Još jedan izlet u ne fantastiku. Mada, ima Aleja elementa fantastike i te kako.
Priča je svojevrsna ispovest glavnog protagovniste Dalibora Ćulibrka. On je mladi tekstopisac i gitarista benda Sve Smo Ukrali. Pored sviranja i sakupljanja gitara, voli i da piše - radi na SF romanu smeštenim u II svetski rat. Tri godine je u srećnoj vezi sa Marijom. Njegov život će se iz korena promeniti kada, nakon svirke u Čorba kafeu, dobije batine od obezbeđenja. Nakon toga se u njegovom životu pojavljuje progonitelj, bradati ćelavi lik koji tvrdi da je starija verzija Dalibora, došla iz budućnosti. Preplitanje sadašnjosti i budućnosti, jave i košmara, kulminiraće svirkom u URMUS-u i vlaškom magijom.
U ovom kratkom i zabavnom romanu, mnoge stvari su objašnjene i jasno rečene, ali se sam sama srž i raspelt ostavljaju na maštu čitaocu. Od onoga ko drži knjigu u rukama, zavisi kako će sve shvatiti poentu priče i da li će u nju poverovati.
Dalibor piše jednostavnim, jasnim i pitkim stilom. Nema štucanja, preopširnih opisa i situacija, kao ni nepotrebnih dijaloga. Stil je vrcav i često obiluje čistim humorom:
"Koeficijent smrada u autobusu, puta pokvareni klima uređaj, jednako je formula od koje i černobiljski vuk beži kao đavo od krsta."
"Nije mi se ulazilo u njegovo sablasno pinosavsko dvorište, koje kao da krije zombi veverice..."
Rezovi između sna i jave, sadašnjosti i budućnosti su jasni. Uvek se odlikuju nekom vrstom buđenja, a prelazi izmedju dimenzija okarakterisani su jakim, skoro nepodnošljivim glavoboljama.
Romanom Aleja izgubljenih snova, Dalibor me je kupio na prvu loptu pominjanjem Čorba kafea, u kom sam u period od 4-5 meseci provodila svaki petak i subotu veče, gde su ljudi moj Čopor prepoznavali kao one "budale" koje se sjajno provode, gde su nas konobari znali po "zlu", a obezbeđenje "skidalo sa stolica" i povremeno đuskalo sa nama; URMUS-a, gde i danas svira moj omiljeni radiokativni bend Plutonia i rock muzikom, jeste, matora sam i nostalgična rokerka :D
Priča je svojevrsna ispovest glavnog protagovniste Dalibora Ćulibrka. On je mladi tekstopisac i gitarista benda Sve Smo Ukrali. Pored sviranja i sakupljanja gitara, voli i da piše - radi na SF romanu smeštenim u II svetski rat. Tri godine je u srećnoj vezi sa Marijom. Njegov život će se iz korena promeniti kada, nakon svirke u Čorba kafeu, dobije batine od obezbeđenja. Nakon toga se u njegovom životu pojavljuje progonitelj, bradati ćelavi lik koji tvrdi da je starija verzija Dalibora, došla iz budućnosti. Preplitanje sadašnjosti i budućnosti, jave i košmara, kulminiraće svirkom u URMUS-u i vlaškom magijom.
U ovom kratkom i zabavnom romanu, mnoge stvari su objašnjene i jasno rečene, ali se sam sama srž i raspelt ostavljaju na maštu čitaocu. Od onoga ko drži knjigu u rukama, zavisi kako će sve shvatiti poentu priče i da li će u nju poverovati.
Dalibor piše jednostavnim, jasnim i pitkim stilom. Nema štucanja, preopširnih opisa i situacija, kao ni nepotrebnih dijaloga. Stil je vrcav i često obiluje čistim humorom:
"Koeficijent smrada u autobusu, puta pokvareni klima uređaj, jednako je formula od koje i černobiljski vuk beži kao đavo od krsta."
"Nije mi se ulazilo u njegovo sablasno pinosavsko dvorište, koje kao da krije zombi veverice..."
Rezovi između sna i jave, sadašnjosti i budućnosti su jasni. Uvek se odlikuju nekom vrstom buđenja, a prelazi izmedju dimenzija okarakterisani su jakim, skoro nepodnošljivim glavoboljama.
Romanom Aleja izgubljenih snova, Dalibor me je kupio na prvu loptu pominjanjem Čorba kafea, u kom sam u period od 4-5 meseci provodila svaki petak i subotu veče, gde su ljudi moj Čopor prepoznavali kao one "budale" koje se sjajno provode, gde su nas konobari znali po "zlu", a obezbeđenje "skidalo sa stolica" i povremeno đuskalo sa nama; URMUS-a, gde i danas svira moj omiljeni radiokativni bend Plutonia i rock muzikom, jeste, matora sam i nostalgična rokerka :D
Нема коментара:
Постави коментар