Čitalac - novinar #9 - Matilda Veljković

Intervju Matilda Veljković, autorka romana Zmaj i Milena i Vidarka

* Da li si prilikom pisanja koristila samo maštu i usmena predanja ili si se oslanjala na pisane izvore? Ako jesi, koje bi knjige mogla da preporučiš? - Irena Ilić-Vasiljević

- Kao nekom ko želi da kroz svoje romane i neku moderniju formu približi mladima i sačuva od zaborava srpsko narodno verovanje, trediciju i običaje – jednom rečju, zavet – jasno je da je usmeno predanje najviše uzidano u temelj mojih knjiga. Ono je njihov najveći i najteži deo. Mašta se igrala i dopunjavala sa usmenim predanjem i lektirom koju rado preporučujem. To su one nikad do kraja pročitane knjige, u mom slučaju, pored narodnih pripovedaka i pesama, bez kojih ne mogu ni da pomislim da pišem, tu su i Slovenska motologija Luja Ležea, Ševalijer-Gibrantov Rečnik simbola, zatim Srpski mitološki rečnik Kulišića, Petroviča i Pantelića, Bulat-Čajkanovićev Mitološki rečnik i Srpski narodni kalendar Dragomira Antonića, pa Vampiri i druga bića u našem narodnom verovanju Tihomira Đorđevića, Čuda vlaške magije Jasmina Jojić Pavlovski, Srpska čudesa...

* Koliko si zadovoljna povratnom reakcijom onih koji su pročitali tvoja dela? - Irena Ilić-Vasiljević

- Moj prvi roman Zmaj i Milena, iako je autorsko izdanje i uprkos nikakvom oglašavanju, lako je dolazio do čitaoca, zahvaljujući jednoj jedinoj rečenici ispod naslova koja glasi: „Roman o drevnoj srpskoj magiji“. Danas, godinu i po dana od prvog izdanja, radim na drugom proširenom izdanju. Pored toga što će se otelotvoriti u novom ruhu, roman Zmaj i Milena otvorio je put mom drugom romanu koji nosi naziv Vidarka. Čitaoci su me posle te dve knjige postavili među autore folklorne fantastike, što mi se dopada, i kao eksperta za magiju, što mi se ne dopada. Za razliku od odeljenja epske fantastike, gde je prilična gužva, sa nestrpljenjem čekam Mladena Milosavljevića da mi se pridruži sa svojim romanom. Vidarka je objavljena početkom leta, i rano je za merenje njenog uspeha. Zadovoljna sam kuda sve to ide i kako ljudi reaguju. Za nekog ko na scenu stupa sam, bez moćne izdavačke kuće, sa proizvodima iz male kućne radionice, reakcije me čine veoma srećnom. Kao i rezultati prodaje.

* Koju poruku želiš da pošalješ svojim pisanjem i zašto? - Irena Ilić-Vasiljević

- Pripovedanje, ono oko vatre, je magijski obred, koji je služio okupljanju porodice oko zajedničkog zaveta. Današnja priča, ako jeste priča, daleki je potomak tog drevnog pripovedanja, koje je sabiralo porodicu. A ona nam isto treba, kao što nam je trebala i onda, i taj nesavršeni otac, koji je kriv za sve, i uvek zabrinuta majka i bolesna baba... I ljubav za svoje poreklo, narodnu muziku i sve što može da nam pomogne da shvatimo kao je u sopstvenoj koži ipak najlepše, mnogo lepše nego stremiti tome da se bude neko drugi, neko tuđ.

* Na koja pitanja tražiš odgovore, ako ih tražiš? - Irena Ilić-Vasiljević

- Često ne znam šta tražim, ali sam u neprestanoj potrazi. Šta sam tražila, setim se kad nađem. I tek mi ta nalaženja i odgovori formulišu moja pitanja. Jednostavno je: pisac i onaj koji to pokušava da bude uvek je onaj ko u šumu uđe tražeći zeca, a izađe sa medvedom. I to zagrljen.

* Kog pisca domaće fantastike bi preporučila za čitanje i zašto? - Irena Ilić Vasiljević

- Uvek i svuda: Vuka Karadžića i Srpske narodne pripovetke. Ne može se pisati ništa – ni recept za domaći hleb, a kamolli fantastika – a da se ne zna pripovetka Devojka brža od konja.

* Kako bi opisala magiju, kao takvu, u jednoj rečenici? - Mladen Đorđević

- Svako je od nas, jedinstven i neponovljiv, proizvod magije. Tako da smo magija mi sami.

* Odakle, prema tvom mišljenu, magija dolazi/nastaje? - Mladen Đorđević

- Iz nas. Svako od nas u sebi ima tu prelepu tajanstvenu pećinu u kojoj se prelamaju divni svetlosni oblici, samo što svako od nas ne siđe do te svoje odaje.

* Da li postoje “konsekvence” za korišćenje magije, odnosno, šta se to “oduzme” u prirodi, s obzirom da uvek postoji balans? - Mladen Đorđević

- Magija nije mimo prirode, naprotiv. Još niko nije poleteo na ajfonu 7, dok se za dobru staru brezovu metlu ne bih kladila.

* Kako gledaš na to da Hrišćanstvo, kao vera, ima svašta da kaže protiv magije i onih koji je praktikuju, a pritom zaboravlja da su sva čuda tokom biblijskih stvaranja, čak i božanska čuda, neki vid magije? - Mladen Đorđević

- Hrišćanstvo i liturgija u osnovi i sami počivaju na magijskim ritualima. Hrišćanstvo nije neprijatelj magije, nego onih njenih oblika koji su oružje „princa od ovoga sveta“. Uostalom, moj pristup magiji isključivo je književan. Kako kaže jedan od junaka filma Sjećaš li se Doli Bel: „Žena je kao so – može i bez, ali je bljutavo“. Slično je i sa magijom.

* Koliko ti je važno da imaš dobrog urednika i lektora sa kvalitetnom povratnom informacijom? - Kristijan Kiko Šarac

- Nemerljivo. Izuzeti bilo koga od onih koji, pored pisca, čine knjigu – urednika, lektora, prelamača, grafičkog dizajnera, ilustratora, fotografa, te štampara i knjigovesca – uvek se vidi ka knjizi. A, kad se vidi, ružno se vidi. Ima, međutim, jedna vrsta lektora koji izlaze iz okvira sopstvenog posla i koji su zapravo naši prvi čitaoci. Njihove primedbbe i sugestije često znaju biti neprocenjivije od lektorskog umeća. Hvala, Jelena!

* Koliko se opireš izmenama u svom delu? - Kristijan Kiko Šarac

- Ne opirem se. Na preporuku kolege Zorana Petrovića, ostvarila sam saradnju sa već pomenutom Jelenom Ilić, koja je, iako potpisana kao lektor, u Vidarki obavila i dobar deo uredničkog posla. Rezultat je da je Vidarka stilski daleko bolja od Zmaja i Milene.

* Da se možeš obresti u jednoj od svojih knjiga da li bi to bio Zmaj i Milena ili pak Vidarka i zašto? - Ma Ya

- Ne bih delila sudbinu likova iz mojih romana. Ni mrvicu energije više od onoga koliko je bilo potrebno da ih stvorim. Svoje sam romane živela, preživela i to mi je sasvim dovoljno. Sada je na vas red.

* Koliko vremena ti je trebalo da realizuješ ideju romana Zmaj i Milena? Srđna Tešić

- Sedam godina. Možda ne bi trajalo toliko da na početku knjiga nije bila zamišljena kao zbirka pripovedaka. Da bih posle lekture, gotovo u samom finišu, odlučila da knjiga ipak bude objavljena kao roman. Što se na kraju pokazalo kao dobro.

* Da li si ikada koristila magiju svog zavičaja i okoline i u koje svrhe? Ovde ne mislim na prirodnu lepotu i pamet koje koristiš svaki dan, već na pravu izvornu magiju :) - Zoran Petrović

- Hvala na lepim rečima. Nadam se da neću nikog razočarati, ali ništa više od bajalica protiv uroka koje sam naučila od prabake i pevajući ih uspavljuvala sina kada bi bio razdražljiv. Ista ta prabaka me naučula i molitvu za mirne snove. Nju češće koristim. Horoskop ne čitam, a moj čovek je još uvek uveren da je na njegovom pripitomljavanju s moja strane radila neka žešća magija.

* Koji deo, ako tako mogu da ga nazovem, oceniš kao najbliži sebi, tj. koji si deo Vidarke najlakše pisala ili najviše uživala? Da li je to onaj čisto folklorno fantastični deo ili možda onaj s početka 20-og veka, ako se dobro sećam godina, ili ono skorije, nama najbliže vreme? - Zoran Petrović

- Treći savremeni deo. Mandalina iz 2011. i ja imamo štošta zajedničkog, ali se i razlikujemo. Za početak, zajedno smo živele u Sarajevskoj ulici. Ona sa jednom cimerkom na mansardi, ja sa dve u divnom trosobnom stanu. Bolujemo od istih bolesti i pijemo kafu u istom kafiću.

* Piše li se ili smišlja treća knjiga i koja će tematika biti? - Zoran Petrović

- Treća knjiga je uveliko u nastajanju. Vraćam se suvom folkloru. Radni naziv je Sedam kćeri – Majkica. Ali rešila sam da je pišem natenane, pa kad bude završena. Zainteresovani mogu pročitati odlomak na mojoj Fejsbuk stranici među beleškama. Dok ne stigne novi roman, čitaoci mogu da uživaju u jednoj priči koja će se pod nazivom Seoba naći u zbirci U vrzinom kolu, koju potpisuje izdavačka kuća Strahor i priči Lanci, koja će se naći u novoj zbirci Kulturnog centra Kučevo.

* U knjizi Vidarka, barem po mom mišljenju ima i horor motiva koji su me, kao što sam u blogu napisala, pošteno “iscimali” i naježili. Da li ćeš se možda sa nekim novim romanom oprobati u čisto horor vodoma? Ili možda napraviti neki miks horora i folklora? - BookWitch

- Ideja da napišem horor mi se baš dopala. I nije isključena, ali si mi je tek usadila u glavu i mora da odleži i poraste. Treći roman će, kao i predhodni, nositi tu senovitu atmosferu i dozirati horor na tacni sa folklornim motivima, uz slatko od belih trešanja.

* Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li pratiš određene, tebi bitne korake ili jednostavno sedneš, “uzmeš papir i olovku u ruke” i pustiš da te priča vodi? - BookWitch

- Retki su ti dragoceni trenuci kada uzmeš papir i olovku u ruke i prepustiš se. Ne mogu uvek da pišem, ne zato što ne naviru reči, već što mi ne bude uvek dobro fizički i mentalno. Ljudi beže u maštu od svakodnevnog horora, a ja imam jedan lep, miran porodičan život, iz koga se ponekad isključujem da bih napisala par stranica nečeg tragičnog. Suludo!

* Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko si ti natprirodna i nedodirljiva i koliko tebi kao piscu znači druženje sa čitaocima i njihovo mišljenje o tvojim knjigama? - BookWitch

- Nikad sebe ne bih nazvala piscem. Ta mi je reč prevelika, pa Ivo Andrić je bio pisac. Za jednog pisca koji to nije sam obična u svemu, osim u tome što u toj običnosti zaista uživam. Mnogo ljudi koje svakodnevno srećem ne zna da imam napisana dva romana, a ne moraju ni znati. Lepo nam je i bez toga.

* Kada ne piše, šta Matilda voli da èita? Omiljena knjiga, žanr, pisac? - BookWitch

- Nemam omiljenog pisca ni žanr, ali imam omiljene knjige: Hazarski rečnik, Prokleta avlija, Foliranti, Sto godina samoće, Majstor i Margarita, Kao voda za čokoladu, Demijan, Idiot, Braća Karamazovi...

* Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivala sa nekim blogerom? - Isidora Kovač

- Pratim BookWitch, kao i neke stranice na Fejsu, ima ih više, ali pomenuću dve: Bibliotekarka i Knjiga za dušu. A od portala ili onlajnmagazina tu su Omaja, Od knjige do duše, Knjige, Autostoperski vodič kroz fantastiku i sa njima imam neki vid saradnje, ako to tako možemo da nazovemo.

* Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade bolju promociju i reklamu? - Isidora Kovač

- Verujem da izdavači imaju širu sliku od mene. Lagunin, Portalibrisov ili sajt Otvorene knjige ima veću posećenost od najposećenijeg bloga. Možda u nekoj budućnosti. Svedočiće najuporniji i najvredniji. Do tada, komunikacija će ostati na relaciji bloger – autor lično, eventualno između blogera i manje izdavačke kuće, koja je u vlasnišvu autora, koji opet preko nje plasira svoje knjige. Znači bloger – autor.

* Kada bi imala priliku da odeš na večeru sa tri lika iz neke knjige, tvoje ili tuđe, koja bi to tri lika bila? Gde biste večerali i šta bi bilo glavno jelo? - BookWitch

- To bi bila večera sa Karamazovima – Dimitrijem, Ivanom i Aljošom. Tu nema mesta dosadi. A, ako bih ja bila zadužena za večeru, odvela bih ih u Ždrelo, selo na Homolju, jeli bismo homoljski sir i žmare (tredicionalno vlaško jelo).

* Kada bi mogla da budeš superheroj i imaš neku supur moć, koja bi to moć bila i u koje svrhe bi je koristila? - BookWitch

- Volela bih da budem odagnavačica zlih misli, koja ume da ih prepozna i rastera. Bezbolno. Neko u čijem prisustvu možeš jedino da misliš i činiš dobro.

* Pošto sam videla da pojedini autori burno reaguju kad ih oceniš dvojkom, trojkom, četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo... Uostalom, ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? - Isidora Kovač

- Moje knjige nisu pisane da bi se svima svidele. Stvarane su iz potrebe za pisanjem, ne za sviđanjem. Prvu knjigu sam pisala sebi. Onakvu kakvu sam želela da pročitam u nekim godinama kad su sve babske priče bile ispričane. I kakvu sam tražila, ali je nije bilo. Hazarski rečnik je bio nešto najbliže što sam našla i još pamtim tu radost u sebi. Roman Zmaj i Milena nema ništa zajedničko sa Hazarskim rečnikom osim možda tu magiju koja me uveseljava.

* Da li smatraš da je teško biti žena pisac u Srbiji? Kojih to prednosti/mana ima? - BookWitch

- Mislim da je teško. Negde razumem bes nekih koji pokušavaju od toga da žive prema onima kojima je to uspuna stvar, još na nivou ljubavi. Ja sam usamljeni jahač, koji nije željan aplauza, hvalospeva i tapšanja po leđima. Jedna mi knjiga isplaćuje narednu i, dok bude tako, biće dobro. Od pisanja ne živim. Niti mogu da zamislim da je to moguće u nekoj budućnosti, bližoj – daljoj, svejedno. A bilo bi divno da jeste, makar bila u nekim baš poznim godinama.

* Reci nam nešto Matildi, nešto što misliš da bi tvoji čitaoci voleli da znaju, a što nije vojna tajna :) - BookWitch

- Volim što su nam se životi ukrstili. sve drugo je manje važno.

* U toku pisanja, da li se isključivo oslanjaš na svoje instinkte i maštu, ili prihvataš sugestije ljudi sa strane (urednika, prijatelja, “fanova”…)? - BookWitch

- U toku pisanja nema drugih očiju. Kada procenim da će se priča, ako predugo ostane kod mene, prekuvati, tad je spremna da je još neko pročita. Šaljem je svom suprugu i lektoru. Na kraju odlučim ja. Valjda tako i treba.

* Kad ne piše, čime se zanimljivim, ili ne zanimljivim :), Matilda bavi u životu? - BookWitch

- Ne mešam profesionalni život sa ovim. Pored posla, bavim se porodicom, naslikam nešto na platnu ili napravim pesmu. Ako bude dobra, ja je snimim. Češće napravim pesmu nego tortu, eto. A i moj sin više voli da peva nego da jede slatko... Tako to ide.

Vidarka