Čitalac - novinar #4

Intervju Danica Bogojević, autroka romana Tajna Iskre

- Da li pratiš knjiške stranice i blogove? Da li si sarađivala sa nekim blogerom? (Isidora Kovač)

* Da, pratim više takvih stranica i blogova, i rado sarađujem sa njima. Ne bih sada ovde posebno izdvojila nikoga od njih, pre svega jer su svi zanimljivi na svoj način, i svi vredno rade. Ne doživljavam ih kao priliku za reklamu, već kao priliku da oslušnem svoje čitaoce.

- Smatraš li da izdavači treba da obrate više pažnje na blogove i stranice o knjigama, jer po meni, takve stranice rade bolju promociju i reklamu? (Isidora Kovač)

* Mislim da dosta izdavača već sarađuje sa raznim blogerima, i da su uvideli prednosti takve promocije. Sa druge strane, verujem i da su svesni činjenice, da zajedno mogu uraditi dosta na popularizaciji određenih žanrova književnosti. Pravi primer za to jeste upravo moj izdavač, Portalibris, koji je kroz saradnju sa blogerima, stranicama, pa i nekim festivalima, uspeo da epsku fantastiku i neke domaće autore, izmesti iz te neke rekla bih unedrground scene i predstavi je široj populaciji. Činjenica je i da je situacija u našim medijima, nažalost takva, da kvalitetni autori jednostavno teško dobijaju priliku da se publici predstave na taj način. Tako da su blogovi i stranice, po mom mišljenju uspešno popunili tu novonastalu medijsku prazninu.

- Primetila sam da pojedini autori burno reaguju kad ih ocene dvojkom, trojkom, četvorkom uz pristojno objašnjenje čitaoca šta mu se nije svidelo... Uostalom,ne može se jedna knjiga svima svideti. Kako se ti nosiš sa tim ocenama, kritikom? (Isidora Kovač)

* U suštini svi mi volimo da čujemo lepe reči za svoj rad, to je normalno i prirodno. Konstruktivna kritika je uvek dobrodošla, mi često jednostavno ne vidimo neke stvari u svom radu koliko god one bile očite. Istina je, da sam ja sebi najveći kritičar, i da dok radim na novom rukopisu, zaista samu sebe ne štedim. Kada se već izborim sa mojim kriterijumima, sumnjama i strahovima, i ocenim da nešto može pred javnost, ja sam onda spokojna. Meni je najvažnije da sam ja zadovoljna, a da li će se to sad nekome svideti ili ne sve je već stvar ukusa.

- Da li radiš na novom romanu? Možeš li nam odati nešto, radni nalsov, temu ili nam bar reći, koliko će žanrovski i struktualnobiti blizak dragoj nam Iskri? - Zoran Petrović

* Moj sledeći roman je završen i nadam da će izaći iz štampe do kraja ove godine, nema mnogo sličnosti sa Tajnom Iskre. Verujem da to neće mnogo razočarati ljubitelje epske fantastike koje je Iskra osvojila, jer je i to jedna magična priča o potrazi, ovoga puta za srećom i jednim hajdučkim blagom. Trenutno radim na rukopisu kome već par godina posvećujem pažnju, i on će zaista imati dosta elemenata fantastike, igram se sa religijama i u ovoj priči, sa našim verovanjima i sujeverjem, i biće to jedna neobična hrišćansko islamska saga, u kojoj je jedan derviš glavni junak, i ja se nadam da ću uspeti konačno da celu tu priču zaokružim i dovedem na nivo na kom želim da bude. Jako me iscrpljuje rad na tom rukopisu, moram da priznam. Takođe sam pre par meseci rešila da se posvetim i jednom svom starom sinopsisu za roman namenjen deci. Tako da se odmaram od neobičnog derviša, stvarajući čitav jedan novi svet na obalama reke Us. To mi je trenutno najveći izazov, jer se priča odvija u potpuno izmišljenom okruženju i sami junaci su izmišljenja bića. Ako na kraju uspem i da umilim jednu neobičnu ilustratorku da mi se pridruži u ovoj avanturi, verujem da ćemo uspeti da obradujemo ljubitelje bajkovotih priča svih generacija.

- Kada se očekuje izlazak novog romana i kakvu nam tajnu ovoga puta otkriva? - Mirjana Uzelac

* Želja mi je da se novi roman, Blago Cara Radana, pojavi do kraja ove godine, iz prostog razloga jer sam ga pisala kao jedan svojevrsni omaž Solunskom frontu, i to je eto moj način da obeležim prvi vek jednog tako važnog istorijskog događaja. U suštini to je priča o prijateljstvu koje se rodilo u ratu, o zabranjenoj ljubavi koja se rodila na snimanju filma o ljubavi (ovo je zapravo istinita priča iz 1936.godine), o skrivenom blagu Vučjeg Vojvode i pop Martina i to je priča o jednom ruskom monahu i njegovoj kornjači. Na kraju, i ovo je zapravo priča o svima nama, baš kao i Tajna Iskre.

- Kako je nastala ideja za knjigu? - Matija Martić

* Želela sam da napišem ratni roman, u kome bi se čitava priča vrtela oko statue boginje života i samog života, koji je nažalost u svim ratovima bez obzira na razlog zbog kojih se vode, najveća žrtva. Tako mi se na tu moju ideju nadovezala priča o Retranima, jer su oni sudeći po starim hronikama zaista imali jedan takav barjak boginje života koji su kao amajliju nosili sa sobom u bitke. Istražujući o Retri, došla sam i do priče o grofu Janu Potockom, i iskreno potpuno me je opčinio. Tako je i taj neobični grof dobio svoje mesto u romanu. Na kraju mi je bio veliki izazov da celu tu priču povežem i sa raspadom SFRJ, a ja volim izazove, i eto, rodila se jedna komplikovana priča koja se proteže kroz tri veka.

- Koliko ti je vremena bilo potrebno za stvaranje ove price koja je dobro potkovana istinitim istorijskim dogadjajima i likovima? - Matija Martić

* Dugo je trajalo samo istraživanje, i moje upoznavanje sa određenim delovima istorije, jer nisam želela da mi se potkrade nekakva greška. To moje isčitavanje koje kavih knjiga i hronika, trajalo je oko godinu dana, a ostalo je, moram da priznam dosta tragova koje nisam ispitala, i koji me i dan danas kopkaju. Nažalost morala sam u jednom momentu ograničiti svoje istraživanje na određenu priču. Posle toga sam proces pisanja je bio neverovatno lak, i mnogo sam uživala radeći na rukopisu. I brzo sam ga završila, za nekih šest meseci je već bio spreman za pojavljivanje pred publikom.

- Da li je bilo teško uklopiti izmaštane likove sa pričom koja ima dobru istorijsku podlogu? - BookWitch

* Nije, jer u suštini sa moje tačke gledišta su i ti istorijski likovi zapravo onakvi kakve sam ih ja zamislila.Ovo je fikcija, i dala sam sebi tu slobodu da i njih malo izmaštam.

- Da li su dugo trajali pisanje i priprema romana? - Srđana Tešić

*Eto, da se ne ponavljam, mogla bih samo da dodam, da je sa ovim romanom najduže trajao proces njegovog objavljivanja. Skoro pet godina mi je trebalo da pronađem odgovarajućeg izdavača, i izdavača koji će rukopis objaviti u celosti baš onako kako sam ga ja i napisla i kakav imate priliku trenutno da čitate. Mislim da nisam pogrešila, što sam se čvrsto držala nekih svojih principa, na kraju krajeva strpljenje se uvek isplati.

- U tvojoj knizi su me oduševile scene bitaka, taktike i strategije, neročito bitke za Retru. Koliko ti je bilo teško da ih napišeš? Da li si možda imala neku stručnu pomoć oko toga, tipa neko vojno lice… i slično? - BookWitch

* Hvala na ovim divnim rečima! Moram da priznam da su te bitke nešto na šta sam ja jako ponosna. Nisam imala pomoć oko njih, one su plod moje ljubavi prema istoriji i izučavanju srednjevekovnih bitki, istorijskim romanima, arheologiji(koju sam i studirala) i na kraju one su plod mog strateškog razmišljanja. Što se tiče same odbrane Retre, nije bilo toliko teško, samo sam zamislila sebe opkoljenju na njenim ostrvima i zapitala se : Ok, šta sad uraditi, Germani stižu? Odgovori su došli sami.

- Da li smatraš da je teško biti žena pisac u Srbiji? Kojih to prednosti/mana ima? - BookWitch

* Pa iskreno, mi žene stalno se borimo sa stereotipima i predrasudama, ne samo u svetu književnosti. To je naša realnost. Mi smo valjda neki takav, čudan i težak narod. A da se ne lažemo, najveću krivicu za takvo stanje nosimo upravo mi, žene. Mislim da već prepoznajem pogled iza koga je skrivena pomisao: vidi slatka mala plavuša napisla nekakvu knjigu o ratu. Ali to mi je sada već smešno. Dešavalo mi se da i od strane svojih prijatelja muškaraca dobijem komentar tipa "E onu bitku si baš napisala muški". Ja to ne kapiram, ne razumem šta takve izjave zapravo znače. Gde piše da jedna dama ne može dobro napisati staru dobru scenu masovnog pokolja muškaraca na nekoj livadi!? A istina je i da stojim iza toga da sam eto recimo baš te bitke napisla ženski, jer sam eto žena, nije to bio moj izbor, ali uživam u tome. Pre svega sam čovek.

E sad, moram reći i da su ovo ipak retki primeri, i da realno barem u svom književnom radu nisam nailazila na neke velike prepreke, ili nipodaštavanje zbog toga što sam eto jedna žena. Naročito ne od strane svojih kolega pisaca. Mi se borimo svi na istoj strani, tako da nam je svaka žena Zmaj dobrodošla.

- Poznato je da mnogi pisci imaju raznih rituala prilikom pisanja, kakva je situacija sa tobom? Da li si pratiš određene tebi nitne korake ili jednostavno sedneš, „uzmeš olovku u ruke“ i pišeš? - BookWitch

* Uvek krećem sa jasnim ciljem, i prva stvar koju pišem je sinopsis. Zatim moram pronaći odgovarajuće kompozicije koje ću slušati dok radim na nekom rukopisu. Muziku koja liči na tu moju priču. Kad uspem da sastavim željenu muzičku podlogu onda je sve lako. Pustim muziku i radim, to je to. Rad na Tajni Iskre se na kraju sveo na slušanje samo jedne numere, mislim da sam je čula 100 000 puta. Na kraju sam i kontaktirala njenog komozitora i zahvalila mu se. To je bilo zanimljivo iskustvo, i neverovatno je da nije pomislio da sam potpuni ludak, već je bio iskreno srećan što je njegovo delo pomoglo stvaranju još jednog dela.

- Svi mi zamišljamo pisce kao neka natprirodna, nedodirljiva bića dok ih lično ne upoznamo. Koliko tebi kao piscu, znači druženje sa „fanovima“ i njihove mišljenje u vezi tvojih kniga? - BookWitch

* Za mene je čitalac, zapravo neko koje odvojio značajan deo svog slobodnog vremena da bi pročitao nešto što sam ja napisla. I uvek ću biti neizmerno zahvalna, i radujem se svakoj prilici da razgovaram sa njima, da čujem kritike kakve god da su one. I moram vas razočarati, nisam neko natprirodno nedodirljivo biće, zapravo sam veoma često đžangrizava i mrgudna, no kad nisam u svojoj radnoj sobi sa svojim izmišljenjim likovima, druželjubljiva sam.

- Kada ne piše, šta Danica voli da čita? Omiljena knjiga, žanr, pisac? - BookWitch

* Nemam omiljeni žanr. Sjajna knjiga je sjajna knjiga bez obzira na žanr. Izdvojiću samo neke pisce kojih se eto setim na prvu, jer ima isuviše onih koje volim: Viktor Igo, Salman Rušdi, Nil Gejmen, Saramago, Radoslav Petković, Goran Petrović, Pekić, Den Simons, Margaret Atvud, Bekim Sejranović, Jergović, Bulatović , Murakami, Markes, Zelazni, Asimov, Sjenkjevič, Kurt Vonegat, Tolkin, K.S.Luis, Kiš, Crnjanski, M.Selimović...

Najčešće se vraćam Jadnicima Viktora Igoa, i uvek je čitam sa istim žarom, eto verovatno mi je to najdraža knjiga još od prvog čitanja. Ljubav na prvo čitanje koja još uvek traje. Isti je slučaj i sa romanom Atlas opasan nebom Gorana Petrovića.

- Koje bi knjige predložila svojim čitaocima kao „must read“? - BookWitch

* Ovo je zaista teško i nezahvalno pitanje. Mogla bih nabrojati barem stotinu sjajnih dela. No, mislim da bi svakako svi trebali barem jednom pročitati: Bibliju, Talmud i Kuran. Grčku, rismku, nordijsku, slovensku, hindu mitologiju... To je osnov naše civilizacije, to su priče koje su nas oblikovale.

Naravno tu bi se našli klasici, Jadnici na prvom mestu, Ognjem i mačem H.Sjenkjevič, Majstor i Margarita M. Bulgakova. Za uspešan život u Srbiji morate čitati Domanovića, morate pročitati Seobe i Vreme Smrti, Hodočašće Arsenija Njegovana, Opsadu Crkve svetog Spasa.

Den Simonsov serijal Endimion i Hiperion, Hronike Ambera R. Zelazni, Rušdijeva Deca Ponoći, pa Letopisi Narnije. Nišči Vidosava Stefanovića je knjiga koja me je ostavila bez daha, Savršeno sećanje na smrt R. Petkovića je bilo i ostalo neverovatno otkrovljenje, Bašta, pepeo Danila Kiša je čisto uživanje. Kad padne noć H. Murakamia je knjiga zbog koje sam iz nekog neobjašnjivog razloga danima plakala.

- Reci nam nešto o Danici, nešto što misliš da bi tvoji čitaoci voleli da znaju, a što nije „vojna tajna“ :) - BookWitch

* Hm, pa ja ne čuvam tajne ja ih otkrivam. Izgleda da sam neki dosadni čovek bez tajni.