Čitalac - novinar #5

Intervju Nebojša Petković, autor trilogije Poslednji grad (Potraga, Rat i Izdaja)

- Koliko ti je bilo lako ili teško da zamisliš mapu i uklopiš je u radnju priče? - Srđana Tešić

* Ja sam vizuelista. To je u prirodi mog posla (arhitekture), mada i dar genetike (otac mi je bio slikar). Uz to, sticajem okolnosti i potrebe struke, snalazim se dobro u 3D i dizajnesrskim kompijuterskim programima. Sve to, pomoglo mi je da lako i sa uživanjem napravim mapu sveta koji opisuje knjiga. Takođe, olakšavajuća okolnost je bila što je to poznat svet – teritorije naše zemlje, gde je izazov bio samo utvrditi lokacije postojećih i naći mesta za izmišljena obitavališta budućnosti. Trudio sam se da novonastala utvrđenja klanova, trgovišta i ostala mesta, nose autentične nazive, koristeći se postojećim toponimima na tim konkretnim lokacijama.
Smatram da ovaj žanr zahteva vizuelni prikaz mimo korektnih opisa autora i razvijene imaginacije čitalaca. Junaci su u stalnom pokretu ili pak čitalac prati nekoliko paralelnih radnji koje se odvijaju na različitim, udaljenim mestima.

To je potvrdio i jedan iskusniji kolega koji je uzeo moju prvu knjigu na čitanje. Kada sam svratio do njega u jeku tog poduhvata, zatekao sam ga sa otovrenom kartom „naših prostora“ i komentarom „Hoću da vidim gde sam“.

- Koliko se prva ideja za likove i priču promenila u odnosu na onu koju smo zatekli u knjizi? Da li je bilo menjanja tokom samog pisanja nastavaka? - Ivan Branković

* Trilogija je nastajala u vremenskom okviru od približno četiri godine. Neizbežno je da u tako dugačkom periodu dođe do nekih izmena i odstupanja od one prvobitne zamisli. U slučaju Poslednjeg Grada to je ipak bilo minimalno, moram da priznam. Imao sam osnovnu koncepciju i tok radnje koga sam se, u glavnim crtama, držao od početka do kraja. Možda je to i najveća odlika ovog prvenca, koji poput drugih takvih, svakako ima svojih slabijih strana. Ta konzistentnost i celovitost priče tokom sve tri knjige. Pisao sam poglavlje po poglavlje, ne preskačući ništa, smatrajući da je neophodno da proživljavam postupno ono što i junaci. Takav pristup, bez obzira na projektovane događaje u „budućnosti“, opet je ostavljao prostora za neke promene koje su posledica postupaka likova u „sadašnjosti“. Postoje neke napuštene ideje i neke koje su se rodile na bazi predhodno opisanog postupka. Ponekad su i komentari čitalaca već napisanih delova bili orjentir u kom pravcu bi trebalo, a u kom nikako nenastavljati.

Mislim da je najviše bilo nedoumice oko kraja koji je mogao da bude ispričan na nekoliko načina. Pomalo mračniji ton preovladao je u celom trećem delu, kao i na samom kraju, ostavljajući neke stvari nedorečene ili na volju čitaocu, što prvobitno nije bio plan. To je rezultat upravo onog četvorogodišnjeg iskustva junaka i stvari koje su ih za to vreme neminovno promenile, kao i njihovog tvorca.

- Koliko si vremena potrošio na istraživanje (religije, istorije…) u pripremi za knjigu? Koje si izvore koristio i koji su ti najviše pomogli? - Boris Mišić

* Voleo bih da kažem kako sam se pri ulasku u ceo ovaj projekat najpre ozbiljno posvetio istraživanju i pripremama. Istina je da sam u sve uleteo prilično entuzijastički i srcem, više nego razumom. Naravno, zato je za prvu knjigu bilo potrebno mnogo više vremena nego ostale dve. Sve ukupno - predradnje, samo pisanje i „postprodukcija“ oko dve godine.

Tema koju sam izabrao davala je određene prednsoti, jer su kultura i religija, projektovane u neznanu budućnost i time ostavljene specifičnoj interpretaciji tog pokolenja. Naravno, nije mi to ostavilo slobode da sve izmmislim, već je bilo neophodno bazirati stvari na činjenicama. U istraživanju stare slovenske vere poslužio sam se raznim izvorima kako bih što vernije prikazao određene motive.
Negde u to vreme došao sam u posed knjige Slovenska Mitologija, Nenada Gajića i ona mi je, pored nekih sajtova, koji se bave istom temom, bila prvi saveznik. Znam da u određenim krugovima nije omiljena kada se razmatra verodostojnost tzv. Rodnoverja, ali meni i nije bila potrebna autentična rekonstrukcija. Ni tada, ni danas nisam bio pristalica verovanja u postojanje sistematičnog panteona slovenskih božanstava. Uzeo sam odatle one motive koji su mi se učinili dobrim za priču – poput pretpostavke da su žrečevi Crnoboga bile žene (otuda sestrinstvo veštica u Poslednjem Gradu).

Poseban izazov bilo je opisivanje geografskih predela u kojima sticajem okolnosti nikada nisam bio. Srećom, internet je danas veoma zahvalno sredstvo koje donekle može da zameni svako živo iskustvo. Proveo sam dosta vremena nad slikama, kartama, video zapisima i interaktivnim mapama (google eart, bing maps...) kako bih što vernije opisao krajolik mesta gde se junaci nalaze.

U pisanju trećeg dela koji se u svojoj prvoj polovini uglavnom bavi Kalemegdanom i njegovim lagumima, najveća pomoć došla je iz redova knjige Beograd ispod Beograda, Zorana Nikolića.

- Koji ti je omiljeni lik? Sa kojim likom sebe smatraš najsličnijim, a sa kojim najrazličitijim? - Slađana Vojinović

* Nezgodno pitanje na koje se daje onaj stereotipni odgovor o podjednakoj ljubavi za „svu svoju decu“. Šalim se. Mogu da odgovorim da sam nekim likovima po prirodi njihove uloge u svemu posvetio mnogo više pažnje i time, kako bi ih učinio što autentičnijim, ulio dosta toga od sopstvenog mentaliteta (razmišljanja, postupaka, dilema, strahova i nada...). Na prvom mestu to su Vuk i Altaman. Kod prvog je bilo teže, jer on sve do samog kraja igra ulogu potpunog pozitivca, najviše zbog godina koje su simbol nevinosti. Sa Altamanom je bilo daleko lakše, jer je mogao da ispolji sve slobodnije - i negativno i pozitivno. Od njega sam najviše očekivao da ne sklizne u klasičnog heroja, trudeći se da mu ostavim slabosti i dozu cinizma s kojima se bori i probija kroz stranice knjige sve do samog kraja. Poslednji lik koji je morao da bude „dobar“ u svom zlu, no tako da ne ispadne klišeizirani antagonista, jeste Ruin. On je inkarnacija zla neljudska prirode i njegovi motivi i načini morali su da se razlikuju, ali i da budu prihvatljivi, jer smo u ovom životu svi mi ponekad konzumenti tog zla.

- Zašto si se baš opredelio za postapokalitični podžanr? Koliko je bilo teško smestiti teritoriju Srbije u takvu atmosferu? - Marko Jovanović

* Postapokalipsa je oduvek bila inspirativna tema. Postoje periodi u istoriji kada je aktuelnija i koji koincidiraju sa tim očekivanjima na realnom planu. Ne bi trebalo naglašavati da se upravo nalazimo na jednoj takvoj istorijskoj razdelnici - slabosti civilizacije koja će se menjati uz lomove ili survati (nadam se da ne). S druge strane, interesovanje za ovu temu crpim i iz mojih religioznog uverenja, što je vidljivo i u samoj priči Poslednjeg Grada. Manje - više jedino što je nesvakidašnje u ovoj trilogiji jeste sublimacija pravoslavne eshatologije i fantastike, skovane po klasičnim uzusima tog žanra.

Što se smeštanja takve priče u domaće okruženje tiče, meni to nije predstavljalo problem, niti je delovalo neautentično. Iz tog razloga se kultno-kulturni motivi pojavljuju kao autohtoni i našem prostoru i mentalitetu prijemčivi.

- Gde crpeš inspiraciju za pisanje, jer sam fasciniran opsežnim opisima prdela, odlično formiranim likovima i savršeno osmišljenima akcijama, okršajima? - Marko Jovanović

* Inspiracija je čudesna stvar i čovek ne zna zasigurno iz kojih dubina podsvesti dolazi. Ali ova priča se formirala u mojoj svesti suviše jasno, a poriv da je ovaplotim, iako se pre nisam ozbiljnije bavio pisanjem (poneka priča, nekolicina polemičkih tekstova na društvene, religiozne ili političke teme), bila je neverovatno jaka. To je opet razbudilo riznicu imaginacije i sada mi se čini da ima više priča koje bih želeo da ispripovedam, nego što za to postoji realnih mogućnosti.
Veoma sam ti zahvalan na takvim pohvalama, mada je u prirodi stvaraoca da dela koja su za njim počinje više da osuđuje, nalazaći da bi ih danas uradio bolje (što je istinito i normalno).
Na kraju jedan ruski mislilac rekao je (parafraziram): „Pišem o onome što bih voleo da pročitam“. Čini mi se jednostavnim i istinitim.

- Kakvu simboliku nose vampiri, tačnije tri vampira, koji su protagonisti radnje tvojoj trilogiji Poslednji grad? – BookWitch

* Što se dobra i zla tiče ja sam pristalica stare paradigme – vampiri, veštice (s oproštenjem ) i sva ostala mračna tevabija iz naših narodnih priča simbolizuju zlo. Ne volim našminkane, tinejdž vampire. U tom kontekstu funkcionišu i tri lika iz moje priče. U suštini njihova priroda prevazilazi vampirsku, oni su demoni, otelotvoreni u poslednja vremena da hodaju zemljom (po nekim proročanstvima novijih staraca, pakao će u poslednje dane biti prazan, a svi odande, hodiće sa nama ovde). Bilo je stoga idealno da se u očima ljudi i to nanovo paganizovanih ljudi, taj njihov demonski karakter (čak i kroz fizionomiju) ispolji najadekvatnije njihovom verovanju. Oni za sebe ne tvrde da su vampiri, već ih tako prozivaju oni koji su sa njima u kontaktu, a vampirska dela u potpunosti su kompatibilna sa tom mračnom prirodom.

- Koji su pisci i dela imali najviše uticaja na tvoje pisanje? - Vladimir Gligorijević

* Uz shvatanje koliko će ovo da zvuči stereotipno, na prvom mestu to je Tolkin. Njegovo delo je nepravaziđeno, bez obzira da li se kasnije pojavilo još vrednih, pa čak, u literarnom smislu, boljih pisaca. I to ne samo zato što je „prvi“. On je stvorio autentično delo koje bi sa punom odgovornošću uvek preporučio kao obaveznu literaturu. Dugo sam bio toliko veliki fan Tolkina da mi se nije čitalo ništa drugo iz domena epske fantastike (opekao sam se na nekim bledim kopijama). Kasnije sam, naravno, podlegao i upoznao se sa delima savremenih stvaraoca žanra. Voelo bih da kažem da moja prča nosi makar obrise kompleksnosti Martinovog dela, da razvije realistične i sirove scene jednog Aberkrombija, da ističe duboke karaktere i njihove životne drame kao što se to ogleda u Eriksonovim junacima. Voleo bih da sam uspeo da podražavam velikog majstora Kinga kada je u pitanju snaga, sticajem sudbine, okupljene družine. Istina je svakako daleko od toga, ali je istina i da su svi ovi autori pomalo uticali na moje shvatanje kako bi trebalo napisati jednu ovakvu priču.

- Da li slušaš muziku dok pišeš i koliko ona utiče na „stvaralački zanos“ i inspiraciju? - Vladimir Gligorijević

* Znam da mnogi autori upražnjavaju ovu praksu, ali moram priznati da ja to ne radim. Muzika jeste inspirativan medij i ja sam često, pod uticajem neke muzičke teme, imao razne asocijacije, kao što sam i određenu muziku vezivao za već napisane delove priče, ali dok pišem imam potrebu za tišinom, koju remete samo misli i kuckanje po tastaturi.

- Šta se novo krčka u rerni mašte Nebojše Petkovića? – BookWitch

* Svašta. Kao što sam u nekom od predhodnih odgovora napisao Poslednji Grad je pokrenuo mahanizam stvaranja kod mene i sada je tema više nego vremena, avaj.
Počeo sam da radim na rukopisu koji nosi radni naziv Kapija. Priča bi trebalo da se odvija u dva koloseka, u dva različita vremena. Prva pripada prošlosti koju moja generacija doživljava (najviše zbog činjenice u vezi sa godištem) kao zlatno doba. Sredina osamdesetih, pozni socijalizam u SFRJ, Beograd i jedna naizgled kriminalistička priča. Mladi inspektor dobija zadatak da reši slučaj ubistva u jednom od najuspešnijih državnih preduzeća tog vremena, koje se odigralo u najvišoj zgradi na Balkanu, čuvenom Geneksu. Njegova istraga protiče mimo javnosti, jer su sa ovom firmom povezani svi moćni ljudi tog vremena, kako iz sveta privrede, tako i politike. Druga priča dešava se u budućnosti, nekoliko godina posle velikog rata koji je, kako se čini uništio poznatu civilizaciju, ili je makar sveo na vrlo sirove ostatke (ovo je ujedno i neka veza, mada ne direktna, sa Poslednjim Gradom). Događaji i akteri takođe su vezani za istu zgradu, ovoga puta u razrušenom i drugačijem Beogradu. Nešto će spojiti i isprepletati te dve priče, a šta, ostaće da se vidi, kada i ako završim rukopis.

U međuvremenu sam počeo da radim na jednoj priči koja ima odlike noir trilera sa primesama fantastike i erotike, a koja će, kako stvari stoje, da se proširi u triptih (tri priče povezane akterima i događajima, ispričane svaka iz svog ugla). Sva je prilika da bi i to moglo da se pretvori u neki kraći roman.

- Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li si pratiš određene tebi nitne korake ili jednostavno sedneš, „uzmeš olovku u ruke“ i pišeš? – BookWitch

* Moj ritual svodi se na to da moram da sačekam da svi ukućani utihnu, odu da spavaju ili sl, kako bih na miru (njihovom i svom) mogao da pišem. To se obično svodi na neko pred i posle ponoćno vreme. Ipak, radi se o okolnostima pre nego izboru (planiram u budućnosti da naš stan adaptiram, dodajući mu jedan kutak u kome bi se nalazio samo sto i kompijuter, ali otom-potom).

- Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko tebi kao piscu, znači druženje sa „fanovima“ i njihove mišljenje u vezi tvojih kniga? – BookWitch

* Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, a da u potpunosti ne negiram tvoju premisu. Nisam ja pisac... Mislim da bi za tu „titulu“ moralo da se uloži mnogo više godina, truda i nagomila iskustva kako bi se ponela, bez osećaja varanja. Ovo je još uvek hobi, u kome se saplićem i uspravljam, a stoji na ljubavi, prvo mojoj, a potom, Bogu hvala, onih koji, sticajem nekih čudnih okolnosti čitaju to što pišem.
S druge strane nisam nikad pisce doživljavao kao zvezde. To je jedna od retkih umetnosti koju povezujem sa običnim čovekom. Nekim ko u isto vreme može pripadati svakoj drugoj profesiji i gajiti ljubav za pripovedanje (što je često baš slučaj). Iz toga sledi da je sama činjenica postojanja nekih mojih „fanova“ (a deluje prepotentno i kad ima navodnike) čudo samo po sebi i privilegija za mene.

- Koje bi knjige predložio svojim čitaocima kao „must read“? – BookWitch

* Nezahvalno je da predlažem drugima šta da čitaju, ali ću zato pomenuti neke knjige koje su na mene ostavile jak utisak.

Kao što sam već rekao, Gospodar prstenova od Dž R R Tolkina je neprevaziđeno delo, što ne bih obrazlagao. Višelogija Mračna kula od Stivena Kinga, knjiga koja spaja više fantastičnih podžanrova sa motivima popularne kulture. Od istoimenog autora roman To, ne toliko zbog horor momenata koji ne izostaju, već zbog jedne od najboljih priča na temu odrastanja. U poslednje vreme fasciniran sam serijalom Stivena Eriksona – Pripovest iz malaške knjige palih. Ovo delo ima epohalne dimenzije. Ono je savršen spoj savremenog narativa u epskoj fantastici i onog herojskog tolkinovskog. Za mene lično, nešto najzanimljivije i najinteligentnije što sam čitao, a da se bazira na žanru za koji se veruje da nema šta novo da kaže.
Posebnu pažnju što se žanra tiče skrenuo bih na trilogiju Virovi od Mine Todorović. Nesvakidašnje dobro, sveže, duhovito i uzbudljivo štivo za sve generacije.

Van žanra knjiga Tonija Parsonsa Čovek i dečak, ostavila je na mene snažan utisak iako sam je dugo izbegavao verujući da se radi o još jednoj bezrazložno popularnoj knjižici. Možda mi se ne bi toliko dopala da sam je čitao u bilo kom drugom životnom dobu.

Iz domena klasične književnosti bez razmišljanja Braća Karamazovi od Dostojevskog. Možda pomalo prespor za čitaoca naviknutog na savremenu književnost, ali je na mene Dostojevski mnogo uticao i nikada ga neću prevazići (kao čitalac).

Poslednje, što ne očekujem da će svaki čitalac ovog bloga prihvatiti, ali mi iskrenost ne dozvoljava da preskočim je, bilo koja knjiga vladike Nikolaja Velimirovića, čoveka (svetitelja) zbog koga sam, čini mi se, i postao Hrišćanin.

- Kada bi imao priliku da odeš na večeru sa tri lika iz neke knjige, tvoje ili tuđe, koja bi to tri lika bila? Gde biste večerali i šta bi bilo glavno jelo? – BookWitch

* Prvo sam razmišljao o tri mudra lika sa kojima bi porazgovarao na raznorazne teme, ali sam onda shvatio da idemo u kafanu da jedemo i pijemo i da mi teška filosofija nije najbolji izbor. Zato sam se odlučio za tri mudra, ali društvenoj dimenziji koju kafana podrazumeva sklonija književna lika.
To su 1.Nikomo Koska (Prvi zakon, Osveta – Džo Aberkrombi), 2. Tehol Bedikt (Plime ponoći – Stiven Erikson) i na kraju 3. Mikuš (Trilogija Virovi – Mina Todorović).

Mesto bi bila krčma na nekom od epskofantastičnih putešestvija glavnih junaka (veliki kamin da zagreje prostor i mnoštvo pijanih, priprostih i dobroćudnih gostiju). Glavno jelo neko meso sasvim sigurno, ali za dezert bih voleo da probam onu golubiju pitu koju Martin služi svojim protagonistima na svim bitnijim svečanostima. Pili bismo vino sa Senice.

- Jedna tvoja priča će se naći u zbirci „Čuvari zlatnog runa“, možeš li nam reći nešto o tome, ukratko o priči, saradnji sa Milošem i Draganom? – BookWitch

* Miloš Petković je sjajan čovek čiji se entuzijazam ne završava na ličnom stvaralaštvu, već ima potrebu da okupi što više ljudi, poveže ih i afirmiše široku žanrovsku scenu. U tom smislu vidim i ovaj poduhvat za koji je u dobrom delu odgovoran zajedno sa Draganom Đorđevićem. Obojici sam beskrajno zahvalan što su me pozvali da u tome učestvujem.

Sama priča dotiče se sela u homoljskom kraju i jednog specifičnog običaja. On je nasleđe mitološkog i to onog najstarijeg u našem narodu, ali je ovde doživljen na jedan poseban način – iz ugla čoveka koji je odavno otišao iz tog kraja u veliki grad i sada se vraća, slomljen burama savremenog života, da se suoči sa sobom, svojim korenima, izvorom iz koga je potekao.
Inače, taj običaj zaista postoji i opisivao ga je profesor Sreten Petrović, mada je pripadao nekom drugom selu na istoku Srbije.

- Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivala sa nekim blogerom? - Isidora Kovač

* Da, sem ovog čiju autorku poznajem i od sveg srca podržavam, imao sam čast da sarađujem sa Knjigom za dušu, Marka Jovanovića. Pratim i neke druge koji se bave knjigama – blog Ivane Milaković ili pak stranice čistog žanrovskog opredeljenja poput Autostoperskog vodiča kroz fantastiku ili fb stranice Fantastikus books and movies.

- Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade bolju promociju i reklamu? - Isidora Kovač

* Mislim da je to imperativ za sve koji razmišljaju o marketingu u sadašnjosti i budućnosti. Naravno to shvataju i izdavači, pogotovu manji. Nalazimo se u vremenu kada je internet potpuno ravnopravan, a ponekad i dominantan medij u odnosu na one koje svrstavamo u mainstream. Ja sam sa vrlo skromnim angažmanom i osnovnim snalaženjem, napravio prvobitni proboj u promociji sopstvene knjige, baš putem fejsbuka, pre nego što se izdavač kao što je Portalibris odlučio za reizdanje prvog dela.

- Pošto sam videla da pojedini autori burno reaguju kad ih oceniš dvojkom, trojkom, četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo.. Uostalom,ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? - Isidora Kovač

* Nema onog kome pohvale ne prijaju, a kritike ga ne pogađaju. U tom smislu ne vredi da se krijem iza opštih mesta o tome kako se iz svake kritike uči i kako je uvek dobrodošla. Sve je to istina, nedvosmisleno, ali ako bih rekao da sam ravnodušan pred negacijom sopstvenog stvaralaštva, lagao bih. Sa druge strane, čovek mora biti svestan svojih ograničenja i što više radi na nečemu, postaje realaniji pri ocenjivanju onoga što je već učinio. Smatram da sam sada, posle kompletirane trilogije u kojoj je svaka sledeća knjiga bila bolja, zrelija, stilski upeglanija od predhodne, naučio dosta o svojim propustima u pisanju i sam izražavam prema tome veoma kritičan stav. Imao sam sreće da sam se sa ljudima koji su izneli kritike o mom pisanju sreo uživo i to mi je rečeno u uzajamnom razgovoru. U takvoj formi to su zaista bile više nego dobrodošla ukazivanja, a moram priznati, listom opravdana. Sreća je bila i u tome što su ti ljudi zaista bili dobronamerni.
Na listama kao što je ona Goodreads-ova moje knjige imaju uglavnom vrlo dobre i odlične ocene (inače ja smatram da su tri zvezdice dobra, a četiri vrlo dobra ocena), ali to ume da bude suprotan problem. Dešava se da ljudi iz razloga nezameranja i judske naklonosti daju pozitivne ocene, a da tako zaista ne misle. U izboru između pet zvezdica datih po inerciji prijateljstva i tri sa dobrim obrazloženjem vrlina i mana dela, radije bih se opredelio za ovo drugo, najiskrenije.

- Tragaš li za nečim, nekim? Ratuješ li sam sa sobom? Izdaja… Da li si je doživeo i kako se nosiš sa njom? - Isidora Kovač

* Za iskupljenjem, oproštajem, spasenjem... Verovatno za onim za čim i svi drugi, svako shvatajući te pojmove na neki poseban način. Da li ratujem sam sa sobom? Konstantno. Problem je samo u tome što na skali pobeda i poraza dominiraju ovi drugi. Mada, možda je i to normalno. Oproštaj je uvek skopčan sa samopoznanjem, a osnovno je da smo slabi.

Što se izdaje tiče, naravno da sam je doživeo, kao što sam je i počinio, mnogo puta, prema sebi i prema drugima. I opet više boli ova koju činimo, nego ona koju doživljavamo.

U kontekstu imena romana bila je to potreba preispitivanja jednog pojma koji olako ističemo, po pravilu, upirući prstom na druge. U trećem delu Poslednjeg grada izdaja je konstanta koja se mnogo puta ponavlja i to od različitih aktera (dobrih i loših). Ipak, svaka ponaosob, posmatrana iz ugla onog ko je čini, ima svoje opravdanje. Bez obzira da li je ono realno ili spada u kategoriju samoopravdavanja, ponekad je potrebno pogledati stvari iz tuđeg ugla da bi mogli da razumemo, pa i... oprostimo.