Dugo nisam pisala ništa, a čitala sam dosta. Nešto nisam imala ni volje, ni inspiracije... Dođu tako valjda ti neki momenti, ali na svu sreću brzo prođu. Pa tako i mene prođe nepisitis i evo me sad, orne, čile i vesele :)
U septembru je dosta knjiga prošlo kroz moje šape. Pored svih njih i dva klasika fantastike - Magla, Džejmsa Herberta, i Ja sam legenda, Ričarda Matisona.
MAGLA - Mirno seoce u Viltširu najednom pogađa katastrofa bez ikakvog razloga ili objašnjenja, ostavljajući za sobom trag jada i užasa. Razjapljena pukotina bez dna širi se zemljom, a iz nje izbija magla kakvu niko nikada nije video. Šta god da je posredi, mora se staviti pod kontrolu, jer kuda god da krene, za njom ostaju strahote jednako jezive kao i tragedija koja je obeležila njen dolazak na svet. Nedužni seljani i učenici pomahnitaju pod uticajem tajanstvene magle, i međusobno se muče i ubijaju. Gnusni i grozni događaji tim su strašniji jer se dešavaju u ruralnom, uglednom kraju Engleske. A sve zbog magle koja tera ljude u ludilo...
Moja sreća je bila neopisiva kada sam ovu knjigu konačno dodala u svoju biblioteku, a tek kad sam počela da čitam, što bi Sunđer Bob rekao "Sreća, sreća, radost..." A onda se, negde usput pojavila neka zla igla i probušila mi balon. Od knjige sam očekivala mnogo, a dobila skoro ništa. O.K. Jeziva je, da se ne lažemo, ali samo u delovima koji opisuju dejstvo magle na ljude i ludilo koje izaziva. Herbert je majstor da jezu uvuče u kosti na mala vrata. Ni malo nije naivno čitati o grupi dečaka koja kasape i masakriraju učitelje dok orgijaju po fiskulturnoj sali ili o hiljadama ljudi koji kao leminzi izvršavaju kolektivno samoubistvo ulaskom u ledeni okean... Svi ti jezivi opisi zločina, atmosfere koju sama magla izaziva su jedino što mi je u knjizi leglo. Onog momenta kada su vojska i vlada upletene u priču, moj balončić se nepovratno totalno izduvao. Nikako mi nije leglo objašnjenje porekla magle, kao i ni sindom "one man saves the world", pritom taj čovek nije ni vojnik, ni naučnik, nikakav superjunak, već špijunčić Ministarstva za zaštitu životne sredine.
Da li su moja očekivanja bila prevelika nakon Herbertovih Pacova koji su mi u glavi dan danas ili je momenat za čitanje ove knjige bio pogrešan, ali Magla je svakako bila jedno veliko razočarenje.
JA SAM LEGENDA - Robert Neville je posljednji od svoje vrste. Naše vrste. Tajanstvena zaraza pretvorila je ostatak čovječanstva u bića iz noćnih mora. U nesmiljenoj borbi koju Neville vodi protiv njih, najbolji mu je saveznik danje svjetlo. Sve do neočekivanog obrata koji vodi neumitnom kraju. No je li taj kraj doista tako užasan kako se na prvi pogled čini?
Uf, joj, jaoooooooooooo... Nakon što sam pročitala i zaklopila knjigu, ostala sam da sedim i dugo zurim u zid. Naslov "Ja sam legenda" nakon čitanja dobija sasvim drugo značenje. Iako sam gledala filmove Poslednji čovek na zemlji (Vinsent Price), The Omega Man (Charlton Heston) i Ja sam legenda (Will Smith), nikako nisam bila spremna na ono što me je u ovoj knjizi čekalo. O.K. Ostao je sam. Na sve moguće načine se trudi da preživi, nađe objašnjenje, a možda i lek za bolest koja je pokosila čovečanstvo, ali čemu sve to, kada osim njega nema više nikoga na svetu. Jedan nasumičan događaj, naizgled slučajan susret, menja sve to i od Roberta Nevila pravi legendu.
Ova knjiga je preteča današnjih distopijskih, postapokaliptičnih knjiga, serija i filmova u kojima čovečanstvo biva zbrisano što zbog virusa, što zbog vanzemaljaca ili svoje gluposti. Međutim, ona se od svih njih razlikuje možda najvažnijom stvari - jedna je od prvih tog tipa i NEMA SREĆAN KRAJ! Ustvari, kada se malo bolje razmisli, kraj možda i jeste srećan, ali se postavlja pitanje "ZA KOGA?"
Нема коментара:
Постави коментар