom vremenu tranzicije, boreći se često svim sredstvima, sami protiv svih, zarad postizanja željenog cilja - pravde, uspeha, novca, seksa... Živopisan prikaz generacije koja je odrastala za vreme devedesetih i spremno dočekala doba tranzicije.

Oni koji me poznaju, znaju da ova vrsta realističnih priča nikako nije "my cup of tea", pa bi se i oni, kao što sam se i ja, začudili koliko mi su mi ove priče ustvari prijale. Veselih devedesetih sam bila tinejdžer, kasnih devedesetih majka jedne divne devojčice, a kada smo zagazili u dvehiljadite, već sam uveliko radila, pa su mi sve situacije u kojima se nalaze junaci Bojanovih priča i te kako poznate.

U zbirci Ja, bot, nalazi se šest tranzicionih priča. Svaka opisuje drugog junaka i situacije i događaje u koje je upleten, što svojom voljom, što ludilom vremena u kom živi.
U prvoj priči "Izvini, Panini", mladi junak igrom slučaja, saznaje da se popunjeni Paninijevi albumi sa sličicama fudbalera prodaju za lepe pare. Tako on počinje da kupuje, prvo popunjene albume i zatim ih preprodaje, a kasnije i ne popunjene albume koje popunjava falsifikovanim sličicama. - Živopisna slika devedesetih, kada su svi nešto prodavali na crno i tako zarađivali za život. U srednjoj sam imala drugara koji je umesto patika, dao 100 maraka za poslednju sličicu koja mu je falila u albumu. Išao je okolo pocepanih patika, ali sa širokim, sjajnim osmehom.

"Bihejvioralni intervju" nam donosi priču o Marku Jakovljeviću, bivšem funkcioneru i aktivisti vladajuće partije, koji je tužio pivaru u kojoj nije dobio posao, pošto su njegovu ideju iskoristili u profitabilnoj reklami. Jakovljević ni kao funkcioner stranke, ni kao aktivista, a kasnije i predsednik skupštine opštine ne preza ni od čega na svom putu ka cilju. - Ovo je jedinstvena kritika oportunizma i rešenosti da se po svaku cenu dodje do cilja i ostvarenja zadatka. Hoćete da mi kažete da ne poznajete nikog takvog? :)

U priči "Keš-end-keri", pratimo radnike u sobi za video nadzor velikog marketa. Stariji radnik priča mlađem o VIP-ovcima i gej paru u kabini dok prate beskućnika koji šeta policama i jede i pije proizvode koji se na njima nalaze. - Kompletan i realističan povratak u vreme kada je u svetu vladala ekonomska kriza, a u Srbiji krenula tranzicij.

"Ja, bot", priča po kojoj ova zbirka nosi ime, nas pušta da zavirimo u svet Internet tima vladajuće stranke. Saznajemo kako se spinuju vesti, kako se rade komentari na politički nepodobne vesti u online izdanjima novinama, kako se lupa gomila + ili - u zavisnosti da li vest ili komentar odgovaraju režimu. Ova priča pokazuje i objašnjava na šta su sve ljudi spremni zarad napredovanja u stanci ili 5 minuta slave. - Poznato? Čitate komentare na vesti? Hm?

U priči "Zbogom lopurdijo" saznajemo o sistemu krađe putarine na naplatnim rampama. Srđan Ilić je u tom sistemu napredovao od dna do samog vrha i stekao čitavo malo bogastvo, koje mu je pomoglo da sa porodicom preživi turbulentan period i nemaštinu u Srbiji i sredi papire za odlazak iz zemlje. Kao što to obično biva u životu, tako u ovoj priči, kraj ne donosi happy end. - Ovo je priča koja me je najviše "dirnula". Pošto sam detinjstvo i tinejdžersko doba provela u "opasnom" kraju, na Zvezdari, i poznavala neke "opasne" momke, bila sam svedok sičnoj priči. Jedan od momaka Zvezdarskog asfalta, a sasvim slučajno jedan od mojih dobrih drugova, je u to vreme dobio dete. Kako bi imao sredstava upušta se u kriminal, postaje diler. U početku je to bila samo trava, a pošto su apetiti rasli, prešao je i na jače droge. Njegova lepša polovina ga je iza leđa prijavila policiji, i dok je on ležao kaznu, ona je sa klincem "zapalila preko". Verujem da to nije jedini primer priče sličnoj ovoj iz zbirke.

Na kraju je priča "BusMinus" sajtu i android aplikaciji koja pomaže "švercerima" da zaobiđu i pobegnu od kontrolora BusPlusa i komunalne policije. Potpuno neočekivano, u ovoj priči imamo uvid u zanimljivu ljubavnu priču o paru koji se upoznaje zahvaljujući aplikaciji. - BusMinus me je slatko nasmejao i podsetio na "simpatične" kontorolre koje sam par puta i sama izbegavala na zanimljive i domišljate načine opisane u ovoj knjizi. Šta da radim kad sam zaboravna, pa kad promenim jaknu ili tašnu/ranac, zaboravim da prebacim i karticu BusPlusa :)
Bojan Medić je rođen u Beogradu, 9. decembra 1975. godine. Pisao je pesme i aforizme. Napisao je roman "Čajni klub profesora Nikolića" u dve verzije. Od druge verzije je objavio samo prvi deo. Drugi čeka neka bolja vremena. Napisao je esej "Čuvari palog kraljevstva" koji je preveo na engleski jezik. Poslednja knjiga koju je objavio je zbirka priča o srpskoj tranziciji pod nazivom "Ja, bot" (2016). Objavio ju je samostalno, za svaki slučaj.Trenutno piše svoj drugi roman čije je objavljivanje planirano za decembar 2017. godine.Živi i rаdi u Beogrаdu.
Zbirku priča "Ja, bot" možete poručiti na sajtu Amazona

петак, 09. јун 2017.

Zmaj i Milena- Povest o drevnoj srpskoj magiji - Matilda Veljković

Čarobno! Bajkovito! Nostalgično!
"Na ovim prostorima vekovima su se slivale i mešale vlaške, istočnjačke, srpske i ciganske čari. Zato je Srbija tako čarobna zemlja..."
Čitanjem knjige Zmaj i Milena, ušla sam u jedan zaboravljeni svet, Srbiju iz prošlosti, kada su ovim prostorima vladala neka druga bića i različite vrste magije. U svom prvencu Matilda Velković nas kroz priče i sudbine stanovnika jednog malog sela smeštenog na reci Mlavi upoznaje sa bićima, magijama i ritualima koje smo svi zaboravili.
Sve počinje u gluvoj noći, kada je tama najgušća, vetra nema ni za lek. To je noć kada se sprema bitka između dobra i zla, zmajeva i ala. Uporedo sa tom bitkom, u selu se pojavljuje vampir; Stanka, dete rođeno u posteljici, odlučuje da, zbog ljubavi prema Milanu, krene mračnim putem sudbine; Milenu u sitne noćne sate posećuje misteriozni, nag maldić koji je zavod i sa kojim prvi put doživljava telesnu i emotivnu vezu. Sudbine stanovnika sela su usko povezane i isprepletane tim događajima i svako se trudi da se svojom srećom/nesrećom izbori na svoj način. Kakvom kraju sve to vodi? E pa moraćete da pročitate i saznate sami :)
Ja sam imala sreću, pa sam kao dete, raspuste provodila kod bake na selu u okolini Leskovca. Jesu Homolje i Leskovac prilično daleko, ali sve priče o natprirodnom veoma sliče jedna drugoj. Često bi u predvečerje, uz ognjšte, baka nama klincima iz ulice pričala priče o zmajevima, vilama, vampirima, vešticama, duhovima, morama, generalno raznim magičnim bićima koje su od vajkada obitavale na ovim prostorima. Čitajući Matildinu knigu vratila sam se u detinjstvo i ponovo preživljavala te večeri nekog davnog, čarobnog, a sada već pomalo zaboravljenog vremena. 
Preplitanja bele i crne magije i pojavljivanja dobrih i loših mitskih bića - vampira, veštica, lesnika, zmajeva, ala, todoraca i mnogih drugih, na momente mi je slalo žmarce niz kičmu i budilo jezu, kao bilo koja horor knjiga, pa čak možda i više. Jer se radnja romana dešava na veoma poznatom terenu i veoma je stvarno, bez obzira što je prošlost u pitanju. 
Ovo moram da "kažem" - Draga Matilda, hvala ti do neba i nazad, što si na ovaj način oživela i sačuvala moje detinjstvo i što si me očarala ovom divnom pričom!!!
Matilda Veljković, rođena u je u Petrovcu na Mlavi 1983. godine. Dugogodišnji je član Udruženja likovnih umetnika Petrovac na Mlavi, u okviru kog redovno izlaže svoje radove. Pored slikanja, bavi se muzikom i pisanjem. Živi i radi u Beogradu. Autor je romana "Zmaj i Milena" i "Vidarka"

среда, 07. јун 2017.

Svetioničar - Vesnici oluje (Utočište #1) - Mladen Đorđević

Prvi tom trilogije romana Svetioničar, Vesnici oluje, predstavlja uvod u višeslojnu strukturu priče, smeštenu u modernom distopijskom gradu kraj mora, u Evropi, po imenu Vranolujni. Pored svog industrijskog i kulturnog značaja, metropolis Vranolujni je nadaleko širok po prestižu, glamuru i moći.
Ono, za šta svi vežu ovaj "ponoćni grad", jesu tri gorostasna, monumentalna i ostrvska svetionika, Sentinel, Smitov svetionik i Đavolji rog. Svaki od njih krije mračnu tajnu, ali pruža i iskru nade, kako bi se te tajne odgonetnule, i time možda uticalo na sudbinu mnogih. Ponajviše na dvoje glavnih likova, koji su u primarnom fokusu.
Pisan iz prvog lica, roman uporedo prati radnju bivšeg vojnika, sada privatnog detektiva Bena Fostera i istražiteljku na Odeljenju za ubistva, Elenu Rodrigez. Oboje vuku probleme iz prošlosti koji ih proganjaju i hteli to oni da priznaju ili ne, sustižu. Da stvar postane još gora, bivaju upleteni u zamršeno klupko užasavajućih dešavanja, svako na svoj način.

Zlokobne opomene svetioničarevog sina, kao i otmičara mladog para, odnosno njihove bizarne i paranormalne smrti, nagovestiće oluju strahovitih razmera.
Prožet distopijom savremenog doba, trilerom i obiljem misterija, roman se u vidu neo-noara, nudi čitaocima kao nešto novo u ponudi i veoma uzbudljivo.
Tabla je nameštena, a figure se uveliko postavljaju na svoja polja. Sa jedne strane ste Vi, sa druge Svetioničar. Povucite potez.

Uf... Šta da kažem nakon ovakve knjige!!! Oduva me čovek bez da stane i razmisli (((o:

Da se malo kao uozbiljimo - U ovoj prvoj knjizi trilogije, Mladen nas polako upoznaje sa likovima i dešavanjima u Vranolujnom. Radnju pratimo iz perspektive Bena Fostera, privatnog detektiva i Elene Rodrigez, policjake Vranolujne policije. Njih dvoje rade na odvojenim slučajevima - Ben pomaže prijateljici Danijel oko lika koji je mesecima proganja, a Elena radi na slučaju nestanka dvoje tinejdžera, koji ih spletom različitih, neobičnih, mističnih i zastrašujućih okolnosti vode ka zajedničkom da kažemo razrešenju... Jer kraj nam ne daje odgovore, već postavlja još više pitanja i otvare neke nove misterije.
Ko je Svetioničar i šta ta "titula" sa sobom nosi? Zašto je bitna priča i upozorenje Martina Stranda? U kakvoj je vezi ugledna i bogata porodica Blekvud sa ubistvima i nestancima u Vranolujnom? Kakvo proklestvo prati tu porodicu? Sve to i još mnogo novih stari ćemo nadam se saznati uskoro u novom Mladenovom romanu koji je uveliko u pripremi.


Naročito mi se dopalo kako Mladen piše u prvom licu žensku stranu priče. Elena je jedna badass policajka, koja često zaobilazi pravila službe i igra kako ona misli da treba, ne bi li došla do svojih ciljeva. Mene lično je podsetila na Kejt Beket, detektivku njujorške policije iz serije Castle (na moju žalost, od samog autora sam saznala, da mu pomenuta Beketova nije bila "uzor" za kreiranje Elene, kao i da seriju nikada nije gledao hehehehehe (Mladene, izvini morala sam)). Iako, sva jaka i nezavisna, ima ona i svoju žensku, nežnu stranu koju retkima otkriva. To je ono što muškim autorima često zadaje najviše muke kada pišu žensku stranu priče, ali tu je Mladen pokazao i dokazao da je pisac koji ume da se izbori sa ženskim hirovima i bubicama (o: Retko kad se vezujem za ženske likove ili poistovećujem sa njima. Svo vreme dok sam čitala knjigu u glavi mi je bila misao "Kada poratem biću Elena Rodrigez!!!". Pa zaboga, kako se ne bih poistovetila sa njom kada delimo istu strast prema magičnom, gorkom, crnom, napitku:

"Voda je ključala u lončetu dok sam prilazila šporetu i uvijala kosu u peškir. Zvuk žuborenja mehurića označavao je da je savršen trenutak da sipam taj magični braonkasti prah, koji će odagnati sve loše misli. Uvek sam verovala da gorka šolja kafe ujutru služi kao amajlija za sve loše stvari i misli koje su tog dana planirale da me zadese. S druge strane, bio je to tečni talisman, kako ne bih dolazila u situaciju da zadavim nekoga...."

Ben Foster je tipičan privatni detektiv. Nezavisan i jak u svemu što radi. Ne ostavlja nerešene stvari za sobom, nego kida i grize, ali rešava slučajeve. Ben mi je najbliži liku privatnih detektiva koje je u starim filmovima najčešće glumio Hemfri Bogart. Zaista mu u knjizi fale samo fedora šešir i mantil i slika bi bila kompletna. Oduševila me je njegova povezanost i prijateljstvo sa Elenom, sitne strelice i flertovi kojima jedno drugo gađaju, ali uprkos svemu ostaju samo jako dobri prijatelji koji će se jedno drugome uvek naći i u dobru i u zlu. Benov karakter i dobrota se najbolje vide i kroz odnos sa dugogodišnjom prijateljicom Danijel, čije ponovno pojavljivanje u njegovom životu i molba za pomoć pokreću lavinu koja će Bena i Elejnu gurnuti u vrtlog neobičnih dešavanja o oluju koja preti čitavom Vranolujnom.

Kompletna atmosfera knjige i samog Vranulujnog je mračna, kakva i treba da bude u jednoj distopiji, ali je mene najviše podsećala na stare crno bele detektivske filmove, koje sam kao klinka sa dekom rado gledala. To mi je dalo posebnu draž celokupnom uživanju u knjizi. Svetioničar je prepun referenci, što muzičkih, što filmskih, što stripovskih. I sam autor u na kraju knjige kaže da su mu inspiracija za stvaranje Vranolujnog bili gradovi iz stripova o Betmenu (Gotam) i Dredu (Mega-Grad). Međutim za mene je Vranolujni slika i prilika budućnosti jednog našeg, meni jako dragog, grada. Neću vam reći koji je grad u pitanju, pročitajte knjigu i pronađite sličnosti i reference (((o:

Još jedna mala stvarčica koja me je kod Svetioničara oduševila, i neću vas gnjaviti više (o:, jeste nalovna strana! Taj mrak, taj svetionik, ti talasi... Prosto i apsolutno savršeno. Obratite pažnju na sam svetionik - kada se gleda pod određenim uglom izleda kao da zaista svetli, kao i kada se knjiga slika bez blica. A to, priznaćete, i te kako privlači pažnju (((o:

Roman svetioničar izašao je polovinom maja 2017. godine u izdanju izdavačke kuće Otvorena knjiga. Takođe Svetioničara možete naći i na društvenoj mreži Facebook na linku https://www.facebook.com/knjigasvetionicar/

Čitalac - novinar #7

Intervju Boris Mišić, autor zbirke priča Vila šatorica


* Jedna od meni najdražih priča je "Anđelina pesma" Hoćeš li i u budućnosti pisati slične priče? - Sabrina Hani Delić
- Dragi ljudi su uvek inspiracija, tako da moguće je da bude sličnih priča u budućnosti. I pored toga što ovu priču mogu čitati i odrasli, ona je možda i moja jedina priča za sada koja je namenjena i najmlađim čitaocima, a voleo bih da u budućnosti još pišem i za njih. Ova priča posvećena je mojoj baki, koja je bila izuzetna osoba, vedrog, lepršavog duha, uvek nasmejana i puna volje za životom, a radila je teško od malih nogu, preživela tri rata. Uprkos tome, nikada je nisam čuo da se na nešto žali, da joj je teško, da je loše raspoložena. Uvek me je učila moralnim principima, pravdi, dobroti, poštenju.
* Čujem da se pominje neki roman, možemo li da čujemo nešto više o tome? Da li je već počeo rad na njemu, kog je tipa, kada se može očekivati, da li je batler ubica i sl. ;) Generalno, interesuje me sledeći korak, nakon uspeha zbirke priča. - Milica Cvetković
-Nezahvalno je prognozirati kada će roman ugledati svetlo dana, ali ja se nadam sledeće godine, da kažem u jesen otprilike, može se očekivati neka mešavina fantastike, blažeg horora i krimića, uz puno emocija kao i do sada, ali naravno biće i nekih novina, da ne otkrivamo baš sve). Počeo je rad na njemu, ali ne žurim, sve što je brzo je i kuso, ali znam da ne treba ni previše otezati. No, prosto i sam sebi postavljam neke standarde; kad je već zbirka lepo prihvaćena od čitalaca, roman ne sme biti lošiji, mora biti bolji od zbirke. Zato ću možda raditi i malo duže, ali da to ispadne kako treba.
* Da li će tematika romana biti slična i da li će i u romanu da se ukrštaju priče iz rata i fantastike? - Tatjana Crnjanski
- Biće slična, ali ovaj put jezgro radnje dešavaće se na ( sve nemirnijim i vrelijim ) novosadskim ulicama, u gradu u kome i živim - Novom Sadu, ali će svakako biti poveznica sa Krajinom i dešavanja u njoj. Nisam još sasvim načisto s tim da li da u roman ubacim neke ratne detalje...svestan sam da su te ratne priče dobro primljene kod čitalaca, ali mene njihovo pisanje emotivno i psihički troši i iscrpi, jer ta sećanja su ponekad vrlo bolna.
* Koliko si sebe preneo u priče? Koja priča je tvoj favorit? Kada možemo da očekujemo roman? - Milena Stojanović
- Dao sam sebe mnogo u ovu zbirku, toliko da sam se dvoumio da li uopšte da neke priče i stavim, toliko su bile lične. Plašio sam se da se ne dožive kao nešto patetično ili previše nostalgično, zato sam neke prvo stavio na fejsbuk, da vidim kakve će biti reakcije, pre nego što sam se odlučio da ih stavim u zbirku. Lično, najdraža mi je naslovna priča Vila šatorica ( Jedne julske večeri u Grahovu) , mislim da je u njoj sadržana suština cele zbirke, u njoj je većina toga što sam hteo ispričati. Tehnički, zanatski, mislim da je najuspelija priča Moje godine za tvoje. Roman nadam se sledeće, 2018.godine.
* Da li si oduvek hteo da pišeš ili je sve bilo nekao spontano? - Srđana Tešić
-Oduvek, ali da bi zaista došlo do pravog pisanog dela, potrebno je da postoji snažna motivacija i potreba da se nešto kaže, kao i da se stekne iskustva i poradi na sebi. Imao sam ogromnu želju da ispričam tu priču o ljudima Bosanskog Grahova, njihovoj teškoj borbi za opstanak, i predivnoj prirodi koja tamo postoji. Ali bilo je potrebno vreme, godine da prođu, da pogledam na sve sa distance, da nakupim još životnog iskustva, da sazrem i kao osoba i kao pisac, da bi te priče mogle imati snagu kakvu danas imaju ( bar se nadam da imaju ).Da sam ih ispričao ranije, bilo bi prerano i ne bi valjale.

* Koji lik iz tvojih priča ti je najdraži i zašto? - Hava Alibegović
- Ako izuzmemo stvarne ljude kojima su priče posvećene, i koji se pominju u pričama, od izmišljenih likova, svakako Daca. Ona je inatna, prkosna, emotivna, često greši i zabrlja, nije tip klasičnog heroja bez straha i mane, pre je plašljiva, čak nekad i previše, ali kad dođe stani pani, stisnuće zube i braniti sve do kojih joj je stalo, i sve do čega joj je stalo. Ona je prosto kao neka dobra, zgodna cura iz komšiluka, koja pored svog običnog vodi i tajni život. Mislim da su je zato ljudi i zavoleli, jer mogu da je zamisle, identifikuju se sa njom.
* Da li si neke priče, pogotovo aludiram na priču "Daca i Huan" i nastavke koji slijede, prvobitno bazirao da napišeš roman kao cjelinu, pošto mi ta priča djeluje kao nešto što može da bude veće, obimnije? - Mladen Popović
- Zapravo, proces je obrnut...želeo sam prvo da kroz nekoliko priča upoznam čitaoce sa Dacom i njenim Univerzumom, da ih zainteresujem i naviknem na likove koji se pojavljuju i neku priču koja se nazire, a onda kasnije da sve to objedinim i proširim u dužoj formi. Nadam se da će taj proces biti uspešan.
* Da li će biti priče o Daci, još dok je učila magiju? Horor kao motiv ili žanrovsko opredeljenje? - Kristijan Kiko Šarac
- Možda, da ne otkrivamo baš sve). Volim horor, ali pre ga koristim kao alat, a ne kao žanrovsko opredeljenje. U priči Dete Dinare npr, kroz horor priču o vampirici zapravo sam pokušao da predstavim psihofizičke lomove u uslovima izuzetno teškog zimskog ratovanja na planini. Slično je bilo u priči Noćna straža, gde se prosto horor prirodno nametnuo kao najbolje sredstvo da opišem i ispričam ono što sam hteo.
* Kako si došao na ideju za priču Đavolji Mozaik ? - Sabrina Hani Delić
- Godine 2011-e na književnoj radionici Znaka Sagite, u junu mesecu, bila je zadata tema svemira, ili samo sf-a, ne mogu se tačno sad setiti. Tih dana sam nešto baš razmišljao o mozaicima, i onda reših da ih uklopim u temu. Onda mi je prosto kliknulo da je naša draga, za svemir presitna loptica-Zemlja, zapravo prelepi, savršeni prirodni mozaik. Tu sam već imao kostur priče, dalje je samo bilo do detalja.
* Pored pitanja o tome kada izlazi tvoj prvi roman, voleo bih da znam ko su tvoji književni uzori, omiljeni pisci? Šta te inspiriše da pišeš? :) - Marko Jovanović
- Nadam se sledeće godine. Inspiracija je svuda oko nas-u ljudima, mestima, događajima. Horor sam zavoleo preko Stivena Kinga, epsku fantastiku preko Tolkina i Stivena Donaldsona, sf preko Asimova, Klarka, Braće Strugacki. Volim priče o malim, običnim ljudima, jer mali čovek nosi sve, i teret svakodnevnog življenja, rata, okupacije. Recimo, obožavam roman Pesma, od Oskara Daviča. Posmatram ga van ideološke komponente, ne zanima me ni komunizam ni kapitalizam, za mene je to priča o borbi protiv okupatora, to je priča o običnim, malim a velikim ljudima, ljudima koji su uprkos svim svojim manama, greškama i ljudskim slabostima, izrasli u junake svog vremena, jer su neizmerno voleli svoj grad i svoju zemlju i ljude. Takve priče volim, a mislim da nam fale danas.
* U nekim tvojim pričama vodiš naraciju iz prvog lica, ali iz ženskog ugla. Po mom mišljenju veoma ubedljivo. Smeštanje u vizuru suprotnog pola smatram izazovom. Koliko ti je ovo bilo teško ili pak stimulativno? - Nebojša Petković
-Bilo je teško, izazovno, ali predstavljalo je i veliko ohrabrenje da pomeram granice u svom pisanju po pitanju kvaliteta. Počelo je u aprilu 2011.godine, kada je na književnoj radionici foruma Znak Sagite zadana tema napisati priču iz ugla suprotnog pola. Tada sam napisao priču Daca i Huan. Drago mi je da smatraš da sam to uspešno uradio. Volim da u priči imam ženske likove, i ne bežim od njih. Da se malo našalim, ni u stvarnom životu ne bežim od žena, zašto bih u pričama). Naravno, nije uvek lako stvoriti uverljivu psihologiju i karakter, pogotovo nežnijeg pola, ali trudim se da to bude što bolje. Po mom mišljenju najvažnije je izbegavati crno bela rešenja, jer ni u životu nije tako, ne predstavljati likove kako bih rekao-najlakšim i brzim putem, površno i sl. Što je lik realniji i bliži osobinama ljudi iz stvarnog života, pre će doći i do srca čitalaca.

* Odavno sam upoznat sa nekim od tvojih fenomenalnih priča. Znam da su mnoge od njih nastajale pod posebnim okolnostima veoma zahtevne Sagitine radionice, što ih dodatno preporučuje. Pretpostavljam da planiraš da se otisneš i ka dužoj formi - romanu. Da li se može znati nešto na tu temu? Planovi, ideje? - Nebojša Petković
- Sagitina radionica mi je mnogo pomogla, i nikada to neću negirati, niti zaboravljati. Po prirodi nisam neko koga mnogo dotiču neke rasprave i sl, tako da mislim da sam iz cele stvari uspeo izvući ono najbolje za sebe i nešto naučiti, a ružnije stvari sam jednostavno zanemario i ostavio iza sebe. Plan je da se napiše jedan roman koji bi bio spoj fantastike, horora ili pre nešto mračnije fantastike i krimića, i koji bi obuhvatao svojevrsni univerzum nagovešten u pričama o Daci.
* Zanimljiva je raznovrsnost tema u tvojim pričama, pa me zanima gde, osim prirode i zavičaja, najčešće nalaziš inspiraciju? - Zoran Petrović
-U svemu oko sebe. Nekada dobijem ideju tek kad se nešto dogodi, nekad na putovanju, ponekad u nekim običnim detaljima. Za priču Kaktus sam dobio ideju šetajući pored Futoške pijace, i palo mi je na pamet šta bi se desilo kada bi naišao neki ludak i počeo prodavcima šutirati cveće? Onda sam zamislio cvećara, princa i čarobnjaka, i polako se pomolila priča.
* Da li će i roman koji pripremaš opisivati period ratovanja od 1991 u exYU i odvijati se u, čitaocima poznatom krajoliku, ili pripremaš something completely different? :D - Zoran Petrović
-Radnja novog romana prvenstveno će se dešavati u Novom Sadu, uz izlete u neke druge...prostore i dimenzije. Biće nekih veza i sa zavičajem, ali za ratne priče i detalje nisam sasvim siguran. Svestan sam da ljudi žele još ratnih detalja, ali već sam pisao, nije lako pisati o tome, ne tehnički, nego emotivno i psihički, dosta se čovek potroši pišući ratne priče. Nije lako, čak ni nakon distance od dve decenije i kusur.
* Omiljeno piće, omiljena hrana i psihofizički tip žene koji te najviše privlači? :D - Zoran Petrović
-Omiljeno piće belo vino, po mogućnosti penušavo, hrana sve vrste riba i morski plodovi, tip žene koja me privlači - žena koja je draga, prijatna, nasmejana, koja ti je i devojka i prijatelj, drugar, neko na koga se možeš osloniti u svemu, pričati sa njim i deliti sve. Fizičke karakteristike su tada manje važne. Kada ti je neko drag i prijatan, simpatičan, biće ti lepo sve na njemu tj.njoj.
* Da imaš mogućnost da oživiš jednog lika iz tvojih priča, koji bi to lik bio i šta zanimljivo biste radili? - BookWitch
-Na žalost, neke drage ljude kojima su priče posvećene, nemoguće je oživeti, jedina uteha mi je da će živeti u mom sećanju, i u sećanju porodica i prijatelja, a nadam se da će i ova knjiga doprineti da sećanje na njih nikad ne izbledi. Izmišljene likove ne bih oživljavao, oni neka žive svoj život kroz priče, zadovoljan sam stvarnim prijateljima koje imam. Ali ako baš moram da odgovorim - prošetao bih sa Dacom nakratko po Bosanskom Grahovu, a možda bi se pentrali malo i po Šatoru i Uilici.

* Veliki čarobnjak ti je ponudio da izabereš super moć na jedan dan, koja bi to moć bila i za šta bi je koristio? - BookWitch
- Ako bih mogao ikako, sprečio bih ratove koji su se vodili od 91. na području bivše Juge. Ako bi mogao čarobnjak da mi ponudi moć kojom bih mogao otići u prošlost i to uraditi, upravo to bih uradio.
* Kakav je tvoj odnos prema čitaocima, da kažemo, fanovima? Da li voliš da ih upoznaš i čuješ njihovo mišljenje o tvojim pričama ili si pre tip koji zadržava svoju privatnost i recenzije čita na blogovima i sajtovima posvećenim knjigama? - BookWitch
- Nemam fanove, imam čitaoce koje poštujem i cenim. Volim da čujem mišljenja, nisam zatvoren, mada jesam privatno malo povučeniji, ali ne zato što ne volim da se družim, naprotiv, volim nova prijateljstva i poznanstva, ali treba mi malo vremena dok se pred nekim novim ,,otvorim''. Pratim blogove, stranice i sajtove, volim da sam u toku, da pročitam recenzije, najave, da vidim šta rade moje kolege, itd, ima zaista vrlo kvalitetnih stranica i sl, koje mnogo čine na popularizaciji domaće fantastike, pomenuo bih BookWitch, Knjiga za dušu, Od knjige do duše, Autostoperski vodič kroz fantastiku, forum Znak Sagite i dr.