уторак, 05. септембар 2017.

Strah i njegov sluga - Mirjana Novaković

Početak je 18-og veka i grof Fon Hauzburg dolazi u Beograd pod austrijskom vlašću, zavodi princezu, špijunira njenog muža regenta i krišom se raspituje o vampirima koji su se pojavili u okolini varoši...
Roman Strah i njegov sluga sam uzela da čitam pošto nisam znala šta bih drugo, toliko je knjiga na listi za čitanje da ne znam koju ću pre, a i dugo mi stoji na polici pozajmljena od kuma, pa je red da se vrati :) Na početku nisam imala nikakvih očekivanja, a na kraju sam dobila divnoću kakvu nisam mogla ni da zamislim.
Roman je zasnovan na istinitom događaju sa početka 18-og veka kada je u Beograd iz Beča stigla komisija da utvrdi ima li vampira u Srbiji. Priča je ispričana u vidu svedočenja dva glavna aktera. Jedno je svedočenje grofa Ota Fon Hauzburga, đavola lično, a drugo princeze regentinje Marije Avguste Turn i Taksis. Oboje iz svog ugla pričaju o pojavi vampirizma u Srbiji. Mirjana ovde vešto kombinuje horor, fantastiku, istoriju, religiju i satiru, pa dobijamo jedan divan roman koji drži pažnju od prve reči do poslednjeg slova.
Priča iz ugla đavola je vrcava, zabavna, ironična i satirična. Na momente zadire u religiju na satiričan i sasvim novi način. Đavola sam doživela kao običnog smrtnika, uplašenog od vampira i strašnog suda, sa svim manama i vrlinama koje "krase" obične smrtnike. Njegovi dijalozi sa slugom Novakom i prisećanja na početke i prve dane hrišćanstva, susrete sa Isusom, Marijom Magdalenom, pa i đavolovo napuštanje raja su me dovodili do suza. U svom sveočenju đavo priča o dolasku u Beograd, susretu sa komisijom iz Beča, istraživanju vampirizma, pronalaženju jednog veoma poznatog vampira u selu u okolini Beograda i povratku u grad.
Princezino svedočenje je na momente naizgled veoma konfuzno i bez ikakvog smisla, ali se niti brzo hvataju i poenta kapira. Sve je to usled njene starosti i senilnosti na koju se tokom pričanja poziva. I ona, kao i djavo, iznosi svoje viđenje događaja vezanih za vampire i njihovo pronalaženje. 
I njena i đavolova priča se završavaju povratkom u sigurnost gradskih bedema, ali na sasvim drugačiji način. Tu je autorka uradila, po meni, jednu fantastičnu stvar, nije se igrala sudije i iznela presudu ko priča istinu, a ko laže, već je to ostavila mašti čitaoca da se sam odluči čija mu je priča uverljivija i verodostojnija.
U knjizi postoje brojne religijske, istorijske, književne reference (Šekspir, Ana Karenjina, Mobi Dik, Glava šećera i mnoge druge), pa i reference popkulture - đavo koji recituje početne stihove pesme Simpathy for the Devil od Rolling Stones-a. Ovo je svakako jedna od onih knjiga kojima ćete poželeti da se vratite i pročitate ih drugi, treći, pa možda i četvrti put, samo da bi našli još neku novu referencu ili se podsetili đavolovih dosetki i pošalica :)

Deo gde đavo "proziva" nas čitaoce i knjige krivi za sve:
"...Ali svega toga ne bi bilo da Novak nije čitao knjige. Kada knjige nisu postojale, ljudi nisu znali ništa o uzvišenim i čistim ljubavima i verovali su da je prava i velika ljubav ona koju mogu da dosegnu. Tek kada su počeli da čitaju knjige, umislili su da je ljubav nešto što samo najređi srećnici mogu da nađu. Ja vam kažem, goreće kod mene svi ti što ispisaše te gadne knjižurine zbog kojih se ljudi više ne vole, nego sve čekaju, pa merkaju, pa im nije po volji, pa menjaju, pa oni bi bolje, pa oni bi najbolje, a sebe ni da pogledaju, ni da se prisete onog, bar Srbi, njihova je izreka: Prema svecu i tropar. Nego što on ili ona gori, to misle da zaslužuju bolje. I eto meni mušterija. Ja obožavam knjige, a čitaoce još više..."



Нема коментара:

Постави коментар