Vidarka - Matilda Veljković

"Čarobna knjiga kaže da vile nikada ne umiru, pa ni kada im se počupa pramen kose. Njihove vrline vinu se u nebo, kao duhovi predaka i poput brilijantnog nakita za dušu, ukrase svakoga od nas u vidu Dara koji dobijamo po rođenju. Ne postoji čovek koji je rođen nez svrhe, bez suštine, kao što ne postoji čovek bez predaka. Pitanje je samo koliko je ljubavi u njemu, koja će da mu pomogne da svoju suštinu dosegne; Da li će ljubav za života da deli na očinsku, majčinsku, ljubavničku, bratsku, prijateljsku ili će da je živi kao nebo. Ne možeš podeliti nebo. A ljubav je nebeska stvar. Zato je uvek u ljubavi tajna, zar ne."

Vidarka, novi roman Matilde Veljković, je prvenstveno roman o ljubavi i životu, ali i drevnim zaboravljenim vremenima, magiji i potrazi za prošlošću.
U romanu pratimo priče tri Mandaline - gorske vile, vidarke, koja postaje Dar, bake sa početka 20-og veka i unuke sa početka 21., koje u sebi nose Dar. Svaka od njih se sa svojim životom i svime što on sa sobom nosi, bori na neki svoj specifičan način. 
Dalje ne smem, jer sve što bih vam rekla bio bi spojler, a šteta bi bilo da vam kvarim uživanje u ovoj divnoj knjižici. :)

Roman Vidarka sam pročitala u jednom dahu. Priče tri Mandaline su jednostavno suviše zaniljive da bi se prekidale, pa makar i na kraju poglavlja.
Matilda ovde vešto kombinuje drevnu prošlost, prošlost i sadašnjost. U zavisnosti o kom se vremenu radi jezik pisanja mu je prilagođen. Tako npr. u sadašnjosti imamo profana, lujku, ovo-ono i ostale lepote današnjeg govora. :)
Koliko se vešto Matilda igra preplitanjem vremena, toliko vešto slika predele u kojima se radnja romana odigrava. Zajedno sa Vidarkom putujemo drevnim šumama Homolja, upoznajemo sela Petka i Krivelj i lutamo ulicama Beograda.

Pored priča o nežnoj ljubavi, ponegde mržnji i izdaji, Matilda se u ovom romanu igra i sa stravom/hororom.
Kao neko ko čita i gleda horore od neke, ajde da kažemo, osme godine, mislila sam da više ništa ne može da me iznenadi i naježi. O kako sam se grdno prevarila!!!
Dok sam čitala Vidaru, uljuljkana u nežni i magični svet, nisam očekivala da će me išta trgnuti iz te mirnoće. Opis rituala predaje Dara, načina na koji Vidarka leči i scena u sobi mrtve porodilje su me totalno izbacili iz takta. Ovo poslednje, scenu sa porodiljom sam tri puta čitala, ne verujući u ono što oči vide. Imam utisak da bi Matilda ako ikada napiše isključivo horor roman, mogla da stane rame uz rame sa svetskim velikanima horora!!!

Mihajlo je podelio mamino oduševljenje Vidarkom. Jednostavno mi nije dao mira dok ga nisam slikala. Sad traži da mu čitam knjigu sa lepom devojčicom, a ja se premišljam da li da nam ovo bude štivo za uspavljivanje ili druženje dok se mlađi đavolak bavi po podnevnom dremkom :D