Čitalac - novinar #7

Intervju Boris Mišić, autor zbirke priča Vila šatorica

* Jedna od meni najdražih priča je "Anđelina pesma" Hoćeš li i u budućnosti pisati slične priče? - Sabrina Hani Delić

- Dragi ljudi su uvek inspiracija, tako da moguće je da bude sličnih priča u budućnosti. I pored toga što ovu priču mogu čitati i odrasli, ona je možda i moja jedina priča za sada koja je namenjena i najmlađim čitaocima, a voleo bih da u budućnosti još pišem i za njih. Ova priča posvećena je mojoj baki, koja je bila izuzetna osoba, vedrog, lepršavog duha, uvek nasmejana i puna volje za životom, a radila je teško od malih nogu, preživela tri rata. Uprkos tome, nikada je nisam čuo da se na nešto žali, da joj je teško, da je loše raspoložena. Uvek me je učila moralnim principima, pravdi, dobroti, poštenju.

* Čujem da se pominje neki roman, možemo li da čujemo nešto više o tome? Da li je već počeo rad na njemu, kog je tipa, kada se može očekivati, da li je batler ubica i sl. ;) Generalno, interesuje me sledeći korak, nakon uspeha zbirke priča. - Milica Cvetković

-Nezahvalno je prognozirati kada će roman ugledati svetlo dana, ali ja se nadam sledeće godine, da kažem u jesen otprilike, može se očekivati neka mešavina fantastike, blažeg horora i krimića, uz puno emocija kao i do sada, ali naravno biće i nekih novina, da ne otkrivamo baš sve). Počeo je rad na njemu, ali ne žurim, sve što je brzo je i kuso, ali znam da ne treba ni previše otezati. No, prosto i sam sebi postavljam neke standarde; kad je već zbirka lepo prihvaćena od čitalaca, roman ne sme biti lošiji, mora biti bolji od zbirke. Zato ću možda raditi i malo duže, ali da to ispadne kako treba.

* Da li će tematika romana biti slična i da li će i u romanu da se ukrštaju priče iz rata i fantastike? - Tatjana Crnjanski

- Biće slična, ali ovaj put jezgro radnje dešavaće se na ( sve nemirnijim i vrelijim ) novosadskim ulicama, u gradu u kome i živim - Novom Sadu, ali će svakako biti poveznica sa Krajinom i dešavanja u njoj. Nisam još sasvim načisto s tim da li da u roman ubacim neke ratne detalje...svestan sam da su te ratne priče dobro primljene kod čitalaca, ali mene njihovo pisanje emotivno i psihički troši i iscrpi, jer ta sećanja su ponekad vrlo bolna.

* Koliko si sebe preneo u priče? Koja priča je tvoj favorit? Kada možemo da očekujemo roman? - Milena Stojanović

- Dao sam sebe mnogo u ovu zbirku, toliko da sam se dvoumio da li uopšte da neke priče i stavim, toliko su bile lične. Plašio sam se da se ne dožive kao nešto patetično ili previše nostalgično, zato sam neke prvo stavio na fejsbuk, da vidim kakve će biti reakcije, pre nego što sam se odlučio da ih stavim u zbirku. Lično, najdraža mi je naslovna priča Vila šatorica ( Jedne julske večeri u Grahovu) , mislim da je u njoj sadržana suština cele zbirke, u njoj je većina toga što sam hteo ispričati. Tehnički, zanatski, mislim da je najuspelija priča Moje godine za tvoje. Roman nadam se sledeće, 2018.godine.

* Da li si oduvek hteo da pišeš ili je sve bilo nekao spontano? - Srđana Tešić

-Oduvek, ali da bi zaista došlo do pravog pisanog dela, potrebno je da postoji snažna motivacija i potreba da se nešto kaže, kao i da se stekne iskustva i poradi na sebi. Imao sam ogromnu želju da ispričam tu priču o ljudima Bosanskog Grahova, njihovoj teškoj borbi za opstanak, i predivnoj prirodi koja tamo postoji. Ali bilo je potrebno vreme, godine da prođu, da pogledam na sve sa distance, da nakupim još životnog iskustva, da sazrem i kao osoba i kao pisac, da bi te priče mogle imati snagu kakvu danas imaju ( bar se nadam da imaju ).Da sam ih ispričao ranije, bilo bi prerano i ne bi valjale.

* Koji lik iz tvojih priča ti je najdraži i zašto? - Hava Alibegović

- Ako izuzmemo stvarne ljude kojima su priče posvećene, i koji se pominju u pričama, od izmišljenih likova, svakako Daca. Ona je inatna, prkosna, emotivna, često greši i zabrlja, nije tip klasičnog heroja bez straha i mane, pre je plašljiva, čak nekad i previše, ali kad dođe stani pani, stisnuće zube i braniti sve do kojih joj je stalo, i sve do čega joj je stalo. Ona je prosto kao neka dobra, zgodna cura iz komšiluka, koja pored svog običnog vodi i tajni život. Mislim da su je zato ljudi i zavoleli, jer mogu da je zamisle, identifikuju se sa njom.

* Da li si neke priče, pogotovo aludiram na priču "Daca i Huan" i nastavke koji slijede, prvobitno bazirao da napišeš roman kao cjelinu, pošto mi ta priča djeluje kao nešto što može da bude veće, obimnije? - Mladen Popović

- Zapravo, proces je obrnut...želeo sam prvo da kroz nekoliko priča upoznam čitaoce sa Dacom i njenim Univerzumom, da ih zainteresujem i naviknem na likove koji se pojavljuju i neku priču koja se nazire, a onda kasnije da sve to objedinim i proširim u dužoj formi. Nadam se da će taj proces biti uspešan.

* Da li će biti priče o Daci, još dok je učila magiju? Horor kao motiv ili žanrovsko opredeljenje? - Kristijan Kiko Šarac

- Možda, da ne otkrivamo baš sve). Volim horor, ali pre ga koristim kao alat, a ne kao žanrovsko opredeljenje. U priči Dete Dinare npr, kroz horor priču o vampirici zapravo sam pokušao da predstavim psihofizičke lomove u uslovima izuzetno teškog zimskog ratovanja na planini. Slično je bilo u priči Noćna straža, gde se prosto horor prirodno nametnuo kao najbolje sredstvo da opišem i ispričam ono što sam hteo.

* Kako si došao na ideju za priču Đavolji Mozaik ? - Sabrina Hani Delić

- Godine 2011-e na književnoj radionici Znaka Sagite, u junu mesecu, bila je zadata tema svemira, ili samo sf-a, ne mogu se tačno sad setiti. Tih dana sam nešto baš razmišljao o mozaicima, i onda reših da ih uklopim u temu. Onda mi je prosto kliknulo da je naša draga, za svemir presitna loptica-Zemlja, zapravo prelepi, savršeni prirodni mozaik. Tu sam već imao kostur priče, dalje je samo bilo do detalja.

* Pored pitanja o tome kada izlazi tvoj prvi roman, voleo bih da znam ko su tvoji književni uzori, omiljeni pisci? Šta te inspiriše da pišeš? :) - Marko Jovanović

- Nadam se sledeće godine. Inspiracija je svuda oko nas-u ljudima, mestima, događajima. Horor sam zavoleo preko Stivena Kinga, epsku fantastiku preko Tolkina i Stivena Donaldsona, sf preko Asimova, Klarka, Braće Strugacki. Volim priče o malim, običnim ljudima, jer mali čovek nosi sve, i teret svakodnevnog življenja, rata, okupacije. Recimo, obožavam roman Pesma, od Oskara Daviča. Posmatram ga van ideološke komponente, ne zanima me ni komunizam ni kapitalizam, za mene je to priča o borbi protiv okupatora, to je priča o običnim, malim a velikim ljudima, ljudima koji su uprkos svim svojim manama, greškama i ljudskim slabostima, izrasli u junake svog vremena, jer su neizmerno voleli svoj grad i svoju zemlju i ljude. Takve priče volim, a mislim da nam fale danas.

* U nekim tvojim pričama vodiš naraciju iz prvog lica, ali iz ženskog ugla. Po mom mišljenju veoma ubedljivo. Smeštanje u vizuru suprotnog pola smatram izazovom. Koliko ti je ovo bilo teško ili pak stimulativno? - Nebojša Petković

-Bilo je teško, izazovno, ali predstavljalo je i veliko ohrabrenje da pomeram granice u svom pisanju po pitanju kvaliteta. Počelo je u aprilu 2011.godine, kada je na književnoj radionici foruma Znak Sagite zadana tema napisati priču iz ugla suprotnog pola. Tada sam napisao priču Daca i Huan. Drago mi je da smatraš da sam to uspešno uradio. Volim da u priči imam ženske likove, i ne bežim od njih. Da se malo našalim, ni u stvarnom životu ne bežim od žena, zašto bih u pričama). Naravno, nije uvek lako stvoriti uverljivu psihologiju i karakter, pogotovo nežnijeg pola, ali trudim se da to bude što bolje. Po mom mišljenju najvažnije je izbegavati crno bela rešenja, jer ni u životu nije tako, ne predstavljati likove kako bih rekao-najlakšim i brzim putem, površno i sl. Što je lik realniji i bliži osobinama ljudi iz stvarnog života, pre će doći i do srca čitalaca.

* Odavno sam upoznat sa nekim od tvojih fenomenalnih priča. Znam da su mnoge od njih nastajale pod posebnim okolnostima veoma zahtevne Sagitine radionice, što ih dodatno preporučuje. Pretpostavljam da planiraš da se otisneš i ka dužoj formi - romanu. Da li se može znati nešto na tu temu? Planovi, ideje? - Nebojša Petković

- Sagitina radionica mi je mnogo pomogla, i nikada to neću negirati, niti zaboravljati. Po prirodi nisam neko koga mnogo dotiču neke rasprave i sl, tako da mislim da sam iz cele stvari uspeo izvući ono najbolje za sebe i nešto naučiti, a ružnije stvari sam jednostavno zanemario i ostavio iza sebe. Plan je da se napiše jedan roman koji bi bio spoj fantastike, horora ili pre nešto mračnije fantastike i krimića, i koji bi obuhvatao svojevrsni univerzum nagovešten u pričama o Daci.

* Zanimljiva je raznovrsnost tema u tvojim pričama, pa me zanima gde, osim prirode i zavičaja, najčešće nalaziš inspiraciju? - Zoran Petrović

-U svemu oko sebe. Nekada dobijem ideju tek kad se nešto dogodi, nekad na putovanju, ponekad u nekim običnim detaljima. Za priču Kaktus sam dobio ideju šetajući pored Futoške pijace, i palo mi je na pamet šta bi se desilo kada bi naišao neki ludak i počeo prodavcima šutirati cveće? Onda sam zamislio cvećara, princa i čarobnjaka, i polako se pomolila priča.

* Da li će i roman koji pripremaš opisivati period ratovanja od 1991 u exYU i odvijati se u, čitaocima poznatom krajoliku, ili pripremaš something completely different? :D - Zoran Petrović

-Radnja novog romana prvenstveno će se dešavati u Novom Sadu, uz izlete u neke druge...prostore i dimenzije. Biće nekih veza i sa zavičajem, ali za ratne priče i detalje nisam sasvim siguran. Svestan sam da ljudi žele još ratnih detalja, ali već sam pisao, nije lako pisati o tome, ne tehnički, nego emotivno i psihički, dosta se čovek potroši pišući ratne priče. Nije lako, čak ni nakon distance od dve decenije i kusur.

* Omiljeno piće, omiljena hrana i psihofizički tip žene koji te najviše privlači? :D - Zoran Petrović

-Omiljeno piće belo vino, po mogućnosti penušavo, hrana sve vrste riba i morski plodovi, tip žene koja me privlači - žena koja je draga, prijatna, nasmejana, koja ti je i devojka i prijatelj, drugar, neko na koga se možeš osloniti u svemu, pričati sa njim i deliti sve. Fizičke karakteristike su tada manje važne. Kada ti je neko drag i prijatan, simpatičan, biće ti lepo sve na njemu tj.njoj.

* Da imaš mogućnost da oživiš jednog lika iz tvojih priča, koji bi to lik bio i šta zanimljivo biste radili? - BookWitch

-Na žalost, neke drage ljude kojima su priče posvećene, nemoguće je oživeti, jedina uteha mi je da će živeti u mom sećanju, i u sećanju porodica i prijatelja, a nadam se da će i ova knjiga doprineti da sećanje na njih nikad ne izbledi. Izmišljene likove ne bih oživljavao, oni neka žive svoj život kroz priče, zadovoljan sam stvarnim prijateljima koje imam. Ali ako baš moram da odgovorim - prošetao bih sa Dacom nakratko po Bosanskom Grahovu, a možda bi se pentrali malo i po Šatoru i Uilici.

* Veliki čarobnjak ti je ponudio da izabereš super moć na jedan dan, koja bi to moć bila i za šta bi je koristio? - BookWitch

- Ako bih mogao ikako, sprečio bih ratove koji su se vodili od 91. na području bivše Juge. Ako bi mogao čarobnjak da mi ponudi moć kojom bih mogao otići u prošlost i to uraditi, upravo to bih uradio.

* Kakav je tvoj odnos prema čitaocima, da kažemo, fanovima? Da li voliš da ih upoznaš i čuješ njihovo mišljenje o tvojim pričama ili si pre tip koji zadržava svoju privatnost i recenzije čita na blogovima i sajtovima posvećenim knjigama? - BookWitch

- Nemam fanove, imam čitaoce koje poštujem i cenim. Volim da čujem mišljenja, nisam zatvoren, mada jesam privatno malo povučeniji, ali ne zato što ne volim da se družim, naprotiv, volim nova prijateljstva i poznanstva, ali treba mi malo vremena dok se pred nekim novim ,,otvorim''. Pratim blogove, stranice i sajtove, volim da sam u toku, da pročitam recenzije, najave, da vidim šta rade moje kolege, itd, ima zaista vrlo kvalitetnih stranica i sl, koje mnogo čine na popularizaciji domaće fantastike, pomenuo bih BookWitch, Knjiga za dušu, Od knjige do duše, Autostoperski vodič kroz fantastiku, forum Znak Sagite i dr.