Vladar iz senke - Donato Karizi

Ovog avgusta sam se po drugi put družila sa Karizijem, pozajmljene knjige pa žurila da vratim. :) Nisam se ni malo pokajala. Legao mi kao pravo malo osveženje. Za divno čudo, nisam imala problem sa prevodom... Možda zato što ne znam Italijanski hehehehehehe...
Elem, u knjizi Vladar iz senke se ponovo družimo sa detektivkom Milom Vaskez. Ovoga puta bez traga nestaju odrasli ljudi, samo da bi se nakon nekog vremena vratili da ubijaju. Na nestancima i ubistvima radi cela policija, a Mila se na savet svog šefa, kaptena Stefanopulosa, udružuje sa Simonom Berišem, autsajderom, kog mrzi svaki policajac jer misle da je korumpiran. Njih dvoje vode nezavisnu istragu, često zapadaju u nimalo prijatne i veoma opasne situacije. Uspevaju da povežu sveže slučajeve sa nestancima insomničara od pre 20 godina, za koje je osumnjičen Kairus, za većinu fiktivna i izmišljena ličnost, ali za Beriša veoma stvaran košmar sa kojim se i dan danas bori. Što više saznaju o ovom slučaju, to se više "rana" iz njihovih prošlosti otvara, na njima je da se izbore sa tim demonima.

Meni je Vladar iz senke više legao od Šaptača. Možda zato što deca nisu žrtve, jer sam na njih specijalno osetljiva. Milin lik je razrađeniji i kompleksniji, a kada se u jednačinu ubaci i ćerka, postaje pravo malo remek delo. Pored Mile, kao jedan od glavnih likova se pojavljuje specijalni agent Simon Beriš u paketu sa svojim repovima i demonima iz prošlosti sa kojima pokušava de se izbori u sadašnjosti. Njih dvoje predstavljaju savršen sklop dvoje nesavršenih ljudi koji savršeno funkcionišu i kao pojedinci, ali i u toj maloj nesavršenoj simbiozi.
Kao i u Šaptaču, Karizi je odličan u opisima mesta zločina, istrage i svih tih pravno-policijskih stvari o kojima ja znam samo iz serija i filmova. :) Na kraju je ostavljen divan cliffhanger, zbog kog sam poželela, bukvalno da skočim sa litice. Mislim da ću neku novu priču o Mili i njenim "avanturama" iščekivati skoro pa kao Winds of Winter :D

"...Po nekim tvrdnjama, knjige su bile spona sa zivotom upravo zato sto su sve imale svoj kraj. Nije bilo vazno da li je kraj srecan ili tuzan, no to je bila privileging koja u njenom svakodnevnom poslu cesto nije postojala. Knjige su bile lek protiv tisine, jer su punile njen um recima i popunjavale prazninu koju su za sobom ostavljale zrtve zlocina. No, one su, pre svega bile njen nacin da pobegne od sveta. Da nestane. Kada bi uronila u svet knjizevnosti, sve ostalo, ukljucujuci i nju samu, nestajalo bi sa scene. U knjigama je mogla biti bilo ko. Sto je znacilo i da moze biti niko."